Не суди другом спрам свог живота
НЕ МОЖЕ СЕ УВЕК ИСПРАВНО СУДИТИ О ДРУГИМА ПО СЕБИ САМИМА
(Поуке сабрало сестринство манастира Дубрава, с благословом јеромонаха Данила Плашића, игумана Манастира Дубрава)
Неки пут се дешава да благочестиви људи, који различитим подвизима угађају Богу, смућују се видећи око себе људе такође благочестиве - али који, по њиховом мишљењу, мање него они служе Господу. Такви се онда смућују и мисле: „Зашто се и ови људи не подвизавају као ми? Зашто они не носе на себи такве подвиге какве смо ми понели? Какви су они богопоштоваоци? Зашто их људи сматрају вернима?“ итд. Овакво осуђивање је погрешно, јер Богу се не угађа само видљивим подвизима, него, пре свега, оним унутрашњим расположењем срца, које је Њему Јединоме знано.
При томе не треба од свих тражити подједнаке подвиге, између осталог зато што нису свима дата подједнака средства, снаге и могући начини за ношење тих подвига; најзад, много ту значи и положај у свету и васпитање.
Један од првих велможа Императора Римског, оставио је у једном моменту свет Бога ради и настанио се у једном скиту у Египатској пустињи, узевши са собом само једног слугу. У скиту је проживео 25 година и, захваљујући свом благочашћу, заслужио посебно уважавање од египатских отаца.
Један од њих, желећи да лично упозна подвижника и у разговору са њим добије корист души својој, једном приликом дође к њему и са љубопитљивошћу поче посматрати и њега самог и његову келију.
И - шта је угледао?
Видео је старца у меку одећу обученог и обувеног. У келији његовој запазио је постељу покривену кожом и са узглављем.
То је саблазнило госта. Домаћин је у међувремену заповедио да се за ручак изнесе кувана храна и вино, чиме се посетилац саблазио још више, и - пошто није стекао никакву корист - већ се био спремио да потпуно ражалошћен крене кући.
Али - прозорљиви старац га је разумео, и - желећи да га умудри - позвао га је преко слугу да се врати.
„Одакле си родом, оче?“ - упита он свог госта
„Из Египта“ - одговори он.
„Али из ког града?“ - упита домаћин.
„Ја сам био сељак и живео сам у једном скромном засеоку.“
„А на чему си спавао и какву си постељу имао?“
„Спавао сам на земљи...“ - одговори дошљак – „...а постељу нисам ни имао.“
„Какву си храну јео? Јеси ли икада пио вина?“ - настави старац да га испитује.
„Јео сам само сувога хлеба а пио сам једино воду.“
„А јеси ли се икада купао у купатилу?“
„Нисам знао за купатило, само за реку“ - одговори монах.
Пошто заврши испитивање, велможа рече старцу:
„Слушао сам те пажљиво, а сада и ти саслушај мене. Родом сам из Рима, био сам блиски саветник самога цара...“ - отпоче он.
Гост се сав претворио у ухо.
„Бога ради оставио сам свет, богатство и славу и дошао у ову пустињу. У Риму сам имао велелепну кућу, огромно богатство, а сада, као што видиш, живим у скромној колиби. Кревет ми је био од злата, прекривен дивним тканинама, а сада имам само ову постељу прекривену кожом. Носио сам скупоцену одећу, а сада имам само ово скромно одело. На ручковима које сам приређивао служена су разноврсна јела, а данас једем само поврће и због слабости пијем малу чашу вина. У Риму сам имао мноштво слугу, а сада ми је Господ оставио само овога старца да ме служи. И музику сам стално слушао, мој слух су надахњивале трубе, тимпани и гусле, а сада само певам дванаест Псалама - зато се немој саблажњавати због мене.“
Тада монах ускликну:
„Тешко мени што сам те осуђивао! Ја сам из мог пређашњег тешког и жалосног живота доспео у стање душевног мира, а ти си из великог спокојства и раскоши доспео у жалост, смирење и сиромаштво.“
После тога он остави старца са великом коришћу за себе, постаде му пријатељ и поче га чешће посећивати.
Шта мислите, браћо и сестре, ко је од ове двојице пројавио већи подвиг самоодрицања Бога ради? Да ли је то онај некадашњи велможа или његов гост? Разуме се - онај први, јер је прозорљив био и Духом Светим испуњен, као што вели писац житија његовог. А он је ипак носио меку хаљину, имао постељу прекривену кожом, пио је вино. Монах који га је посетио хранио се скоро само корењем и никада није знао за обућу и постељу.
Шта из овога следи?
То да свако треба само да гледа своје послове, а да друге не осуђује. Немој се пред другима разметати, него се навикавај на смирење. Са друге стране, такође имајте на уму да сваки човек добија различите дарове и то према моћи његовој, а уједно и то да Бог човеку не суди само по његовом видљивом понашању, него и по унутрашњим осећањима и тајним подвизима (који су скривени од очију људских). Амин.
извор: Одабране поуке Светих Отаца - ЧУВАЈ СЕ, ЧЕДО, ОД ОСУЂИВАЊА БЛИЖЊЕГ, Српски Православни Манастир Дубрава, Златибор, л.Г. 2015.