Петак, Новембар 05, 2010
Случај са два краја
Отворио медвед канцеларију како би се шумски живаљ имао где обавештавати о важним текућим питањима. И ту је, на место секретара, упослио јежа.
Не прође много дана, кад у канцеларију почеше да пристижу и прве странке. Јеж се дивио мединој умешности: добро упознат са шумском етиком и нормама понашања, судио је праведно, а случајеве је заводио беспрекорно.
Но једног дана, сва задихана и очију из којих избијаше гнев, упаде код њих лисица, цијучући:
- Медо, брате, помагај!
- Шта је било? – упита је медвед.
- Јеси ли чуо вест?
- Нисам. Какву...?
- Па да је стигао јастреб! Ни мање, ни више...! Дај, учини нешто, да зла не би било! – мољакаше лисица.
Медвед, осмотривши је подробно, примети мирно, не устајући од стола:
- Па то је бар лако средити: склони се док не прође, да не би гледала зла очима!
Лисица га погледа у неверици. Али, кад хтеде нешто да му одбруси, његов поглед, који је јасно стављао до знања да би свако убеђивање било узалудно, одврати је од такве идеје, те она подви реп и напусти канцеларију.
Убрзо, чим се она изгуби из видокруга, улете у просторију зец. И он беше сав задихан, а бубњање његовог мајушног срца је било у толикој мери приметно, да су медвед и јеж мислили како ће му оно из груди искочити.
- Шта је било, зеко? – упита медвед, скочивши иза стола, те овом принесе воде како би се повратио. – Каква те то мука гони да јурцаш к`о помахнитао?
- Чу-чусте ли ве-ест? – објашњаваше зец муцајући.
- Шта?! Још једна!? – примети јеж зачуђено.
- О-ова је нај-но-но-вија...
- Дај да чујемо! – рекоше медвед и јеж углас.
- Сти-и-игао је ја-јастреб! – с муком зец измуца речи из себе, а онда се, и од самог њиховог звука, уплаши, те скочи под сто. – Мо-о-лим вас, учи-и-ните нешто да зл-а-а не би било.
- Да, чули смо – узврати медвед, враћајући мирноћу своме држању и, замисливши се мало, додаде: - Хајде, де, не бој се...! Изађи!
Бојажљиви зец, чије су уши поверовале боји мединог гласа, полако доскакута до њега.
- Не брини се, делијо! Склонићемо те док не прође. У реду? – тешећи га, предложи медвед, што зец захвалним осмехом прихвати.
Кад су, најзад, медвед и његов секретар пронашли довољно скривено место за зеца и сместили га, јеж, у повратку, упита медведа:
- Медо, да те питам: зашто си, поводом исте вести, лисици наложио једно да чини, а зецу одредио друго? Зар не осећаху они обоје да им је јастреб непријатељ? Тако имасмо један случај, а решења добисмо два...?
Медвед, видевши његову збуњеност и, да би му појаснио и удовољио, узврати досетљиво:
- Па видиш, јежићу мој, вест можда јесте једна, али су кухиње, из којих је она долазила, различите...
И тако је јеж, добивши задовољење, поносно завео у регистар још један окончан случај.
аутор: причалица
Nešto me ta priča potseća na mnogo ozbiljnije stvari od knjige za decu:))
Tako je kod moje drage pričalice, pomisliš bajka, a reala te lupi po glavi:))
POzdravčić
*сањарења
Онако незванично: ради се на томе, мила, дао Бог. Грлим!***
*Анмче
Па то је зато што причалица не раздваја малу децу од велике, драго Анамче. :)))
Може да бидне, није да није. Поздравче и теби.***
Eh baš volim kad neko poput mede pedantno rješava slučajeve poput slučaja sa jastrebom.
Odlična priča s medom sekretarom u glavnoj roli.
pozdrav
priča za razmišljanje za "veliku" decu i učenje života za "malu".
svi zadovoljni i čekaju knjgu
Prijatno!
*домаћица
Кад човек нешто хоће, онда се и искушења јаве, хе, хе. Али не посустајемо, дао Бог, радимо и у ходу проблеме решавамо. Љубим!***
*мандрак
Упс, прескочих те, добри мој приповедачу, али се брзо вратих. А морамо мало овај животињски свет да упослимо, не би ли се и ми, људи, послу досетили, хе, хе. Поздрав!***