Бајка о Сејачу (I део)

 

   Chris Higham - The Sower

 

Chris Higham - The Sower
 
 
 
 
 
 
 
аутор: причалица Јелена Јергић

 

 

времена давна беше једно краљевство над којим владаше веома мудар и праведан владар. А у том краљевству, негде у забити, било је једно село и у њему живљаше човек сиромах, који је с тешком муком прехрањивао жену и синчића, али се никада није жалио нити роптао. Није се плашио никаквог посла а због поштења је био уважаван чак и од оних тешких на парама.

У почетку је послове обављао сам, али кад је синчић порастао толико да му може у понечему помагати, он поче и њега водити са собом. Будио би га с првим јутарњим зраком, са увек истом узречицом:

- Хајдемо, сине, с Божјом помоћи! Што с јутром посејемо, то ћемо с вечери да уживамо.

И дечак би хитро устајао, пратећи вољеног оца, премда, због младости, и не разумевајући ову мудрост с којом га је будио. Јер су, од свих послова које су обављали, најређи били они по њивама, тако да сејања готово да и није било. Више се ту радило по шталама, секла су се и цепала дрва, тестерисало се, мајсторисало и радило све оно од чега је, истини за вољу, велика већина бежала. Међутим, и поред тога, дечак би сваком ко би га питао где иде или шта је радио, одговарао да је од раног јутра сејао, поштујући тиме родитељско васпитање. Ипак, његови вршњаци су у томе више видели разлог за шалу, те га због тога прозваше - Сејач.

И растао је мали Сејач, не из дана у дан, већ из трена у трен, и не само телесно, но и у мудрости он поче засењивати многе, чак и старије од себе. Био је ретко послушан и хитар, брз чути, спор говорити, вредан и надасве златне руке: чега год би се латио, то би под његовим прстима процветало - тако је био Богом благословен у послу.

Кад је већ израстао у момка, он узе на себе да се брине и стара о својим онемоћалим родитељима и гледаше их све до њиховог блаженог уснућа, никада их, ниједном речју, не увредивши или нечим озлоједивши. Због тога су га поштовали још и више и као човека и као мајстора, чак су се негдањи подсмеси претворили у изразе поштовања, да су га као пример наводили својој деци. Они старији би га гледали и као сина, само да није био толико сиромашан. Јер он, ни за живота а ни након смрти родитеља, немаше ничега са чиме би могао жену издржавати, бар не онако како су то други замишљали да треба чинити; све што му је остало у наследство, био је трошни, оронули кућерак, који једва да се држао на ногама. Новца никада није било за темељне оправке, па су се довијали како су знали и умели, са оним што су имали, да га крпе и крпљењем одржавају у животу. Сејач, оставши сам, имађаше још мање прилике и средстава за оправку. Но он је ионако био милостивог срца, те је више бринуо о другима него о себи. Али и не може се баш увек, без обзира на жеље. Јер некако, баш по престављању његових родитеља, нагрну суша у те крајеве, што не само њега, већ све поче да баца у оскудицу. Понестајало је свега па и посла. Многи радници, надничари и слуге, постајали су вишак и терет и слати су кућама. Зато је сваки зарађени комад хлеба био прави благослов.

Истина, живот је постајао из дана у дан све тежи, али Сејач ни у тој несрећи није зароптао. Штавише, знао је да, и кору хлеба коју би с тешком муком зарадио, подели са гладнима, понајпре комшијском децом. Али не само са њима! Умео је он често да посећује околне шумарке те да и са младунцима каквих животиња, које су и саме гладовале, подели последњу кришку. Посебно је бринуо о малом мечету, чија је мајка завршила као трофеј на поду каквог богаташа. Њихово је пријатељство било дирљиво, ничим условљено, тако да су се једно другом радовали при сваком сусрету.

У међувремену, док је суша царовала једним крајем овог краљевства, у другом делу, где је био и краљевски дворац, дешавало се нешто необично. Наиме, мудри и праведни краљ стаде премишљати о удаји своје ћерке јединице. Она само што није приспела за брак, па је било неопходно унапред испитати могућности.

Помно размисливши ко би могао бити ње достојан, он помисли:

- Хм, ако бих своју кћер дао за жену било којем од принчева из суседства, то ми се виши чини као да бих рођено дете продао, а, поврх тога, ко зна шта бисмо тиме добили и она и ја и цео овдашњи народ. Туђин не мора да воли туђе. Стога је можда боље да се уда за праведног и поштеног човека, оданог својој земљи, који има потврду од народа да је честит, неголи да има шупље звање за којим би с лакоћом могла да дозвечи каква неугодност. Помози Ти, Боже!

