Он је био неприступачан, тврд и изузетно оштар у позлеђивању.

Она је била кротка, нежна, трпељива и пуна љубави према њему.

Слаби су јој се подмсевали, горди је одговарали, сматрајући - и једни и други, такву љубав бесмисленом.

Она је преко свега прелазила љупко ћутећи.

Прошла је година, пет и незнано која... Слаби су одавно одустали од одговарања, они горди се и сами проредише. Само је њена љубав с временом чудесно јачала. И кад више нико није имао никакву наду, њен благи шапат поче да га привлачи, и он, смекшавши, сав се препусти њеном миловању, допуштајући јој да га ваја и изваја, споља и изнутра.

Без страха, урањала је у њега и на светло извлачила све што је у дубини чезнуло за њеним додиром, преображавајући га и оживљавајући.

Он сам, израњао је из ње све сјајнији и опчињенији оном која му је дах узимала и враћала.

Немајући друго, понудио јој је из љубави своје име.

Не желећи друго, љубећи га је прихватила.

Отада, она је његова Камена река а он њен Речни камен.

Аутор: Јелена Јергић