У сусрету са рашчерупаним грањем, које је аветињски упијало у себе месечеву светлост, указујући на своју инвалидност – устукнуо сам. Где год ми је поглед прошао, све је зрачило црном бојом мученичке патње. Пред мојим се очима, у свој својој нагости, јављало моје чедо...

Признајем! Крив сам! Покушавао сам да вриснем, загледан у своје окрвављене руке; али ваздух је сушио моје непце, спречавајући глас да изађе. Хтедох да плачем, али нисам знао како, јер ми плач није био својствен. Мислио сам, и покушавао то што бих смислио, не бих ли изазвао било какав знак самилости на лицу ове унесрећене шуме. Но њена је воља за животом била толико слаба, чак толико, да је ни жеља за осветом није одржавала. Притиснута црном плочом, она се добровољно сурвавала у бездан...

Премда суочен са тешким безнађем, допустио сам крилима да ме за кратко понесу до горњих спратова; надао сам се, како ћу, можда, тамо затећи пулс. Нажалост, ни ту нисам ништа боље прошао. И да зло буде веће, притисак оно мало преосталих грана саплео је моја крила, терајући ме натраг у згариште. Без трунке отпора у себи, признадох пораз, повинујући се задатом правцу.

И док се, прекривен црнилом немоћи, препуштах згаришту на конак, кад, одједном, нешто ме прену. Тргавши се од чудног осећаја, прелетех погледом по околини. И тада опазих њу, како, потпуно мирна, пажљиво посматра.

Ху-ху! – огласила се.

Наравно, није ми била непозната, напротив. Сретао сам је небројено пута. Али да скакуће по земљи, забринуто, баш и не. Заправо, да будем искрен, овако - никада до сада.

Да, била је то сова. А како сам знао да је забринута? Па разуме се: прво што сам био врстан познавалац свих језика на овоме свету и друго, што сам је посматрао. И да не би било нејасноћа, наставићу причу на језику свакога од вас, као и до сад.

Дакле, у преводу, ове совине речи једнаке су узвику кога, у забринутости, сви користе, а које гласе: «Ух-ух!». Само, чинило ми се – а данас још и више - у нешто блажем облику.

Шћућурен уз само лице земље, као што рекох, ја сам је посматрао, глумећи невидљивост. Све нагле одлуке којекаквих мисли потиснух у други план, те се препустих догађањима. Но не беше ми нимало лако, јер сова имаше обичај да врти главом, што код мене изазиваше неку чудну потребу за смехом. Па ипак, премда с тешком муком, успевах да се обуздам, плашећи се за свој положај.

Као и у речима, та иста забринутост очитавала јој се и на лицу; али не и узнемиреност. Ово прво ми није представљало тајну, док за њену смиреност нисам налазио разумевање. И то ме копкаше! Међутим, тек што се почех забављати овом мишљу, кад, изненада, ово тајно дружење између мене и ње прекину нечије кретање.

- наставиће се -