Бајка о Сејачу (III део)

 

 

 

аутор: причалица Јелена Јергић

 

 

ад су мештани чули да им за три дана долази краљ, а знајући због чега је у обиласку, они се наједном сви искупише на тргу. И једногласно доневши одлуку о ономе што им је свима било на срцу, брзо се разиђоше по кућама, да би истом почели из њих да излазе, носећи шта је ко имао: неки алат, други даске, трећи, опет, какав други грађевински материјал. И сви се они зауставише пред кућом Сејачевом, који је био негде послом задржан. Не губећи време, кренуше да је у слози уређују. Већ другог дана, скромни кућерак се претвори у диван дом, достојан да угости долазећег владара. Наравно, недостајало је само још нешто, али су се добри људи и за то постарали: одвојивши од својих уста, они с великом радошћу приложише храну коју су имали, како би и трпеза била краљевска!

Када се, након обављеног посла и избивања, Сејач најзад вратио кући, он сам ју је једва препознао. Очи му се напунише сузама удивљења. Али немаше он кад ни да се захвали својим мештанима, јер се већ наредног тренутка пред његовим новоуређеним домом заустави краљевска свита, из које сам краљ изађе, те поздрави домаћина и окупљени народ, назвавши им Бога. Немајући ни најмању представу о свему што се збива, Сејач се уплаши са чиме ће важног госта угостити. Али га страх брзо прође, видевши раскошну трпезу прострту насред дневног боравка.

Мало је рећи да је краљ био одушевљен топлином гостопримства као и оним што је осетио да краси момка. Али никако није могао да повеже његове рите са овом богаташком раскоши. Међутим, људи који су с посебном пажњом мотрили да краљ не оскудева ни у чему, свако мало би му, с послужењем, дошапнули и понешто из Сејачевог живота, што је краља из часа у час одушевљавало. Већ помисливши да је пронашао достојног и хвале вредног човека, он позва свог првог министра да се саветује са њим. А овај је, авај, видевши по приспећу, и препознавши Сејача, изнашао неки разлог да остане напољу и чува стражу, намеран да се са овим не сретне ни за живу главу. Но краљев позив је био изричит и тражио је да уђе младићу у кућу и осмотри га изблиза.

Скривајући поглед, да не би био препознат, министар се некако дошуња до владара. Али на сва краљева питања, он не могаше слово једно да изусти – толико се био тресао од страха, те је он само неразумно мумљао. И оно чега се највише плашио, најзад се и деси: Сејач се срете с његовим кукавичким погледом и препозна га, али на његову срећу, он га чак ни тад не ода. То га унеколико поврати, али као кобац мотраше на сваки Сејачев покрет, сваку реч. Краљ, већ сасвим сигуран да је момак добар избор, упита:

- Живиш ли ти овде сам, момче, или имаш и породицу?

- Сам, ваше величанство! – одговори Сејач уз наклон.

- Па то није добро! А што се не жениш, рођени? – распитиваше краљ потанко.

- Како да вам кажем, краљу мој, можда и буде скорог венчања, Бог зна. Верујте, ја сваког момента чекам да баш једна пређе праг, али колико чекам, толико се и плашим...

- Због чега се плашиш, момче, говори...?! Од неког или нечег...?!

- Давно ми је обећана, али све мислим: ко још данас држи до речи, ваша висости! – објашњаваше мудри Сејач.

Краљ, чувши ово, силно се разљути.

- Нечувено! Нема ничег горег од погажене речи!

Од ових његових речи министар поцрвене као булка, те поче несвесно да повлачи столњак до лица, не би ли се скрио од његове љутње.

- Ево, ово ми је утеха док вереница не стигне! – додаде Сејач и спусти пред краља ону ручно везену марамицу са почетним словима девојачког имена.

Али како марамица леже на сто, њу препознаше сви, чак и краљ, али и садашњи девојчин вереник, који викну:

- Какве би ово лудости биле! То је марамица моје веренице! Откуд она код тебе и како она може да буде теби обећана?

