- Кумо, ја сам дошла да се играмо – рече Софија, након неуспелог покушаја да ме уплаши.

- Чега, љубави, да се играмо? – упитах је, па је и пољубих.

- Да ми пишеш слова по леђима...

Ово је, иначе, игра, коју смо почеле играти од тренутка кад је Софија научила сва слова. Био је то један од начина да се кроз игру научено утврди. Њој се то јако допало, па је игру пренела и другарицама. Међутим, кад је дошао распуст, кренусмо и са другим играма образовног карактера, између осталог и набрајања речи на одређено слово.

- Али то је већ игра коју си прерасла – рекох јој. – Сад је време не да пишемо слова, већ речи.

- А где је папир и оловка? – упита она спремно и без противљења.

- Као и увек на месту – послужи се...

Пронашавши папир и оловку, она седе за сто. Али, тек што је села, окрену се према мени, питајући:

- Кумо, смем ли да напишем нешто о теби?

Признајем, мало ме је затекла питањем, али јој брзо одговорих:

- Наравно. Пиши о чему год желиш, мила.

Она је писала и ево шта је написала:

 

 

 

За то је добила пољубац, а кума – Кумин-дан.

Питам се: зар то не би био леп обичај кад би, дао Бог, заживео?