Како препознати православну икону Богородице?
Светогорска икона Умилење
Сликару Павлу И. који пита:
По чему се познаје православна икона Пресвете Богородице?
Приложио си ми уз писмо једну женску слику, која се у народу растура под именом
Свете Богородице. Слика представља једну младу, веселу жену, са испуштеном косом
преко рамена, са лицем дебелим, са уснама крмезовим, са хаљинама шареним. Без
детета на рукама. И сам си увидео, да је то неправославни лик Богомајке али
питаш: по чему ће човек лако познати православни лик њен?
Најбржи знак
распознавања православне иконе Богородичине јесу три звезде: једна над челом,
друга на десном рамену, а трећа на левом рамену. Те три звезде означавају
девственост Деве Марије пре порођаја, при порођају и по порођају.
Па
онда боје одела. Као правило, одело Богомајке слика се у три главне боје: у
златној, црвеној, и плавој. Доња хаљина је плава а горња црвена, обе проткане и
украшене златом. Златна боја означава бесмртност, црвена - славу и господство, а
плава - небеса. Што значи: обучена у бесмртну славу на небесима - она, негдашња
страдалница и слушкиња Господња на земљи.
Лице Свете Богородице на
православним иконама никад није пуно и округло но дугуљасто и осредње мршаво.
Очи велике и замишљене. Тиха сета, готова на утешан осмејак; сета због невоља у
свету, а осмејак због поуздања у Бога Утешитеља. Но и сета и осмех уздржани, и
све уздржано, све подвлашћено духу. То је лице победнице, која је преживела све
горчине бола и јада, те може помоћи онима који се боре са болом и јадом. Коса
јој је увек потпуно скривена. За лице Богородице никад се не каже, да је
природно лепо. Оно је такво, да отклања сваку помисао на телесност. Оно је
натприродне лепоте, која се не показује друкчије него кроз светост. Оно обраћа
мисли гледаоца на узвишену духовну стварност и красоту душе.
Глава
Богоматере благо је нагнута према младенцу Христу, кога она држи на прсима. Тај
благи наклон означава покорност вољи Божијој у свему, што је она некад и речима
исказала благовеснику Гаврилу говорећи: ево слушкиње Господње, нека ми буде по
ријечи твојој. Још означава признање већим од себе Онога, кога она држи на
рукама.
На православним иконама Богомати се сасвим ретко слика без
детета Исуса. А кад се слика сама, она се замишља од уметника као мати бола
испод крста, са рукама скрштеним и главом обореном, понекад још са символичним
мачевима управљеним на њено срце. Но, срце се никад не слика да се види.
Најчешћа је пак њена икона са Сином на руци. Она се и јавила у свету због Сина.
Њена мисија у свету била је у њеноме Сину. Да никад нико не гледа у њој жену, но
увек за увек мајку. Она представља најузвишеније, најчистије и најсветије
материнство од краја до краја времена. Она је Мати Господа нашега Исуса Христа,
али је она и наша мати, утешитељница и брза помоћница. - Нека би и теби она била
навек утеха и помоћ.
Владика Николај, Мисионарска писма
Прелепи манастир са чудотворним иконама, посебно руским.
Писмо Најслађем Исусу
Како су чудесни били први дани у Константинопољу! Лепота града, Босфор и Принчевска острва подједнако су одузимали дах младом Нектарију као и одушевљење које би осетио видевши православне цркве, Патријаршију и неупоредиву саборну Цркву Свете Софије о којој је увек тако много слушао. Када је најзад стигао тамо, чинило му се да је сан постао стварност. И поред свега тога, много је туговао јер Константинопољ није био ослобођен, чиме би поново постао грчки. Тихо је изговарао стихове једне песме којој га је научила његова мајка:
Константинопољ ће се једног дана пробудити из свог дубоког сна
сетиће се цара, поклониће му се и упитати
реци ми, велики господару, да ли је најзад дошло време
да се прекину наши уздаси и да наша земља поново заблиста?
