Како су чудесни били први дани у Константинопољу! Лепота града, Босфор и Принчевска острва подједнако су одузимали дах младом Нектарију као и одушевљење које би осетио видевши православне цркве, Патријаршију и неупоредиву саборну Цркву Свете Софије о којој је увек тако много слушао. Када је најзад стигао тамо, чинило му се да је сан постао стварност. И поред свега тога, много је туговао јер Константинопољ није био ослобођен, чиме би поново постао грчки. Тихо је изговарао стихове једне песме којој га је научила његова мајка:

Константинопољ ће се једног дана пробудити из свог дубоког сна

сетиће се цара, поклониће му се и упитати

реци ми, велики господару, да ли је најзад дошло време

да се прекину наши уздаси и да наша земља поново заблиста?

На жалост, дан када је Нектарије започео да тражи посао био је уједно и дан његовог грубог отрежњења. Човек којег је требало да посети због запослења, господин по имену Теодор Целепис, недавно се одселио у Одесу, тако да је његово писмо са препоруком постало сасвим бескорисно. Почео је да лута улицама, куцајући на свака врата у потрази за послом. Међутим, његово трагање је било узалудно, јер никога у граду није познавао. Сваки човек коме би се обратио имао је исти одговор: «Ја те не познајем», након чега би се удаљио. Чинило се да је лоше среће све док се није запослио код једног грубог и злобног човека, где је радио на плантажи дувана. Ту је припремао бале дувана и паковао их у четвртасте кутије и сандуке. После паковања, стављао је кутије у колица и испоручивао их где год је било потребно, а то је могло бити било које место у великом граду. То није био посао какав је прижељкивао, али је ипак захваљивао Господу што је нашао неко запослење.

Овакав посао је захтевао да ради од сванућа до касно у ноћ. Његова једина плата били су стан и храна. За свој напоран рад није добијао ништа осим тога. Без обзира на то, био је неуморан. Не желећи да се обесхрабри, често се сећао речи свог оца да је «сваки почетак тежак». Највише је жалио што му преостаје врло мало времена да изговара своје уобичајене молитве.

Дани и ноћи су брзо пролазили. Често се дешавало да сврати у цркву поред које би прошао и да изговори кратку молитву. Тих неколико минута у спокојном византијском окружењу за њега је представљало и духовно и телесно укрепљење. Посматрајући озбиљно, али толико драго изображење Пантократора, Нектарије се молио: «Најслађи Исусе, иако ме мој газда повремено туче, ја Ти верујем и прихватам Твоју вољу, и управо зато ћу имати снаге да издржим. Молим Те да ми и даље дајеш снагу да истрајем и молим Те, нека моја мајка не дозна за то, јер би јој сломило срце.»

Пролазећи једног дана поред старе византијске цркве «Памакаристос», коју су Турци претворили у Кахрије-џамију, зауставио се задивљен њеном лепотом и почео да јеца. Чинило се да су тога дана његова осећања платила данак свим оним недељама рада и неме патње у којима није био у могућности да пронађе времена за свог Господа. Та патња се сада сјединила са призором лепоте и туге какав је представљала понижена древна црква. И као што се често дешава у таквим случајевима, Нектарије је након снажног плача и олакшања које он са собом доноси, осетио прилив неке нове снаге. Размишљао је о начину на који ће, упркос недостатку времена, служити Господу и понудити људима благо православне вере. У завежљају у којем је носио своју овоземаљску имовину налазила се и једна дебела свеска. У њу је записивао различите библијске стихове и изреке Светих Отаца. Носио се мишљу да одабере најупечатљивије стихове из ове свеске и да их напише на етикете оних кутија у које је паковао дуван. Такав поступак не би само задовољио његову чежњу да служи Господу, него би, осим тога, учинио и да осети како усрећује душу његове баке. «Сјајно», прошаптао је, «какву ће срећу реч Господња донети свету!» Сав срећан пожурио је да се врати кући, не приметивши у свом заносу да је кренуо кроз најозлоглашенији део града. «Пази, ти... оборићеш ме», повикао је неко на ужурбаног Нектарија. «О, жао ми је», одговорио је и наставио својим путем, тако да је успео да безбедно дође до куће.

Од тога дана, жудно је ишчекивао слободно време. Користио га је да на кутијама испише библијске стихове. Знао је да га то може учинити веома срећним и задовољним. Слободног времена имао је само ноћу, када би сви отишли а продавница остала празна. Ако би му то време допустило, исписивао би поруке на педесет до сто кутија. Тада би са поштовањем и радошћу бележио: «Мајчина клетва потреса саме темеље.» «Немој рећи: моја дела су чиста и безгрешна пред Богом.» «Понизи се пред Господом и Он ће те узвисити.» «Ако неко жели да буде први, нека буде последњи и свима слуга.» «Авраам је рекао: Ја нисам ништа друго до прах и пепео.» «Снисходећи (тј. унизивши се) и поставши човек, Господ нам је показао да је унижење најбољи начин да се узвисимо.» «Ако си успешан, немој себе сматрати великим.» «Они који стреме миру биће срећни», итд.

