Свети цар Константин и Јелена
21. мај/ 3. јун
Креста твојего образ на небеси видјев, и јакоже Павел званије не от человјек пријем, во царјех апостол твој Господи, царствујушчиј град в руцје твојеј положи: јегоже спасај всегда в мирје, молитвами Богородице, једине человјекољубче.
Тропар (глас 8)
Крајем трећег и почетком четвртог века, када се незнабожачки свет одлучно спремао да огњем и мачем збрише са земље хришћанство, [1] Промисао Божји припремао је међу самим царевима - гонитељима хришћанства покровитеља Цркве Христове у лицу цара Константина Великог, који још за живота доби назив: Равноапостолни. Рођен 274. године, од родитеља, иако не хришћана, али упознатих са хришћанством и благонаклоњених хришћанству. Константин се измлада туђио незнабожачких сујеверица и приближавао ка Христу, истинитом Богу. Десница Господња га је постепено на разне начине припремала за изабрани сасуд славе Божје.
Константинов отац, Констанције Хлор, цар у западној половини Римске царевине [2] иако по спољашњости и званичној дужности идолопоклоник, у души је био далеко од незнабожачког сујеверја: срцем се одрекао служења лажним боговима и признавао једног истинитог Бога, Њему се јединоме клањао он и сав дом његов. Колико је Констанције био далеко од служења идолима, показује овај случај из његовог живота. Одрекавши се служења идолима, Констанције једном намисли да дозна стварно расположење у том погледу својих дворјана. Он их сазва све и рече им:
- Ко хоће да ужива моје поверење и љубав и остане где је, тај се мора поклонити боговима мојим и заједно са мном принети им жртве; ко пак не пристаје да то учини, тај нека иде из мога двора куда хоће, јер не могу да будем заједно са неједновернима.
Када то цар рече, дворјани се поделише у две групе: једну сачињаваху они који љубљаху овај свет и славу његову више него Христа Бога; они пристадоше на царев предлог; а другу сачињаваху истинске слуге Христове: они не пристадоше на царев предлог, и стадоше напуштати своја висока звања и почасти, и одлазити из царевог двора. Видећи то, Констанције врати истинске хришћане који напуштаху двор, и рече им:
- Пошто видим да верно служите Богу своме, ја желим да вас имам за своје слуге и пријатеље и саветнике, јер се надам да ћете и мени бити верни као што сте верни своме Богу.
А онима који пристадоше да се одрекну Христа и поклоне идолима рече:
- Вас не желим да имам у своме двору, јер када не остадосте верни своме Богу, како ћете бити верни мени!
И тако постиђене, он их удаљи од себе, а верне слуге Божје он приближи себи и постави их за управитеље у својој области. На тај начин, док је Диоклецијаново гоњење пламтело по свима покрајинама огромне Римске царевине, у области Констанцијевој хришћани су живели на миру и благодети. Али да се не би оглушио о вољу Диоклецијана, најглавнијег од царева, Констанције допусти да се поруше неке хришћанске цркве.
Таква благонаклоност Константиновог оца према хришћанима, па обраћење ка Христу његове матере, свете Јелене, и његове сестре Констанције [3], посејали су у младу душу Константинову љубав према истинитом Богу и његовом закону и положили темељ за његово будуће делање. Године своје младости Константин је морао проводити на Диоклецијановом двору у Никомидији, где је био узет као залога верности његовог оца Констанција према најглавнијем цару, Диоклецијану. На Диоклецијановом двору Константин је добио праву слику незнабожачког начина живота и мишљења: ташту надувеност, раскош, пијанство, необуздани разврат мисли и живота, сплетке, лицемерно поштовање тобожњих богова, пакост према поштоваоцима истинитог Бога. С друге стране, он је био у могућности да упозна живот другога друштва - хришћанских верника: ту су и старци и старице, и младићи и девојке, и простаци и учени мудраци, па чак и деца, доказивали истину, чистоту и узвишеност своје вере својим делима, својим врлинским животом, својим исповедништвом, па и својом смрћу. Јер у то време буктало је најужасније гоњење на Цркву Христову, у коме се на свима странама показивало јунаштво хришћана и њихово непобедиво трпљење.