На жалост, дан када је Нектарије започео да тражи посао био је уједно и дан његовог грубог отрежњења. Човек којег је требало да посети због запослења, господин по имену Теодор Целепис, недавно се одселио у Одесу, тако да је његово писмо са препоруком постало сасвим бескорисно. Почео је да лута улицама, куцајући на свака врата у потрази за послом. Међутим, његово трагање је било узалудно, јер никога у граду није познавао. Сваки човек коме би се обратио имао је исти одговор: «Ја те не познајем», након чега би се удаљио. Чинило се да је лоше среће све док се није запослио код једног грубог и злобног човека, где је радио на плантажи дувана. Ту је припремао бале дувана и паковао их у четвртасте кутије и сандуке. После паковања, стављао је кутије у колица и испоручивао их где год је било потребно, а то је могло бити било које место у великом граду. То није био посао какав је прижељкивао, али је ипак захваљивао Господу што је нашао неко запослење.
Овакав посао је захтевао да ради од сванућа до касно у ноћ. Његова једина плата били су стан и храна. За свој напоран рад није добијао ништа осим тога. Без обзира на то, био је неуморан. Не желећи да се обесхрабри, често се сећао речи свог оца да је «сваки почетак тежак». Највише је жалио што му преостаје врло мало времена да изговара своје уобичајене молитве.
Дани и ноћи су брзо пролазили. Често се дешавало да сврати у цркву поред које би прошао и да изговори кратку молитву. Тих неколико минута у спокојном византијском окружењу за њега је представљало и духовно и телесно укрепљење. Посматрајући озбиљно, али толико драго изображење Пантократора, Нектарије се молио: «Најслађи Исусе, иако ме мој газда повремено туче, ја Ти верујем и прихватам Твоју вољу, и управо зато ћу имати снаге да издржим. Молим Те да ми и даље дајеш снагу да истрајем и молим Те, нека моја мајка не дозна за то, јер би јој сломило срце.»
Пролазећи једног дана поред старе византијске цркве «Памакаристос», коју су Турци претворили у Кахрије-џамију, зауставио се задивљен њеном лепотом и почео да јеца. Чинило се да су тога дана његова осећања платила данак свим оним недељама рада и неме патње у којима није био у могућности да пронађе времена за свог Господа. Та патња се сада сјединила са призором лепоте и туге какав је представљала понижена древна црква. И као што се често дешава у таквим случајевима, Нектарије је након снажног плача и олакшања које он са собом доноси, осетио прилив неке нове снаге. Размишљао је о начину на који ће, упркос недостатку времена, служити Господу и понудити људима благо православне вере. У завежљају у којем је носио своју овоземаљску имовину налазила се и једна дебела свеска. У њу је записивао различите библијске стихове и изреке Светих Отаца. Носио се мишљу да одабере најупечатљивије стихове из ове свеске и да их напише на етикете оних кутија у које је паковао дуван. Такав поступак не би само задовољио његову чежњу да служи Господу, него би, осим тога, учинио и да осети како усрећује душу његове баке. «Сјајно», прошаптао је, «какву ће срећу реч Господња донети свету!» Сав срећан пожурио је да се врати кући, не приметивши у свом заносу да је кренуо кроз најозлоглашенији део града. «Пази, ти... оборићеш ме», повикао је неко на ужурбаног Нектарија. «О, жао ми је», одговорио је и наставио својим путем, тако да је успео да безбедно дође до куће.
Од тога дана, жудно је ишчекивао слободно време. Користио га је да на кутијама испише библијске стихове. Знао је да га то може учинити веома срећним и задовољним. Слободног времена имао је само ноћу, када би сви отишли а продавница остала празна. Ако би му то време допустило, исписивао би поруке на педесет до сто кутија. Тада би са поштовањем и радошћу бележио: «Мајчина клетва потреса саме темеље.» «Немој рећи: моја дела су чиста и безгрешна пред Богом.» «Понизи се пред Господом и Он ће те узвисити.» «Ако неко жели да буде први, нека буде последњи и свима слуга.» «Авраам је рекао: Ја нисам ништа друго до прах и пепео.» «Снисходећи (тј. унизивши се) и поставши човек, Господ нам је показао да је унижење најбољи начин да се узвисимо.» «Ако си успешан, немој себе сматрати великим.» «Они који стреме миру биће срећни», итд.
