- Ето ти сад! А ти се љутиш на њега...

- Сигурно да се љутим, јер је он тај коме је пало на памет, на ону чувену «светску памет», да се поигра са њом и пусти је ка шуми.

Лисица је до очаја покушавала да ме оцрни што је могуће више. Њене су речи тако деловале на мене, да би за моје постојање и маково зрно представљало дворац. Искрено, нисам знао због чега је толико огорчена, када је познато да живи у рупи, а да је сва имовина до које јој је стало било крзно на њој.

На разјашњење нисам морао дуго да чекам.

- Стварно, лијо, баш бих волела да знам зашто си толико љута на њега, када је познато да живиш под земљом? Ако ћемо право, ја имам више од тебе разлога за љутњу, јер је моја кућа сасвим изгорела. Погледај! – и показа сова згариште, на којем је некада стајало дрво у коме је живела.

- А ја се теби, Ушка, чудим што га браниш! – дочека лисица дрско. Кажеш: немам разлога за љутњу, јер ми је дом на сигурном. Ко да је мени до мог дома?! Шта ја да радим са оним до чега ми је највише стало, кад изгледа овако, ха?! Погледај овај реп!

И разлог њеног очаја се наслика пред нама. Са ове стране, одакле смо је сова и ја посматрали, њено крзно је деловало беспрекорно. Међутим, окренувши нам другу страну орепине, ми угледасмо на њој печат злобе.

- Гадно – примети сова, али и продужи, - али то, ипак, још увек није оправдање за твоју огорченост, кад обе знамо како је ветар велики пријатељ лептира и бубамара, као и других малих бића, које увек на време упозори о своме проласку. Поврх тога и сама си малочас рекла да је ватру упалио човек – с обзиром да грома није било.

Премда једва видљиво, ове совине речи успеше да прокрче себи пут до циљаног места. Али ову рану лисица вешто замаскира, настављајући неумољиво:

- Па ја се и не љутим само на њега. Кривим и људе, дабоме!

- Добро, де. Не можеш се срдити на цео свет. Не будеш ли се контролисала, неко би могао још јаче да те озледи.

- И ти си ми нека мудрица! – говораше лисица, стискајући сузе беса. Зар не увиђаш да ја то и желим; да ме неко повреди – до смрти. Оваква нисам потребна ни себи, а камоли другима.

Сова је погледа, направи малу станку, па додаде:

- Немој тако, лијо. Удахни дубоко, да даш души лека. Није у реду своју судбину стављати у туђе руке. И није ово тек тако дошло; сигурно да има разлога. Недокучиво је то знање које посрамљује наше незнање. Лично увидех да ме везаност и навика не научише другом до лењости и учмалости. Стога одлучих, још и пре него ти дође, да кренем на пут и стекнем нека нова знања. Што се, пак, новог дома тиче, срце ће га већ наћи.

Са одушевљењем испратих ово совино зборење и сам се радујући. Заиста, небројене могућности излазе у сусрет сваком ко се одважи на пут. А онда, крадом, бацих поглед на лисицу која се ломила. Здрава страна њеног бића већ је и сама, присећајући се, корачала ка непознатом, док је болесна зауздавала. У њој се водила крвава битка. Течност је јурила час горе звонећи, час доле вриштећи, да би, на крају, бол однела не тако велику превагу.

- Шта би ти користило још знања, ако би наишао неки нови пожар? – иронично упита лисица.

- Знање стечено на грешкама не учи нас само како да се из истих извлачимо, већ како да спречимо да до њих поново дође – мирно одврати сова.

- Види ти ње! Она и даље мисли да је најпаметнија!

На ово лисичино подсмевање, сова узврати уз колутање очима:

- А ти шта мислиш?

- Тја, исто што и увек. Мудрост... умишљеност а између знак једнакости – одговораше лисица, док јој у оку засија једва приметна искра цинизма.

Након ових њених речи, ја погледом потражих сову, очекујући, наравно, да се разговор настави. Међутим, уместо речи, сретох се са задовољством на њеном лицу. Како ми је било тешко и да разумљиво разумем, онда је непотребно описивати колико ми је ово било чудно. Одакле ли је долазио тај израз, мислио сам. Но тек сам касније схватио куда су водиле совине мисли.

- наставиће се -