Када Константин отпутова из Никомидије у Галију к своме оцу, затече га тешко болесна. Констанције Хлор предаде Константину своју царску власт, пошто га је највише волео од све деце, и убрзо умре. А и сва војска беше за Константина. И тако после смрти Констанција Хлора Константин би проглашен, 306. године, за цара Галије и Британије. Константин тада имађаше тридесет и две године.
Цареви Диоклецијан и Максимијан, заморени својом злобом против непоколебљивих страдалника за свету истину - хришћана, решише да се повуку са царских престола. Али то би повод за многе нереде. Галерије, који се на истоку зацари место Диоклецијана, беше незадовољан зацарењем Константина на северозападу, и не хте га признати за цара, већ признаде Севера који је управљао Италијом и Африком. Међутим, у Италији би проглашен за цара Максенције, син Максимијанов. Подржавајући Севера, Галерије пође са војском против Максенција; Максенције затражи помоћ од свога оца Максимијана, који понова узе власт у своје руке. Север се предаде Максимијану и би погубљен. Тада Галерије прогласи за цара свога пуководца Ликинија, а војска - цезара Максимина. На тај начин догоди се да у Римској царевини у исти мах цароваху шест царева, и сви беху у међусобној завади. Само Константинови поданици уживаху мир и благодат, јер Константин беше задовољан облашћу наслеђеном од оца и није желео да се меша у међусобну борбу других сацарева. Он је говорио:
- Ја сам се отуђио од осталих сацарева, јер сам видео дивљачност њихових нарави.
Према хришћанима Константин се, по угледу на свога оца, држао политике мира, јер их је ценио као марљиве и верне поданике.
После Галерија који умре 311. године од страшне болести, и Максимина, управитеља Сирије, који 313. изврши самоубиство, у источној половини Римске царевине остаде као једини владар Ликиније, који се потом ожени Константиновом сестром. У западној пак половини, у Италији, после поновног царовања Максимијановог, зацари се изнова Максенције, насупрот жељи римског народа. Константин га признаде за цара у Риму, па му упути и миротворно изасланство. Али Максенције не хоћаше мир са Константином, нити га називаше царем, пошто је желео да буде једини господар у свима земљама и областима Римске царевине. Учврстивши се у Риму, Максенције стаде чинити неправду људима: не само да гоњаше хришћане, него и своје незнабошце мучаше; убијаше угледне сенаторе и одузимаше њихова имања; насрташе на честите домове; отимаше сенаторима жене и кћери; страсно се бављаше мађијама и гатањем. Због своје свирепе тираније и страшне покварености, он беше целоме Риму врло тежак и одвратан. Стога Римљани тајно упутише молбу цару Константину, који са својом мајком Јеленом живљаше у Британији, да дође и избави их од овог тиранина. Константин најпре упути Максенцију писмо, пријатељски му саветујући да престане са тиранијом. Али Максенције га не само не послуша, и не поправи се, него се још више озлоједи, па се стаде припремати за рат против самог Константина.
Сазнавши за све то, Константин одлучи 312. године да крене у војни поход против Максенција. Али је тај поход представљао огромне тешкоће. И сам Константин није могао бити слободан од невољнога страха. Притом, Константину је било познато да је војска његовог противника многобројнија од његове, и да се Максенције чврсто узда у своје богове, које се старао умилостивити приносећи им на жртву многу децу, девојке и трудне жене; па је још мађијама и чинима оградио себе и своју војску; и тако имао на својој страни велику силу демонску. При таквом стању ствари, Константину је било јасно да није доста уздати се само у људске силе и средства, него треба имати неку вишу помоћ, помоћ одозго. Размишљајући о несрећном стању царевине, која узалуд иште заштиту од бездахних идола; о помоћи Божјој, указаној много пута и оцу његовом и њему; о политичким превратима који су се збили на његове очи; о срамној погибији трију лица која су заједно с њим делили врховну власт у империји, - он увиде да је безумље узалуд се држати непостојећих богова и остајати у заблуди после толиких доказа.