Ти дани Нектаријевог живота пролазили су брзо као што су и колски точкови брзо пролазили поред радње. Успео је да седам пута брже исписује и копира своје белешке на дуванске кутије. То је било сасвим природно, будући да је изреке сада знао напамет. Његов занос се до тада толико појачао да за своје изреке није више користио само кутије из радње. Ова небеска страст се у тој мери увећала да је ове поруке сада исписивао где год је могао. Чудесна ствар која се догодила везано за Нектаријево скрушено и побожно употребљено слободно време јесте околност да су се након тога рад и добит радње уистину удвостручили. Радња је једва излазила на крај са поруџбинама и Нектарије је имао све више тешкоћа да их испоручи. Он је, међутим, успевао у томе и чинио је то без роптања.
Нажалост, овакав процват радње није ни најмање променио његовог газду. Иако је сада био богатији, није постао нимало бољи или срећнији.
У међувремену, на град се спустила зима са својим љутим мразевима, бесконачним кишама и обилним снеговима. Нектарије је схватио да је своје материјалне потребе у тој мери запоставио да му се одећа дословно распадала. Чарапе и ципеле распадале су се у тој мери да су се могли видети његови голи прсти, и то га је много болело. Једне ноћи је прикупио храброст да са својим газдом разговара о томе. Ушао је у кацеларију, где је његов газда седео и јео слатко пециво са кремом. Када је зачуо Нектарија, погледао га је и прогунђао:
- Шта хоћеш?
- Господине, извините што Вас узнемиравам, али ја не знам шта да радим. Видите да је моја одећа изношена - рекао је Нектарије.
- Пиши родитељима нека ти купе другу.
- Али они су сиромашни, господине, веома сиромашни. Мој отац...
- Иди, заузет сам. И боље је да припазиш, јер бих могао да те отпустим.
Потиштен и повређен, Нектарије се вратио у угао у којем је спавао, али његове очи нису могле да задрже сузе које су текле све док његов сламнати јастук није постао мокар. Након извесног времена успео је да заспи. Уснио је задивљујући сан. Сањао је да види свог вољеног Господа Пантократора како стоји у усамљеној области Балукли. Господ га је упитао због чега непрестано плаче. У сну је испружио руке према Господу покушавајући да му се приближи и да одговори, али није успео у томе. Његов напор да се приближи Господу и да говори са Њим био је толико снажан да се сан од тог тренутка претворио у ноћну мору. Завршио се његовим узалудним напором да досегне Господа и да говори са Њим. Нектарије се следећег јутра пробудио врло рано. Нашао је комадић папира и оловку и почео да пише:
Мом најслађем Исусу.
Питао си ме због чега непрестано плачем. Разлог је, мој Господе, што се моја одећа распада у тој мери да су се на ципелама појавиле рупе. Због тога ми испадају прсти и то ме много боли, јер је сада зима и ја се смрзавам.
Синоћ сам се мом газди обратио за помоћ, али ме је он истерао напоље. Рекао ми је да од родитеља затражим да ми купе нову одећу. Најслађи мој Господе, до сада сам тако много радио, а нисам био у стању да мајци пошаљем ни један једини грош. Шта сада да учиним, и како да радим без одеће? Чим закрпим своју одећу, она се поново поцепа. Молим Те, опрости ми што Те узнемиравам својим невољама. Клањам Ти се и верујем у Тебе.
Твој верни слуга
Анастасије
Писмо је спаковао у коверат и адресирао га са «Нашем Господу Исусу Христу на небесима.» Отишао је да спава и пробудио се у зору, пожуривши да преда писмо заједно са још пет писама које је требало однети на пошту. Улице су још увек биле празне, изузев продаваца који су носили своје производе и г-дина Темистокла који је имао бакалницу преко пута њихове радње. Кренуо је према Нектарију и упитао га:
- Куда тако рано, Анастасије?
- У пошту.
- Зашто тако рано?
- Синоћ нисам имао времена.