Сви се узнемирише, јер напетост нагло порасте у одаји. Краљ се и сам све више љутио и не налазећи никаквог одговора, најзад потражи погледом министра, тражећи од њега појашњење. Овај, стеран у ћошак, дрско се подиже - при чему разби чашу са вином, те укратко, не детаљишући превише, исприча о излету, да би на крају додао:

- Јесте, ја дадох реч, али смо нас двојица то већ истог јутра другачије уредили, те ја, у откуп за ћерку, дадох овом лажову новце. Па он је био гоља, није имао шта ни да једе, ни обуче, а кућа само што му се није на главу срушила! А видите сад: изгледа као дворац!

Ту се сви осврнуше, налазећи да би речи министрове могле имати смисла. Тада краљ погледа у Сејача, дозвољавајући да и он сам каже нешто у своју одбрану.

- Ваше височанство, господо, ја све до сада чувах неокаљаном част министрове ћерке, коју ми је он сам обећао, не из љубави, већ из поштовања према девојци. Она је могла да се откупи и самом речју, да је дошла и рекла да не жели да се уда за мене. Али је не кривим, сматрајући да је и она сама преварена. А ово све што видите, то не може никакав новац да купи, јер љубављу се не да трговати.

И ту им исприча за подвиг којим га недостојног удостојише његови Богом дани сељани, добар и честити народ ове земље.

Краља ово потресе до суза. Али један поглед на министра, коме је он сам поверио себе на чување, као и будућност свог вољеног детета и народа, подиже га од стола и он нареди да се сместа сви врате на двор.

И топло се поздравивши са Сејачом и дивним сељанима, он нареди кочијашима да се коњи не штеде у повратку.

По приспећу, још ни не предахнувши, краљ хитно окупи све своје министре и пред свима, своме првом министру, одузе службу и све почасти. Наравно, након тога, уследио је и раскид веридбе између ћерке сад већ бившег министра и официра. А дознавши да му је овај радио и о глави, то јест, да се планирао дочепати власти, краљ нареди да га скупа са породицом протерају што даље из земље.

Затим се, уморан од свега, повуче у осаму и размишљање.

Принцеза, бринући за вољеног оца, и чувши о врлинама Сејачевим, прекине за тренутак очево тиховање, те му рече:

- Оче, шта ће бити са упражњеним министарским местом?

- Не знам, кћери. Тек сада сам увидео колико је то место важно и да човек који буде седео на њему мора бити изузетна личност.

- Па зар ниси, дао Бог, нашао никог ко би одговарао? – рече она, загонетно се насмешивши.

Краљ је погледа најпре са чуђењем, не разумевајући на кога то мисли лепа главица, а онда као да докучи њену мисао, прозбори:

- Мислиш...?

- Да, оче, мислим...

И разгаливши се од радости коју обоје делише, они кренуше да издају наређење кочијашу.

Сејач, који је предао лепом сећању краљеву посету, порани и новог јутра са једнако истом мишљу која га је верно пратила одмалена:

- Хајде, устај, сејати треба, вече само што није, Бог с тобом, Сејачу.

Како се само изненадио, кад је, ставши на нови праг, угледао прашњаве кочије како се устављају, из којих га позиваху да уђе и крене код краља на пријем. Цело село га весело испрати сузних очију од драгости и милине.

Кад је стигао на двор, у сусрет му срдачно пође сам краљ, док се крај њега, једнако пријатељски, смешила принцеза. Сам поглед на њу већ је створио наклоност у његовом момачком срцу; али ни њено није остало ћутљиво – још како је поскочило кад га је угледала. Већ наредних дана уприличише велико славље у дворцу, поводом новог наименовања министра. А кад га коначно и задужише министарством, краљ му са пуним поверењем, поред државних ствари, повери на бригу и старање и своју вољену кћер.

Тако је Сејач, дочекавши дуго наговештавано вече, кренуо у сусрет јутру новога живота.

 

Мојој радости,

у сећање и подсећање на оно што је сам говорио,

подстакавши тиме и мене да испишем ову бајку,

с љубављу у Христу Господу.