Данас ми је, на Литургији, у Храму Светога Саве, оживело сећање и на мој транспорт, и долазак у логор Јасеновац.
Дана 6. маја 1942, усташка полиција Независне Државе Хрватске приредила је у Сарајеву Србима ‘’усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич‘’ – у Јасеновац. На трамвајској а уједно и жељезничкој прузи поред Миљацке – на Обали од Башчаршије и ‘‘Градске вијећнице’‘ (послератне Библиотеке и Архива) па све до Електроцентрале – била је наиме постављена дуга композиција теретних вагона, за транспорт затвореника до Јасеновца. (Пошто су трамвајске шине биле исте ширине као и жељезничка ускотрачна пруга, воз из Брода могао је ући у град, обићи га кругом од Башчаршије и онда се обалом поред Миљацке вратити у жељезничку станицу, па за Мостар, или натраг за Брод.)
Извели су нас из затворских ћелија и околних касарни ујутро око четири сата, пред само свануће: на уранак, али не Ђурђевдански – мада је тада у возу певана, чак и спевана, тужна сарајевска песма Ћурђевдан је коју ће, између многих, и Горан Бреговић дивно обрадити*.
Ту композицију теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. А ка њој су силазиле, да буду укрцане, колоне затвореника из Јајце-касарне на брду изнад Бембаше и Невјестине махале, из Градског затвора иза Градске Вијећнице код Баш-чаршије, из затвора Беледије, Ћемалуше, Централног затвора (’‘Судског’‘, аустроугарског), из касарне Војводе Степе (до НДХ, касарне испод Бистрика, на Тргу 6. новембра, чији је назив обележавао дан уласка српске војске у Сарајево, 1918). Но неких пет стотина метара пошто је кренуо, воз се зауставио да би и предњи део композиције примио затворенике из касарне Краља Петра Првог, у Новом Сарајеву. (Године 1941, та је служила као сабиралиште за Јевреје и њихове породице, одакле су их транспортовали на стратишта, па смо ми преживели логораши покушавали да од ЈНА добијемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом. Нажалост, наш бојажљив предлог команда ‘‘ослободилачке’‘ армије грубо је одбила. После 1945. то је, наиме, постала Пешадијска школа и Касарна Маршала Тита!)
Тако се у тој композицији теретних вагона 6. маја 1942. нашло окo три хиљаде затвореника: младих људи ‘‘војно способних’‘ – али и ‘‘добрих’‘, нажалост, и за Јасеновац. Међу њима, а то ћу сазнати у Сарајеву тек после рата, било је и угледних домаћина похапшених заједно са синовима: Мандрапа, Кошараца, Мостарица, Ковачевића, Ћоровића, Коњевића, Стојановића, Вapaгићa, Суботића, Пaндyрeвић, Рубинића, свих из сарајевског српског кварта Пируше, па Јовановића, Илића, Богдановића са Ковача, на прилазу Јајце-касарни. Али било је и муслимана, затворених јер су се заузимали за Србе или изјаснили као Срби: млади мостарски правници, дипломци београдског факултета, као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкија Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зија Диздаревић – сви из Беледије, ћелије број 4, истог броја као и моја у Градском затвору. Мостарски муслимани су затворени и што су били против Споразума Цветковић-Мачек, којим је 1939. Мостар прикључен Бановини Хрватској. То ће их ‘‘србовање’‘ све коштати главе.
На теретним вагонима у које су нас укрцавали, памтим, још су биле ћирилицом и латиницом исписане старе ознаке ‘‘ЈДЖ’‘ (Југословенске државне железнице) и натпис ‘‘седам коња (или) четрдесет војника’‘ – колико, за нужду, може највише да стане у један вагон. Нас су међутим трпали и по две стотине у један! А ваздуха само кроз четири мала, решеткаста отвора, високо под кровом у угловима вагона. Додуше ти вагони су, као ‘‘четврта класа’‘ воза, били намењени сељацима који су ишли ‘‘на пазар’‘, али смо и ми ђаци често њима путовали, ‘‘на излет’‘. Тада су ‘‘шибер-врата’‘ на средини, на обема странама стајала широм отворена.
Није било клупа, седело се на поду, али је по пет-шест нас седело у њиховом отвору, на ивици вагона, певајући и ‘‘тамбурајући ногама’‘ док је ‘‘ћира’‘ ишао тако лагано да смо понекад могли искочити из њега, убрати понеку шљиву поред пруге, и вратити се на места. А на Ђурђевдан 1942, не знајући за Јасеновац – као нажалост ни многи други Срби ни тада ни потом, у разним Југославијама – мислећи да се растајемо од завичаја само привремено, сабијени у вагон да би нас транспортовали за Немачку као заробљенике, поред још отворених врата смо запевали:

‘‘С оне стране Јајца, гајтан трава расте
По њој пасу овце, чувало их момче.
Младо момче плаче, још тужније пјева
Свака туђа земља, туга је голема!’‘