- Чекај, дај ми писма која желиш да предаш, ја ћу их понети јер и сам идем тамо... Зашто цвокоћеш, сироти мој дечко? Врати се унутра јер ћеш се прехладити на овој јутарњој измаглици. Ко ће се онда бринути о теби?
- Захваљујем Вам, господине.
Док се враћао кући, размишљао је колико је био детињаст и непромишљен пишући оно писмо. У нужди се, међутим, све може искористити. Уосталом, шта је сада могао да учини?
Стигавши на пошту, г. Темистокле је морао да примети чудну адресу на једном од писама. Понео га је са собом и прочитао. Овај истински хришћанин претворио се у ангела љубави. Био је толико дирнут да је Нектарију послао пакет са одећом, ципелама и рубљем. Осим тога, путем поште послао му је и нешто новца. На пакету је написао: «Христос, Анастасију.» Показало се да је г-дин Темистокле истински брат у Христу. Немогуће је описати Нектаријеву срећу. Одмах је пао на колена и из дубине срца заблагодарио Господу: «Најслађи мој Господе, захваљујем Ти од свег срца и душе. Никада нисам ни сумњао да ћеш се смиловати на мене.»
Из књиге «Свети Нектарије Егински, Земаљски анђео – небески човек»
Наши поклони
Стари је обичај, који се и до данашњих дана одржао у многим местима, да новорођеном детету приносе поклоне рођаци и пријатељи. На тај начин желе изразити своју радост.
Поклоне су принели и пастири Христу. Поклоне приносе и мудраци новорођеном Цару света.
Векови су прошли од тада, а верни нису престали да приносе своје поклоне Христу. Њему поклањају своје мисли. Њему предају своја срца. А приношење срца је нешто најдрагоценије што може верник даривати новорођеном Цару света.
Ево сламе у којој се изнова рађа Христос!
Да ли ћемо принети наше срце?
Достојан је!
Са грчког превела А. М.
О срећи...
Ако желиш бити срећан сат времена – одремкај један сат.
Ако желиш бити срећан један дан – иди на излет.
Ако желиш бити срећан недељу дана – иди на одмор.
Ако желиш бити срећан месец дана – ожени се.
Ако желиш бити срећан годину – наследи богатство.
Ако желиш бити срећан читавог живота – научи да волиш оно што радиш.
Дрво запис
Пред уласком у село стајало је дрво запис. Никоме није сметало све док се није појавио човек визионар, који је желео да почупа корене прошлости и да народ поведе у будућност изградњом новога пута. Но, на његову велику жалост, која је ишла до очаја и беса, сељани, угледни домаћини, нису се са тим сложили. Али јесу докони и залудни, они, који су презирали поштен рад, труд и зној, и гледали да се на сваки начин окористе туђом муком. Ставши пред њега са предлогом да му помогну и са њим оформе власт у селу - да би на тај начин заобишао затуцан и заостао народ, те порушио дрво-запис и повео их у будућност, а што ће отворити путеве многима - човек се на тренутак замисли. Но, на њихово изненађење он одби понуду.
Сељани, пак, чувши за ово, приђоше му и упиташе га због чега.
На то им човек одговори:
- Ја сам свима нама мислио добро, али нисам могао да вас разумем, јер ми се чинило да је дрво запис сметња. Али кад видех ко ме тапше по рамену, тада спознах да је дрво Богом дато, како не бисмо од села правили џунглу.
Аутор: Јелена Јергић
Крилата прича - ПРИКАЗ!
„Крилата прича“ или: исцелитељска моћ крилатих речи
Запожарило свуда у нама и око нас, а воде која би донела спасење - нема па нема. Пламен се разгорева, а ми, изгубљени по шумама својих илузија и морима незадовољства, тражимо кривца уместо да пронађемо извор – јер извори нису пресушили чак ни у пустињи - и настављамо свој огреховљени пут.
Они који имају среће или, боље, они који имају очи да виде и уши да чују, приметиће један путоказ на коме пише „Крилата прича“ и зауставиће се крај њега. Након тога, њихово корачање путевима земаљским биће лакше и лепше, јер ће и њихове ноге, и њихова мисао и њихово срце окрилатити.
