Свадбено чудо - део трећи
Слика са интернета
Међутим, ма колико мислила о томе, унутрашњи осећај ме није у довољној мери испуњавао. Ако је и био знак, изгледао ми је сувише бледо, али далеко од тога да сам сад о себи мислила како сам достојна чуда. Само сам, признајем, прижељкивала да то чудо, рецимо, наликује оном које се пројавило приликом упокојења мога оца, кад се молих Светом Николају да ми макар и променом времена да наду да ћемо се отац и ја поново срести у Царству небесном. И тог летњег дана, последњег у месецу августу, десило се заиста нешто чудесно. У тренутку кад је почињало опело пред капелом на гробљу, тачно над нама се нашао један малецни облак, који поче да просипа по нама ситни дажд, док је свуд око њега било сунчано, а у даљини је затутњао гром и све нас поче да бије изузетно хладан ветар, који као да се спустио са снежних планина. Људи су се чудом чудили какво би то време било и притом су трљали руке не би ли се загрејали. Чак је једна жена, док се враћасмо са гробља, приметила:
- Господе, какво чудно време!
А ја јој одговорих:
- Ја се молих за такво.
–Али зашто, Јелена? – упита она у чуђењу.
Тад јој рекох за моју молитву, на славу Божију, услед чега се њено лице развесели.
Дакле, то чудо не можете да пренебрегнете, јер постоје на стотине сведока.
Или као што се десило са мојом пријатељицом, којој је у току порођаја повређена слезина па је од куће враћена у болницу да лежи, а њен муж нам послао поруку да се молимо пред њену хитну операцију од које јој је живот зависио; притом треба рећи да је од порођаја до те операције у два или три месеца већ била неколико пута отварана и да је ова требало да буде и последња. И почесмо да се молимо свако у свом граду; сви оптерећени бригом и мислима молисмо се за мајку троје мале деце. И још нисам честито ни кренула са молитвом, кад неко као руком скиде тај терет бриге са мојих плећа и у трену осетих олакшање и Божју милост. Али, да би чудо било чудо потребно је да буде „у устима два или три сведока“ (2 Кор 13,1). Следећег тренутка је позвонио телефон и једна сестра ми јавља да је исто доживела. У том се јавља још једна сестра – и њој се десило исто. И слава Богу, Који је Једини Лекар душа наших и тела, мајка за коју се молисмо поче да се опоравља.
Таквом једном чуду сам се и овога пута надала, за које нећу знати само ја, већ да и оно има своје сведоке.
И такво чудо се и десило, дао Бог.
За споменар бележи причалица.
Свадбено чудо - део други
Аутор слике: Сергеј Титов
Наши родитељи су се упокојили. Мајци се ближила двогодишњица од уснућа, оцу се навршило пет година. Међутим, ја им се често обраћам за помоћ, верујући да „Није Бог Бог мртвих, него живих“ (Мт. 22,32). Тако сам, нешто пред венчање, седела и размишљала: „Боже, да ли се наши родитељи слажу и благосиљају ли брак? Кад бисмо бар неким знаком били утешени, Свемилостиви Боже.“
А недељу пред њихову свадбу венчао се кумин млађи брат. Снајка је, отишавши једном приликом код куме на кафу, видела огрлицу са којом је свекрва даривала своју снајку. Тако је и мени синуло да би то био ред и са моје стране.
Наравно, обратила сам се брату за савет и он је рекао да би било најбоље да се обратимо златару, који је, иначе, био његов добар пријатељ. Још је додао:
- Он ће знати најбоље шта је вредно, а такође зна да њу не може преварити. Сем тога познате су му и њене мере, укус...
Да, снајка је заљубљеник у злато у оноликој мери колико ми нисмо. Али далеко од тога да је среброљубива - само познаје и цени вредност. Неким људима је то део карактера и они спадају у оне којима је Господ поверио богатство на старање, не на богаћење. Они се богатством служе, а не служе му. У том смислу је и она окренута. А ради као продавачица и приликом продаје са њом настају невероватне анегдоте: људи долазе код ње да им узме паре и то добровољно, а опет, она све ради како би фирма радила и радници имали посла и на време добијали плату. У шали воли да каже како би волела да ради у циркусу, на шта јој одговорих:
- Немогуће! Ти јеси циркус!
Они, који су имали прилике да је упознају, и сами то говоре.
И тако смо позвали златара и обратили смо му се за помоћ: да нам у оквиру одређене своте новца пронађе неколико огрлица како бисмо изабрали једну за даривање младе.
– Нема проблема, само понесите картицу – рекао је златар шаљиво и да дођемо у суботу.
Али, из неког разлога, брат је код њега отишао у петак и вратио се носећи огрлицу у рукама. Отворих кутију... Оно што угледах, премда и лаик, допало ми се на први поглед. Штавише, брат и ја смо једну сличну даривали мајци за рођендан.
„Да ли би то могао бити неки знак?“, помислих.
За споменар бележи причалица.