‘‘А Ђурђев-дан је!’‘ запевали смо, да охрабримо и ободримо сапутнике паралисане од страха и неизвесности. Али, пред сам полазак воза, усташе нагло и с треском затворише наша шибер-врата и чусмо их како на њих стављају ланце и полугу, закатанчивши их: ‘‘Е, сад пјевајте колико вам је воља!’‘ Нађосмо се збијени, без ваздуха и у мраку. Није било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, јутарње, које у оној трци и гурњави јутрос нико није стигао да обави у затворској ћелији, у ‘‘шкаф’‘, обављане су стојећи, јер смо били тако сабијени да нико није могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча или да седне. Дечаци су најпре плакали, а онда падали у несвест. Заправо, не може се рећи да су ‘‘падали’‘, пошто су и онесвешћени стајали усправно, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода, где смо стигли тек увече, 7. маја.
Ту је била прелазна станица: вагони нормалног колосека били су притерани напоредо уз наше, уског, те је требало прећи у њих. Чујемо како се отварају врата на вагонима наше композиције и вику: ‘‘Испадај, брзо!’‘ И, ударце! Отворише се, најзад, врата и на нашем вагону. И ту ће се догодити нешто што ће се поновити и кад будемо излазили из вагона широког колосека, у станици Јасеновац. Искачемо, а иза нас и поред нас падају беживотна људска тела, као кладе! Нисмо ни знали да су мртви док су стајали не могавши да падну, смождени, сломљени, удављени нама и једни другима! А онда су нас у транспорт за Јасеновац из по два мала сарајевска вагона сабијали у један јасеновачки, нормални. Исти мрак, иста збијеност, исти недостатак ваздуха као и од Сарајева до Брoда. Зато смо станицу Јасеновац, чекајући да се отворе врата на средини вагона, дочекали као крај мука и спас!
Али кад у станици отворише врата, пред вагонима угледасмо усташе. Било је то 8. маја 1942. на Марков-дан. Питају: ‘‘Јесте ли добро путовали? Има ли ко да је гладан или жедан?’‘ Јави се, једва жив, плачним гласом, један дечак од шеснаестак година. Усташа наређује, пре него је командовано излажење у строј: ‘‘Пустите га на врата!’‘ А онда оштро виче дечаку: ‘‘Зини!’‘, па му набацује шљунак и грумење земље и наређује да их хвата устима: ‘‘Ово ће вам бити четничка гибира!’‘ (следовање). Тако, док није наређено: ‘‘Испадај!’‘, и покрет. Са станице ка главном, пријемном логору (делу огромног система логора названих скупним именом ‘‘Јасеновац’‘), посрћемо трком, под ударцима кундака. Ко остане на ногама живеће – до логора. Ко падне, дотуку га – кундацима, или метком.
А пред пријемним логором изненађење које се дешавало ретко којем транспорту, али нама 8. маја 1942, на Марков-дан, ипак јесте. Чекају Немци! Организација Тот, радна служба Рајха. Прихватају ‘‘тотовци’‘ свеж транспорт – раније допремљени логораши будући већ исцрпљени и на самрти. У Јасеновцу се наиме умире од изнурености, глади, жеђи, болести, пошто људи кад уђу у логор не добијају ни храну, ни воду, спавају под ведрим небом на киши и мразу, на земљи испод које вода ‘‘вришти’‘ под ногама. На тих неколико квадратних километара мочварне ледине поред логораши раде, док могу, искључиво ‘‘гробарске послове’‘. Додуше, у близини су и бараке, али само за занатлије – свеједно да ли су они Срби, Јевреји, Муслимани или Хрвати! Ти ‘‘повлашћеници’‘ живе и раде под кровом, редовно добијају храну, њихови производи и услуге будући неопходни усташком гарнизону и домобранима. Међу њима и стручњацима налази се и доктор Зец, па и неки сарајевски Јевреји, вешти мајстори.
То је значајан чинилац чувеног ‘‘Пробоја’‘, априла 1945, о којем, из посебних идеолошких разлога, ни дан данас, па ни на РТВ Београд, званични ‘‘историчари’‘ не откривају пуну и праву истину. Јер Пробој из Јасеновца извршили су занатлије, пошто су само они имали снаге да га предузму. Схватали су да им је то једини спас, сазнавши преко свога тајно монтираног и скривеног радија за наредбу да буду поубијани, као једини преживели сведоци Јасеновца. (Делове за тај радио набавили су кад су под стражом слати у Загреб по материјал за свој посао.) Они су били спремни да сведоче о Јасеновцу, пред јавношћу нашом и светском. Али то није одговарало Брозу, те су истражне комисије чекале све до данас, ваљда да сви сведоци поумиру.
Тако је од нас око три хиљаде – колико је кренуло из Сарајева (срачунато на основу броја вагона композиције) до самог логора стигло око две хиљаде: сваки трећи је успут страдао, као и при свим транспортима и колонама за Јасеновац. Немци ‘‘тотовци’‘ нас постројавају у неколико редова на великом ‘‘зборишту’‘ испред улаза у главни, пријемни логор, у строј дуг око двеста метара. Стојимо у ставу ‘‘мирно’‘ (’‘позор!’‘ на усташком). Иза сваког реда, нама иза леђа, иду задригли ‘‘тотовци’‘ и тешком чизмом ударају сваког постројеног логораша под колено. Ко поклекне или падне, не сме да устане. Ко остане на ногама, мора трком на другу страну – међу одабране, снажне, способне за тешке радове у Немачкој (а заправо Норвешкој, северно од Поларног круга). Они који су поклекнули и седе на земљи, иду у логор, осуђени на лагано али сигурно умирање – осим ако баш тих дана не буде ‘‘наступ’‘, када ће их усташе поубијати маљем или ножем.

 

"Логорска историја Срба" - одломак

Жарко Видовић