С јутром је на обали планинске речице у руци дечака поскочило неколико сјајних каменчића. Подигавши задивљен поглед ка сунчаном врху планине, он крену да је осваја.

Како су се његови џепови пунили и издуживали, тако су и његови удови расли и јачали.

Око поднева, стигавши до трећине пута са позамашном хрпом камења, већ је био стасит момак. Кад је подне већ превалило, а он, носећи терет већи од своје тежине, начео другу половину пута, достигао је зрелост човека. Али, ближећи се врху, његова сила је копнила, па је накупљено камење морао да одлаже дуж пута. С вечери, кад стиже горе, био је оронули старац празних руку.

Последњим дахом успе да такне сам врх планине. Од тог додира, тело му се развеја у прах, само од срца отпаде један жарки камичак, који се стрмоглавце сјури у хладну речицу.

Аутор: Јелена Јергић