Најбржи појац
На половини школске године одржано је такмичење у трчању. Идући на Литургију, моје кумче, као ђак-првак, похвали ми се да је најбржа у школи. Честитах јој, а кад стигосмо у храм, на вратима нас дочека свештеник, обраћајући се Софији:
- Ево најбрже девојчице у школи!
Она се нађе у чуду, не знајући кад је отац и од кога ту вест чуо. Али своју зачуђеност сакри осмехом, па се сви зарадовасмо.
На Литургији је стајала поред мене и пратила прилично мирно. У једном тренутку јој шапнух да слободно отвори уста и пева. Мало се постидела, премда наслутих да би хтела, али се није усуђивала. Чак је оћутала и Оче наш, а знала је молитву.
По завршетку Литургије, кад кренусмо кући, још једном кренусмо с причом о њеној дипломи за освојено прво место у трчању. Тада искористих прилику да јој приђем изокола.
- Видиш, љубави, мила Бога ти је дала брзе ноге, не да бежиш, већ да будеш прва и да је победом славиш. Зато буди захвална на том дару и не бој се, и не стиди, да у Цркви певаш.
Након тога, моје кумче, по уласку у храм, иде право за певницу, где са другом децом поје у славу Бога.