Отворио медвед канцеларију како би се шумски живаљ имао где обавештавати о важним текућим питањима. И ту је, на место секретара, упослио јежа.

Не прође много дана, кад у канцеларију почеше да пристижу и прве странке. Јеж се дивио мединој умешности: добро упознат са шумском етиком и нормама понашања, судио је праведно, а случајеве је заводио беспрекорно.

Но једног дана, сва задихана и очију из којих избијаше гнев, упаде код њих лисица, цијучући:

- Медо, брате, помагај!

- Шта је било? – упита је медвед.

- Јеси ли чуо вест?

- Нисам. Какву...?

- Па да је стигао јастреб! Ни мање, ни више...! Дај, учини нешто, да зла не би било! – мољакаше лисица.

Медвед, осмотривши је подробно, примети мирно, не устајући од стола:

- Па то је бар лако средити: склони се док не прође, да не би гледала зла очима!

Лисица га погледа у неверици. Али, кад хтеде нешто да му одбруси, његов поглед, који је јасно стављао до знања да би свако убеђивање било узалудно, одврати је од такве идеје, те она подви реп и напусти канцеларију.

Убрзо, чим се она изгуби из видокруга, улете у просторију зец. И он беше сав задихан, а бубњање његовог мајушног срца је било у толикој мери приметно, да су медвед и јеж мислили како ће му оно из груди искочити.

- Шта је било, зеко? – упита медвед, скочивши иза стола, те овом принесе воде како би се повратио. – Каква те то мука гони да јурцаш к`о помахнитао?

- Чу-чусте ли ве-ест? – објашњаваше зец муцајући.

- Шта?! Још једна!? – примети јеж зачуђено.

- О-ова је нај-но-но-вија...

- Дај да чујемо! – рекоше медвед и јеж углас.

- Сти-и-игао је ја-јастреб! – с муком зец измуца речи из себе, а онда се, и од самог њиховог звука, уплаши, те скочи под сто. – Мо-о-лим вас, учи-и-ните нешто да зл-а-а не би било.

- Да, чули смо – узврати медвед, враћајући мирноћу своме држању и, замисливши се мало, додаде: - Хајде, де, не бој се...! Изађи!

Бојажљиви зец, чије су уши поверовале боји мединог гласа, полако доскакута до њега.

- Не брини се, делијо! Склонићемо те док не прође. У реду? – тешећи га, предложи медвед, што зец захвалним осмехом прихвати.

Кад су, најзад, медвед и његов секретар пронашли довољно скривено место за зеца и сместили га, јеж, у повратку, упита медведа:

- Медо, да те питам: зашто си, поводом исте вести, лисици наложио једно да чини, а зецу одредио друго? Зар не осећаху они обоје да им је јастреб непријатељ? Тако имасмо један случај, а решења добисмо два...?

Медвед, видевши његову збуњеност и, да би му појаснио и удовољио, узврати досетљиво:

- Па видиш, јежићу мој, вест можда јесте једна, али су кухиње, из којих је она долазила, различите...

И тако је јеж, добивши задовољење, поносно завео у регистар још један окончан случај.

 

аутор: причалица