Спадам у оне који верују да деца знају шта је добро и да се не рађају, како неки знају да кажу – зла. Навике и наш однос према њима доприносе томе да се она, са годинама, отисну на неке странпутице, које немају везе са путевима достојним човека. Зато је јако важно да од тренутка зачећа буду усмеравана правим стазама. Ако се тако ради одмалена, велика је шанса да ће од детета постати човек, а човек уз човека - и друштво и свет биће лепше место за живљење. Дечја душа је предиван пупољак, који захтева и бригу и пажњу одраслих, како би она процветала и плод донела у своје време. Мање им треба замерати, а више их слушати, како бисмо спознали таленте које носе у себи, и помагати им да своје несигурне ножице учврсте сигурним ходом кроз искушења на која сви наилазимо. Истина, они морају сами проћи те кораке, али је важно да, ако и падну, увек има неко да их прихвати и подигне. Наравно, то не подразумева мажење и уљуљкивање у обманама, већ и критику како би научили да су одговорни и за успехе, као и за поразе, и да су успеси и радост других већ награда сама по себи, док су неуспеси блато које никако не сме да буде каљужно, него лековито, понекад, чак, и подстрек који нам треба да узрастемо више као људи.

Све ово горе речено заправо је мали увод у причу о једном храбром дечаку и најдражем извињењу.

Заврши се летњи распуст, деца кренуше у школу, а мој кумић – са навршених осам година, у други разред. Кад се септембар поче удаљавати од сунца, саветујући исто и октобру, ноћи почеше да захладњују, а хладне кише само што се нису сручиле. У то време, доби мој кумић на играње један дотрајали мобилни. И, наравно, покупи бројеве од све родбине, најближег комшилука, другара и другарица из школе, те кумов, а кумин међу првима. Једно вече, око осам сати, стиже мени порука. Погледам, пише кумић, поздравља ме и ја му радосно отпоздрављам. У том стиже и нови његов одговор: отварам, читам и не могу да верујем да то он пише! Не личи на њега да ми тако ни говори, а камоли да пише куми. И сад стојим збуњена, не знајући шта да мислим. А мислим, можда је неко посудио његов мобилни, или га је он сам изгубио, па неко тера шегу са људима са његове листе.

Зовем први број да се распитам о ситуацији, али на том броју нико не зна шта да ми одговори. Њега не зовем, јер не знам у чијим је рукама мобилни.

Није прошло 20 минута, кад ево мог кумића: у пиџами, без чарапа, само у папучама, и без јакне – а напољу хладно! Још са врата, поче дете да објашњава шта је било, па, дошавши до мене, поче да плаче. А ја, видећи га овако голог, прво га почех трљати - да се згреје, и умиривати, тражећи да ми полако исприча шта има. И ту ми он појасни да није он писао поруке, већ његов ујак, који је у његов мобилни унео број неке девојке истог имена као мог и, док се са њом дописивао некултурним жаргоном, он је промашио њен број, па је поруку послао мени.

Наравно, чувши његово извињење у туђе име, ја и сама пустих сузу, али тајно, и пољубих га и захвалих на извињењу које ме дирну у срце. Кад се мало смирио, ја га још једном похвалих због искрености и храбрости и, пожелевши му лаку и мирну ноћ, пустих га да брзо оде кући.

Мало је рећи како сам била обрадована, али још и не стигох да се том мишљу позабавим, кад стиже кума - његова мајка. И она плаче са врата, јер ју је, каже, срамота и много јој је жао што ми је њен син то писао.

- Није он – рекох јој, док је и саму теших, бранећи га - а и не треба да жалиш и тужиш, већ да се радујеш. И ја са тобом, јер твој син, а кумић мој, велико дело вечерас учини: он дође да се извини куми!

На то кума додаде:

- Јој, како сам била љута кад ми је рекао...! А одмах је дошао да ми каже шта је ујак урадио, и почео је да плаче, а онда и ја са њим. И хтедох сама доћи да се извиним, али он није дао, већ је лично желео да дође!...

- Ето! Још више, кумо драга, разлога да се радујемо у Христу! Слава Богу кад је тако! Немој ми се на дете љутити, не љутим се ни ја, далеко било. Но ми је мио, јер је на себе туђу грешку узео да исправи. Радуј се, мајко!

Најзад се осмехнувши - што и чеках - ја је испратих, давши јој у руке неке поздраве за јунака, које заборавих њему да уручим.

Овај подвиг је само један од многих који красе кумино злато, а који се из дана у дан, на славу Божју, умножавају. И тешко је одабрати који од њих је више заслужан да се спомене, али и није ми намера да их премеравам, јер су ионако у сваком појединачном присутни и сви други. Сем тога, ово се и не пише да бисмо се ми имали чиме другим хвалити - до једино Богом, већ се само жели указати да су нам деца дата добра и да је на нама у добру да их утврдимо и на славу Бога и људског рода рађамо и васпитавамо.

Али и да се сами присетимо, уколико је потребно, пута заборављеног...