„Крилата прича“ је пета објављена књига Јелене Јергић, која је до сада објавила две збирке приповедака („Све у причама бива“ и „Причом да ти кажем“), и две бајке („Језерску принцезу“ и „Бајку о Сејачу“).
Заједничко свим овим књигама јесте човекољубље, а оно произилази из љубави према Створитељу и свим његовим делима, а с обзиром на то да је човек круна Божјег стварања и да је створен по Божјем обличју, то значи да је брига о човеку и његовој души – брига о свему што постоји, јер је све повезано и потребни смо једни другима.
Зато нас књиге Јелене Јергић уче несебичности и мудрости: „Један дом не сме да почива на оном што је „моје“, већ на оном што је „наше“. Да уграђујемо, дакле, а не да зазиђујемо! Више зла може нанети оно што је у нама него оно што нас напада споља. Памтимо зато: домом се може назвати само оно чији смо и ми део и што је део нас“.
Чак и кад останемо без дома, не треба да заборавимо да је он део једне целине за коју смо одговорни, део света створеног „за ход наших ногу и за живот речи“, како би то рекао песник. Зато сова, јунакиња „Крилате приче“, након што је остала без дома који је изгорео у пожару, каже: „Али је ово и даље моја шума, за чију сам будућност и те како одговорна.“
Зато су књиге Јелене Јергић истовремено и књиге о родољубљу, јер је љубав према родној груди сливена са свеукупним доживљајем људи, природе, Бога и живота.
„Крилата прича“ садржи неколико слојева, што значи да је могу читати и на свој начин разумети читаоци различитих узраста и интересовања: деца као причу о животињама, а одрасли као причу о путевима и странпутицама на које ступамо, односно као причу о потрази за истином у овом свету привида. А само је један пут, једна истина и један живот, и једно је име за све то – Исус Христос.
Читате ли „Крилату причу“ очима детета, биће вам, најпре, занимљив приповедач, јер он је Земљин и Сунчев брат, онај који је свуда био, све видео и има потребу да приповеда о томе. Приповедач је ветар.
Он је на почетку представљен као роб пустоловина, онај коме није страна ни вода, ни земља, ни небо. Упознајемо га приликом боравка у воденом царству, из којег израња и бежи на земљу, а након испричане приче, поново ће уронити у морске дубине: „Летео сам по облацима без икаквих стега и обавеза, а изговоре сам тражио, и налазио, у својој незаситој жељи и неутољивој глади за ужицима. Препуштао сам им се на милост и немилост, а оне су ту ватрену приврженост њима и те како зналачки умеле да награде. Из дана у дан односиле су моја крила у све чаробније и неслућеније пустоловине, тако да сам, и не слутећи, постао њихов роб.“
Он је сведок великог пожара у шуми, али и нехотични кривац за његово распламсавање.
Ветар прати најпре лисицу и сову, а потом и остатак шумског живља које је остало без дома. Ту су још и: птице, корњаче, јежеви, веверице, срне, јазавци, перад, змије, жабе, жирафе, зебре, слонови, носорози, мајмуни, кенгури, биволи, медведи, али и лав, краљ животиња, о чијој ће се смрти изненада пронети вест која ће окупити све животиње, а састанку ће председавати сова и лисица.
Човек се помиње као евентуална опасност из угла лисице и других брзоплетих животиња, али и као пријатељ из угла сове.
Све ће се добро завршити, али ће та два немила догађаја, пожар и дезинформација о смрти краља, показати природу свих живих бића, али и указати на неопходност памћења таквих ситуација, како се не би понављале.
„Крилата прича“ је и прича о пријатељству које оплемењује и уноси светлост истине тамо где влада тама и неразумевање.
