Свадбено чудо - крај
Слика са интернета
Огрлицу смо склонили да је снајка не би видела, наравно. Међутим, размишљајући који би дан био најприкладнији за даривање – субота, као дан пре или недеља на сам дан свадбе – одлучих се за суботу. На братово питање: „Због чега?“, одговорих му: „Знаш каква је она... Има да се расплаче и ако јој дам у недељу размазаће сву шминку... Само нам још треба да уплаши свештеника.“ Брат се насмејао, сложивши се са мном.
А у суботу је било момачко и девојачко вече – уједно. У једном тренутку дадох брату знак да доведе своју вереницу код мене у собу.
Немајући ни најмању представу због чега је зовем, она је ишла занета неком песмом и готово поскакујући. Али у тренутку кад јој пружих плишану бордо кутију, њен осмех и песму замени плач и њеним лицем потекоше најкрупније сузе које сам икад видела. И само што је отворила кутију, она јецајући примети:
- Знала сам! Тачно сам знала!
Али то што је она знала, ја ни слутила нисам. Јер сам била уверена да није могла знати шта ће добити и да ли ће ишта добити. То је после и признала, рекавши:
- Па нисте ми ни рекли да ћете ми нешто купити!
Дакле, шта је то онда знала, копкало ме је. И још не стигавши ни да је питам, снајка крену са причом:
- Једном приликом смо твоја мама и ја свратиле у златарску радњу и између осталог гледале смо и ту исту огрлицу која се мени много допала. А онда је, неколико дана касније, она поново свратила у златару, овог пута сама, и замолила је златара да јој извади огрлицу како би је поново погледала. Том приликом му је рекла да би желела да је купи – мени.
Занемела сам. А онда ми је то и брат потврдио.
- Да. Тачно је. Кад сам дошао код њега, рекао је да у обзир долази само ова огрлица, која јесте мало скупља од наведеног износа, али да њена вредност није у новцу већ у нечем другом.
И затим је потврдио снајкину причу.
Међутим, да чудо буде још и веће, то се десило пре две године; за све то време огрлица је стајала у радњи, а моја се мајка у међувремену разболела и упокојила. И не само то. Споменух већ и свадбу млађег куминог брата. Кад су отишли у златару да изаберу огрлицу, он им је изнео две, које су, по раду, биле исте, али једна је била од жутог а друга од белог злата. Изабрали су ову другу. Она од жутог злата остала је да чека још недељу дана како би красила врат супруге мога брата.
Стављајући је, снајка, и даље сузних очију, рече:
- Ово је благослов моје свекрве.
Тада јој рекох чему се молих, тако да зна да је благослов родитељски.
А слава нека је Богу, Пресветој Богомајчици и Светом Николају са свима светима. Амин.
+ + +
Остале су још две анегдоте са свадбе.
Повео се неки разговор о женидби једног свата, на шта је прота рекао:
- Ја сам ту.
Затим смо га упитали да и њима да календар, а он је на то узвратио:
- Календар дајем кад је чорба већ пред запршком.
Друга је везана за снајку.
Само што је обављен чин венчања, пришла је проти са питањем:
- Оче, могу ли ја да понесем круну кући? Обећавам да је нећу скидати са главе! Видите како ми лепо стоји!
Прота се насмејао, рекавши:
- Ово ме нико до сад није питао.
Али такав случај се једном и рађа.
За споменар забележила причалица Јелена Јергић.
Помени, Господе, у Царству Твоме родитеље наше. Амин.