Опрости ми, Наташа
Одрастао сам с Марксом, Енгелсом и Лењином. Они су били моји богови. Три пута сам клечао пред беживотним Лењиновим тијелом у Москви и жарко се молио. Он је био мој бог и учитељ. Али сада, у последњим тренуцима, мој дух се окренуо Богу, којег никада нисам познавао. Скоро сам инстинктивно молио: „О Боже, никад нисам био сретан на овој земљи. И сад кад умирем, молим те узми моју душу у своје царство. О Боже, можда тамо имаш мало среће за мене. Не молим те да спасиш моје тијело, али кад се оно сада потопи, онда те молим да моју душу узмеш к себи у рај!“ Затворио сам очи и вјеровао да је сада дошао крај. „Сад сам готов“, рекох сам себи, „сад могу уснути“.
Опустио сам се и престао пливати. Моја је борба свршена.
Полако, посве полако, осјетио сам да се са мном догађа нешто необично. Премда је свака мрвица енергије била истрошена, осјећао сам да у моје уморне руке улази нова снага. Осјетио сам снажне и драге руке живог Бога које ме заштићују. Нисам био вјерник. Никада се прије нисам молио Богу. Али у овом тренутку сам јасно осјећао нову снагу у свом измученом и хладном тијелу.
Поново сам могао пливати! Руке које су ми прије неколико минута биле тешке као олово, сад су опет биле довољно јаке да ме доведу до обале! Био сам сада већ четири и по сата у мору.
* Што сам уопште ту радио тог хладног септембарског јутра 1971. године тако близу смрти, а тако далеко од домовине? Што ме уопште довело до тога да напустим живот морнаричког официра и комунистичког омладинског вође у Русији и довело ме овдје до камените обале Канаде и скоро до смрти?
Историја свега тога започела је давно, још с мојим дједом и баком у Русији.
* 1. марта 1958. славио сам свој седми рођендан. Био је то велики дан. Сад коначно могу ићи у школу. Кад сам био уписан, учитељица нам је рекла да сва дјеца од 1-3 разреда требају бити пионири (октобарци). Ту ријеч никад прије нисам чуо. Учитељица нам је објаснила да је то комунистичка организација за дјецу у прва три разреда. „Ви више не припадате родитељима него комунистичкој држави.“
Будући да више нисам имао родитеље, било ми је свеједно коме припадам. Учитељица нам је надаље рекла да су сви пионири (октобарци) Лењинови унуци.
* Мислио сам да је ово дом само за сирочад, као што сам био ја, но било је то и нешто друго. Једног сам дана разговарао с дјечаком који је кришом плакао и питао: „Зашто ја морам овдје бити? Имам и оца и мајку, зашто не могу бити код њих, у њиховој кући?“ То је било први пут да сам увидио да сва дјеца која су у овом дому нису сирочад. Тек сам касније схватио да су ови домови првенствено за дјецу коју су одузели њиховим родитељима - мајкама и очевима - који су на основу свог религиозног или политичког увјерења проглашени “неспособнима” да своју дјецу васпитавају у правом духу.
* Нико од тета и стричева није изабрао то звање зато што би радо радили с дјецом. Партија им је заповиједила да одгајају „мале комунисте“. Тај позив сматрали су тете и стричеви за најнижи задатак коју је партија могла додијелити својим члановима. Био је то позив без будућности за све оне чија је каријера била окончана. Тако је већина њих била огорчена и разочарана и то се на нама искаљивало.
Овдје у V-I, а касније и у другим дјечијим домовима васпитачи су дијелили најокрутније и најбруталније казне за и најмање прекршаје кућног реда. С друге стране су нас сасвим игнорисали кад би затребали њихову помоћ. Иако то разумом нисам могао схватити, осјећао сам напетост између дјеце, поготово старије, и тети и стричева.
* Дјечји дом у Барисеву налази се на земљишту некадашње православне цркве и школе чија су врата већ дуго била закључана. Сама црква била је преуређена у клуб гдје су се приказивали филмови, а дом је био смјештен у бившој школи. У свештеничкој кући била је смјештена праоница гдје се прала дјечја роба, постељина и столњаци. Уз то су биле надограђене још двије зграде тако да ту може стати 100 до 120 дјеце између 1 и 18 година. Иако у почетку тога нисам био свјестан, Барисево је постало прекретница у мом животу. Ту је требао бити мој дом до завршетка школе прије студија и прије мог одласка у војску. Дакле пуних седам година.
* Као члан младих пионира пуно сам интензивније пролазио свој школски програм него кад сам био октобарац. Лењин нас је гледао са сваког зида. Његове изреке и комунистичка идеологија толико су нас заокупљале да су остали важнији предмети као математика и правопис морали остати по страни. За октобарце је било најважније да за увод у комунизам упознају „дједа Лењина“. Сад у 4. разреду настава је била интензивнија. Једно се ипак задржало: скоро свако јутро учитељ је почињао наставу следећим ријечима: „Добро јутро, дјецо, мислите на то, Бога нема!“ Они се сигурно боје, мислио сам, да ми не бисмо штогод учили о Богу ко или шта год он био.
Одломци из књиге
Књига „Опрости ми, Наташа“ Сергеја Курдакова потресна је исповест младог руског агента КГБ-а чији је специјални задатак чуван у највећој тајности. За Сергеја, снажног, талентованог и жестоког момка, био је то прави животни изазов. Задатак узбудљив, изузетно добро плаћен, а изнад свега – патриотски. А онда, усред акције, појави се она која ће променити не само његова осећања, већ и његов поглед на свет. Шта је то било у ставу и погледу ове Рускиње због чега је све, па и властити живот, вредело ставити на коцку?
Књигу у пдф формату можете преузети овде. Са десне стране кликните на наранџасти правоугаоник у којем пише download now.
у.п.: Превод
је радила нека евангелистичка група па изгледа мало чудан, али Сергеј је од
КГБ-овца и атеисте постао православни верник. Његова исповест постала је
бестселер у Канади. Убијен је од стране плаћеног убице. Али његово сведочење је
остало и, ако нађете времена да прочитате, видећете како нисмо одмакли од тог времена
и, што је још горе, тзв. демократија нас свесно уводи у тоталитаризам безумља и
страховладе. Не праве они узалуд од наше полиције нинџа корњаче. Овако је то изгледало у Подгорици, где су се пендреци искључиво и демократски потезали на - Србе.
Слободан Каназир
На овогодишњем 16. Крајишком ликовном салону, који се одржава у Музеју железнице, представљен је и рад Слободана Каназира „Стари улар за нове магарце“.