Ево како сова објашњава настанак ветра, а самим тим и промене које настају у људском друштву, у зависности од наших мисли и жеља: „Према потреби се наместе уста, па из њих излази каткад ледени северац или топли јужњак, те путнички источњак или њему супротни западњак. Он, ветар, нашим је мислима вајан. Стога је то највећа неписана књига-прича, коју сами собом исписујемо и у којој се огледамо: где смо били, где јесмо па и то куда идемо. И премда се чини да је он тај који доноси промене, истина је да смо ми узрок томе.“
То је и прича о понављању неких догађаја-искушења, који служе да би опоменули и освестили људски род: „Много пута до сада дешавало се нешто слично као ово овде са нама, мада, истина, у мањим размерама, с тим што је тих дешавања било и са добрим и са лошим завршетком.“
Свако од нас треба да нађе своје место у овом свету, да схвати ком јату, тору или царству припада: да ли жели да на зло у овом свету одговори својом питомошћу, незлобивошћу и отвореним срцем, или пак ничеовском „вољом за моћ“. Зато средишње место у „Крилатој причи“ заузима „Повест о Пастиру“: „Постоји предање о томе да ће завладати страшно време, где се неће човек и животиња разазнавати, и у којем ће такви самозвани богови као крдо нападати на све који им се буду противили, отимајући и својатајући туђе. А онда ће, кад земља закука и небо зарида, сићи с планине Пастир, који ће доћи да тражи изгубљену овчицу.“
Упитате ли аутора шта се, заправо, крије у најдубљем слоју ове занимљиве и надасве поучне приче, чућете објашњење које ће вас и изненадити и обрадовати, али ће вам се учинити јединим могућим, иако сами до таквог закључка нисте могли да дођете: „Тајна ове приче крије се у томе што то није басна, нити прича о животињама, попут многих, већ, заправо, о животињама које су служиле за обожавање код незнабожаца и идолопоклоника, односно време пред долазак Христов, након чега је он дошао да нађе изгубљену овцу.
У неку руку, то је прича о свему ономе што се покушавало, у непознавању Бога, пронаћи у природи, с тим што се предање о доласку Христовом ширило и било је познато многима, што знамо из многих епова или онога што налазимо у појединим религијама, aли нико сем Христа није нашао ништа вредно у овци, то јест у кроткости и послушности, већ су се величале дивље звери. Сем тога, споменух и да је стално лето, придодавши то као култ сунца, и шуму и море као народе. Људи су ту споменути као народ изабрани, као они који преносе мудрост онима који мудрости теже.“
Са доласком Спаситељевим, људи су прогледали: „Видели су и разумели да све твари у свету, које су они до тада обожавали као богове, као истину и стварност, нису ништа друго до приче о јединоме, вечноме и живоме Богу.“
И ето нас пред кључем ове приче, а то је: одбацивање идолопоклонства, чије очи воде дух и ум, уместо да буде обрнуто.
Антоан де Сент-Егзипери је у „Малом принцу“ ту истину рекао на свој начин: „Очи су слепе, треба тражити срцем“; а Ј. Јергић у „Крилатој причи“ каже: „Не храни се ум стомаком, већ стомак умом јер, где главе нису сите и на месту – без њих се лако остаје.“
Иво Андрић је записао: „На крају, и најбољи писац може у читаоцу да изазове само оне асоцијације које читалац већ носи у себи а није их дотле био свестан, односно да отвори пред читаоцем само оне видике које је он, читалац, способан да сагледа.“
„Крилата прича“ вођена је лепотом људског духа, срца и ума, а таква лепота нуди нам утеху за све патње и има исцелитељску моћ. Препустите јој се и спознајте себе! То ће бити једна од најпотребнијих и најдрагоценијих спознаја до које свако од нас може доћи.
Виолета Милићевић
Илија Муромец и Славуј Разбојник
Данас, када се прославља Свети Бонифатије, (који је - пре него што се удостојио да буде овенчан мученичким венцем, био велики блудник, пијанац и склон многим гресима), Света Православна Црква такође врши спомен и на Преподобног Илију Муромца, монаха кијевопечерског, који је скончао 1188. године, а чије су нетљене мошти чудотворне. Како пише у његовом житију, на његовој десној руци и до сада стоје три прва прста састављена за молитву. То је, уједно, изобличење оних који се не крсте с три прста.
Из поштовања према Светитељима, деци на радост, је и данашњи филмски пост.
Кликни на слику и погледај дугометражни цртани филм.
Пријатно гледање и дружење!