Све у причама бива

 

 

 

Професоре, ви сте јасно изнели и логичке и библијске доказе да је Бог персонално, разумно Биће и да бесконачни разум мора бити свезнајући. Али та чињеница нас води закључку да постоји Божје предодређење свега што се дешава у свету. Јер, ако Бог унапред зна шта ће се десити, онда се то мора и десити, јер иначе Божје свезнање неће бити истинито. А ако је све то предодређено, ако, дакле, постоји апсолутна судбина, или предодређење, шта ће се све десити, шта онда остаје за људску слободну вољу? Где је њено место у људском животу? И најзад, ако нема слободне људске воље, откуд онда Богу право да нам суди за грехе које смо учинили зато што је Он то све унапред одредио?!

Колега, много си ми питања одједном поставио. Ипак ћу покушати да дам што краће одговоре. Пошао си од погрешне мисли да је предзнање исто што и предодређење. Предзнање је својство Божјег разума, а предодређење, кад би постојало, било би ствар Божје воље. Па као што воља и разум нису иста ствар, тако предзнање и предодређење нису исто.

Предодређење обавезује и човека и свако биће и сваку ствар да делује нужно баш онако како је предодређено. Предзнање, међутим, нема ту моћ. Ево примера, који наводи свети Јован Дамаскин. [1] Лекар из свога богатог искуства и учености зна да ће болесник умрети, па то и унапред каже болесниковим укућанима. Тај болесник заиста умре. Нико не може рећи да је болесник умро зато што је лекар то предвидео. Један мој познаник иде путем који се завршава провалијом. Ја му кажем да не иде даље, јер ће пасти у провалију зато што сам ја то унапред знао. Дакле, предзнање човека ни на шта не приморава, јер предзнање није исто што и предодређење. А ако предзнање човека ни на шта не приморава, онда оно нимало не смета слободи човекове воље да чини што хоће, па самим тим остаје јасно и неоспорно Божје право да нам суди за грехе.

Професоре, ја знам једну математичку игру којом се математички јасно и нужно доказује да предзнање не смета и не оспорава слободно људско деловање.

Хоћу! Показаћу вам, али молим вашу сарадњу. Ради се о овоме: неко од вас написаће један број на табли, по слободном избору, који број хоће. Кад он напише тај број, ја ћу одмах на табли написати колики ће бити резултат, ако после њега неко други напише слободно изабран број, али са исто толико цифара колико има и први написани број. Потом ћу ја написати један број са исто толико цифара, а затим неко трећи написаће опет један слободно изабран број, и најзад ћу и ја написати један број са исто толико цифара. Ко ће да почне?

Сви су присутни посматрали математичара са чуђењем. Нико није веровао да је то могуће. Мислили су да математичар изводи неку шалу. Ипак се јави онај студент атеист и написа број 782. Математичар одмах рече и написа да ће коначни резултат, ако се испуне сви наведени услови, бити 2.780. Затим онај Јеврејин написа испод тога броја 375. Математичар испод њега написа 624. Философ испод тога написа 119. Најзад математичар дописа број 880. Кад се све сабрало, резултат је био заиста 2.780!

Сви стадоше задивљени и запањени. Математичар рече да је то најједноставнија ствар на свету, да постоји један врло прост образац по којем то свако може предвидети, и као што су се могли уверити, то његово предзнање није ни најмање ограничило слободу оне тројице учесника који су сасвим слободно написали бројеве које су хтели. Према томе, ни Божје предзнање није никакво предодређење, нити ограничава слободу човековог избора. Како су математичари дошли до тога образца, то је друго питање које нема никакве везе са темом о којој говоримо, али је чињеница да примена тога образца показује конкретан математички сигуран пример да предзнање није никакво предодређење.

Обраћајући се математичару, рече: чињеница је да си ти унапред знао који ће бити резултат свих бројева који буду написани. Али ако су ова три учесника сасвим слободно писали своје бројеве, нарочито онај први, ова друга два учесника су већ били мало ограничени у избору, јер су морали да пишу само троцифрене бројеве, а ти си био сасвим ограничен у избору који број да напишеш. Твоји бројеви били су предодређени бројевима које су остали учесници писали. Ти ниси могао писати број по милој вољи, него само онај који си написао, јер иначе резултат не би био тачан. Дакле, ту је ипак постојала извесна мера предодређења.

Тако је. Али то „предодређење“, као што је свима очигледно, није ни најмање ограничило слободан избор бројева које је онај први учесник написао изабравши га из мноштва бројева који су му стајали на располагању, а друга два учесника су имали такође мноштво низа бројева, али само троцифрених. Или са онолико цифара колико је имао први написани број. А ја нисам имао слободног избора. Морао сам да напишем бројеве који су били нужни да би проречени резултат био тачан. Па при свем том, моје предзнање резултата нити је било предодређено мојом вољом, нити је ограничило слободу избора мојих саучесника. Према томе, ни Божје предзнање није исто што и Божје предодређење, нити ограничава слободу човекове воље.