И краљ, посетивши своју кћер, која је по мудрости све више сличила оцу, и добивши од ње потврду да је сагласна са њим, објави вест у целом краљевству да ће у најскорије време кренути у обилазак не би ли пронашао човека достојног да буде краљевски зет.

Наравно, оваква краљевска одлука наиђе на неразумевање међу многим министрима, који су већ поодавно били у везама са принчевима из окружења, онима који су гајили наду да би могли наследити трон. Међутим, брзо су они то заборавили и гурнули те понуде у запећак, јер су изнашли нешто боље за себе: сада је сваки од њих, који је имао сина, видео у томе могућност да се докопа невиђене почасти - да преко деце владају краљевством. Међу њима, посебно се лукавством, али оним скривеним – најгоре врсте, истицао краљев први министар. Видео је он свога сина, иначе момка веома разметног и раскалашног живота, великог расипника али поводљивог и поткупљивог, као будућег краља и већ идућег дана поче да скреће људима пажњу на њега. Чак је у то име организовао и велики излет на своје огромно али удаљено имање, које је обилазио само кад је требало да убире порез. Позвао је уважене и присне сараднике са двора да се придруже његовој породици: жени и сину и једнако размаженој, мада лепој, ћерци. Наравно, краљ није могао да буде присутан, јер је он већ отпочео полако с припремама за свој најављени обилазак, а што је управо овај министар, са овим излетом, на свој препредени начин желео да осујети.

И тако је поворка богатог света кренула на дуг пут, а који се имао зауставити баш у оном крају у којем живљаше Сејач. Нико од њих, сем неколицине запослених на имању, није познавао богатог министра ни његову породицу. Али су сви мештани били обавештени о њиховом доласку и излету који је требало да се уприличи у шумарку.

Кад су гости, преноћивши и одморивши се од пута, поранили да за раног јутра ухвате какву-такву свежину у природи, они кренуше у поворци, на удивљење свих очију које их испратише, до шуме.

У почетку су били некако стидљиви у разговарању, али их та стидљивост брзо прође и они почеше све гласније и гласније да се надвикују. Наравно, скривени и ненавикнути шумски живаљ то поче силно да узнемирава, да би у једном тренутку, опасно се приближивши месту где се одмарала мечка са младунцима, ова скочила и појурила, насрнувши баш на министрову ћерку. Престрашена девојка потрча колико је ноге носе; али у лаким и нимало прикладним сандалама, као и ненавикнутим ногама на било какву хитрост, она није имала никаквог изгледа пред разгоропађеном мечком. Отац, видећи да ће му дете сигурно погинути, наједном повиче:

- Ко ми спасе ћерку, добиће је за жену!

Ускомеша се гомила, али нико од присутних ни да се нашали или накашље на животињу. Чак, да брука буде још и већа, и брат девојке се, уплашен за сопствени живот, уз врисак попе на најближе дрво. А девојка из трена у трен губљаше предност. И у тренутку кад ју је готово сустигла, мечка се наједном пропе, силно забрундавши, док се девојка залети у незнанца, који се изненада појави на стази и испречи на путу.

Био је то нико други до Сејач, који се неким послом затекао у шумарку. А мечка беше оно мало мече, које је он одгајио на корицама хлеба, а која и сама сад одгајаше с тешком муком свој подмладак. Он јој се пријатељски обрати, а од његовог гласа се животиња поче полако смиривати, док најзад не седе питомо крај његових ногу. Ту он замоли да му добаце нешто са богате травнате трпезе и, нахранивши је онако изгладнелу, пусти је да се врати гладним мечићима.

Тек кад се она изгуби сасвим из видокруга, људима одлакша и они живнуше. А онда почеше да загледају будућег зета. Они почетни говори захвалности брзо прерастоше у подсмех, кад угледаше рите на њему. Сама девојка, видећи коме ју је отац непромишљено наменио, одјури у правцу имања, ни не захваливши се момку што ју је спасио, али ни не приметивши да је за собом испустила ручно везену марамицу. Али најповређенијег поноса беше девојчин отац. Он је жалио двоструко: прво, што је за зета добио гољу, и друго, што је, уместо да пред свима прикаже сина у најбољем светлу, осетио силно понижење видевши овога како вришти, висећи с дрвета. Брука је била да није могла бити гора! Али сад кад је пред свима обручио кћер, назад није могао, знајући да би тиме угрозио понајпре свој положај код краља; краљ није трпео у својој близини оне који су кршили дату реч. Стога он, пришавши момку, процеди с муком:

- Нас ћемо двојица о свему већ разговарати.

Младић се поклони пред њим, рекавши:

- Како говорили и радили, тако нам и Бог помогао, уважени министре! Слуга сам покоран.

И пустивши министра да оде, Сејач се саже доле и узе ону полеглу девојчину марамицу коју понесе са собом...