Мала бубамара
Била бубамара и изгубила се. И њу је нашао један црвић који је хтео да је поведе јер је знао где је њена кућа. И црвић је упита:
- Бубамаро, шта ти овде радиш? Зар не треба да си кући? Шта радиш овде, стварно?
- Изгубила сам се, не знам где ми је кућа. Моји су се родитељи изгубили а ја не знам где је кућа, јер сам мала.
И онда је црв упита:
- Па зашто ти, бубамаро, стално бежиш од својих родитеља?
- Па морам да сакупљам нектар да бих порасла.
И дошла је њена мама и каже:
- Циу-циу! Дођи, дођи, бубамаро, ја сам твоја мама! Дођи кући да једеш, дете!
И црвић мисли, мисли да је видео њеног тату у дворишту а њен тата је знао где је њена кућа. Онда је дошао један лептир и одвео је кући. А она јадна рече:
- Па то није моја кућа и то нису моји родитељи...
Погледа она мало боље кућу и размисли. И онда је она узела један кишобран који је направила од листа и гранчице. И она је тако нашла пут - кад је од своје куће ишла, а пут јој је остао, али је пала киша, па су се избрисали трагови. Дошао је један други лептир и рекао јој:
- Само настави туда куда си ишла.
И она је тако наставила како је лептир рекао, наишла је на маму и мама је одвела кући. И рекла јој је:
- Немој више никад да се губиш, јер ја не знам где си...
И онда је она њу нахранила и легла је одмах да спава.
Лептирићу, шаренићу дођи мени амо,
Ево имам једну ружу помириши само!
Ја бих дошо, ал се бојим
Твоје игле клете,
Убошћеш ме, пробошћеш ме
А сад збогом свете...
Чича мича и готова прича.
Аутор: Софија З. (6 година)
причалицино кумче