Ти дани Нектаријевог живота пролазили су брзо као што су и колски точкови брзо пролазили поред радње. Успео је да седам пута брже исписује и копира своје белешке на дуванске кутије. То је било сасвим природно, будући да је изреке сада знао напамет. Његов занос се до тада толико појачао да за своје изреке није више користио само кутије из радње. Ова небеска страст се у тој мери увећала да је ове поруке сада исписивао где год је могао. Чудесна ствар која се догодила везано за Нектаријево скрушено и побожно употребљено слободно време јесте околност да су се након тога рад и добит радње уистину удвостручили. Радња је једва излазила на крај са поруџбинама и Нектарије је имао све више тешкоћа да их испоручи. Он је, међутим, успевао у томе и чинио је то без роптања.

Нажалост, овакав процват радње није ни најмање променио његовог газду. Иако је сада био богатији, није постао нимало бољи или срећнији.

У међувремену, на град се спустила зима са својим љутим мразевима, бесконачним кишама и обилним снеговима. Нектарије је схватио да је своје материјалне потребе у тој мери запоставио да му се одећа дословно распадала. Чарапе и ципеле распадале су се у тој мери да су се могли видети његови голи прсти, и то га је много болело. Једне ноћи је прикупио храброст да са својим газдом разговара о томе. Ушао је у кацеларију, где је његов газда седео и јео слатко пециво са кремом. Када је зачуо Нектарија, погледао га је и прогунђао:

- Шта хоћеш?

- Господине, извините што Вас узнемиравам, али ја не знам шта да радим. Видите да је моја одећа изношена - рекао је Нектарије.

- Пиши родитељима нека ти купе другу.

- Али они су сиромашни, господине, веома сиромашни. Мој отац...

- Иди, заузет сам. И боље је да припазиш, јер бих могао да те отпустим.

Потиштен и повређен, Нектарије се вратио у угао у којем је спавао, али његове очи нису могле да задрже сузе које су текле све док његов сламнати јастук није постао мокар. Након извесног времена успео је да заспи. Уснио је задивљујући сан. Сањао је да види свог вољеног Господа Пантократора како стоји у усамљеној области Балукли. Господ га је упитао због чега непрестано плаче. У сну је испружио руке према Господу покушавајући да му се приближи и да одговори, али није успео у томе. Његов напор да се приближи Господу и да говори са Њим био је толико снажан да се сан од тог тренутка претворио у ноћну мору. Завршио се његовим узалудним напором да досегне Господа и да говори са Њим. Нектарије се следећег јутра пробудио врло рано. Нашао је комадић папира и оловку и почео да пише:

Мом најслађем Исусу.

Питао си ме због чега непрестано плачем. Разлог је, мој Господе, што се моја одећа распада у тој мери да су се на ципелама појавиле рупе. Због тога ми испадају прсти и то ме много боли, јер је сада зима и ја се смрзавам.

Синоћ сам се мом газди обратио за помоћ, али ме је он истерао напоље. Рекао ми је да од родитеља затражим да ми купе нову одећу. Најслађи мој Господе, до сада сам тако много радио, а нисам био у стању да мајци пошаљем ни један једини грош. Шта сада да учиним, и како да радим без одеће? Чим закрпим своју одећу, она се поново поцепа. Молим Те, опрости ми што Те узнемиравам својим невољама. Клањам Ти се и верујем у Тебе.

Твој верни слуга

Анастасије

Писмо је спаковао у коверат и адресирао га са «Нашем Господу Исусу Христу на небесима.» Отишао је да спава и пробудио се у зору, пожуривши да преда писмо заједно са још пет писама које је требало однети на пошту. Улице су још увек биле празне, изузев продаваца који су носили своје производе и г-дина Темистокла који је имао бакалницу преко пута њихове радње. Кренуо је према Нектарију и упитао га:

- Куда тако рано, Анастасије?

- У пошту.

- Зашто тако рано?

- Синоћ нисам имао времена.

- Чекај, дај ми писма која желиш да предаш, ја ћу их понети јер и сам идем тамо... Зашто цвокоћеш, сироти мој дечко? Врати се унутра јер ћеш се прехладити на овој јутарњој измаглици. Ко ће се онда бринути о теби?

- Захваљујем Вам, господине.

Док се враћао кући, размишљао је колико је био детињаст и непромишљен пишући оно писмо. У нужди се, међутим, све може искористити. Уосталом, шта је сада могао да учини?

Стигавши на пошту, г. Темистокле је морао да примети чудну адресу на једном од писама. Понео га је са собом и прочитао. Овај истински хришћанин претворио се у ангела љубави. Био је толико дирнут да је Нектарију послао пакет са одећом, ципелама и рубљем. Осим тога, путем поште послао му је и нешто новца. На пакету је написао: «Христос, Анастасију.» Показало се да је г-дин Темистокле истински брат у Христу. Немогуће је описати Нектаријеву срећу. Одмах је пао на колена и из дубине срца заблагодарио Господу: «Најслађи мој Господе, захваљујем Ти од свег срца и душе. Никада нисам ни сумњао да ћеш се смиловати на мене.»

 

Из књиге «Свети Нектарије Егински, Земаљски анђео – небески човек»