Усред таквих узбудљивих размишљања, Константин стаде узносити молитву Богу оца свога, да му Он сам открије истину о Себи, да му да храбрости и пружи десницу Своју у предстојећем потхвату. И ова молитва његова би услишена: Господ му се ускоро сам јави, утеши га и упути шта треба да ради. Јевсевије, савременик догађаја, казује оно што је сам лично чуо од цара Константина:
"Једном после подне, причао је цар, када се сунце већ поче клонити западу, ја својим очима видех на небу Крст Господњи, направљен од звезда, који је сијао јаче од сунца, и на крсту написано: Овим побеђуј!"
То видеше и сви војници, и војвода Артемије, који беху поред цара, и чуђаху се; али их и страх поче хватати, јер су незнабошци сматрали крст као рђав предзнак, као знак несреће и смрти, пошто су на крсну смрт били осуђивани разбојници и злочинци. И сам цар Константин беше у недоумици, и питаше се: Шта значи ова појава? Но наредне ноћи цару се у сну јави сам Господ Христос, и опет показа знамење чесног крста, и рече му:
- Начини овакав крст, и нареди да се носи пред твојом војском, и ти ћеш победити не само Максенција него и све непријатеље твоје.
Уставши од сна, цар исприча својим велможама своје сновиђење. Затим позва веште мајсторе и нареди им да на заставама израде чесни крст од злата, бисера и драгог камења, описавши им облик и изглед јављеног му знамења; усто нареди својим војницима да направе крсни знак на свима својим оружјима, на шлемовима и на штитовима. Поражен дивним виђењем, Константин одлучи у души да не поштује другог Бога осим Христа који му се јави. И позва к себи хришћанске свештенике, и упита их:
- Ко је тај Бог и какав је смисао знамења које виде? Саслушавши њихов одговор: о једином Богу, о тајни оваплоћења Његовог Сина Јединородног ради спасења људи, о крсној смрти Господа Исуса Који победи силу смрти, о крсном знамењу које му се јавило као о победном знаку, - Константин свесно и потпуно постаде хришћанин у души. Од тога времена он стаде усрдно читати Свето Писмо, и стално је поред себе имао свештенике, ма да још не беше примио свето крштење.
Призвавши Христа Бога као помоћника и заштитника, Константин са свом својом војском, пред којом је ношен чесни крст, крену из Галије у Италију против Максенција. А Максенције, пошто боговима принесе раскошне жртве и саслуша гатаре, осионо пође са великом војском у сусрет Константину. Штићен спасоносним знамењем крста, Константин, после три судара са противником, дође до пред сам Рим. Ту му нанесе одлучан ударац и коначан пораз. Сам Максенције даде се у бекство, али кад би на мосту преко реке Тибра, мост се по дејству силе Божје сруши, и он се удави са одабраним коњаницима својим, као некада Фараон са војском својом. Константин уђе у Рим свечано као победилац, дочекан од народа са великом радошћу. Свестан да је победу однео Божјом помоћу, Константин узношаше велику благодарност Богу што је силом часног и животворног крста победио тиранина, и нареди да се у средини града истакне застава са крстом. А потом, када захвални Римљани поставише статуу у част новога цара, Константин нареди да се у руке те његове статуе стави и учврсти високо копље у виду крста са следећим натписом на њему:
"Овим спасоносним знамењем ослободих ваш град од јарма тирановог и повратих Римскоме народу пређашњи сјај и славу".
Пошто на тај начин постаде управитељ целе западне половине Римске царевине, Константин први од царева издаде закон 313. године, којим објави потпуну слободу вере за све народе у царевини: многобошцима остави да обављају обреде свога богопоштовања, а хришћанима одобри да се слободно клањају јединоме истинитоме Богу. За овим законом дошао је читав низ закона, благопријатних по Цркву Христову: забрана крсне смрти, укидање крвавих игара у циркусу, престанак многобожачких жртвоприношења и кађење у свечане дане; заведено је празновање недеље, и забрањено вршити у недељу судске расправе, и уопште радити; сирочад и безпризорна деца, бедни и убоги, примљени су под царско покровитељство. По свима градовима настали су празници обновљења и освећења цркава; свуда су се слободно узносиле песме и захвалне молитве Богу; епископи су се несметано састајали и већали о потребама Цркве. Понекад је и сам цар Константин присуствовао тим скуповима, уносио се у питања вере, и радо чинио све за добро хришћанског друштва. Он је свештенослужитеље ослободио од свих несвештеничких дужности и од данка, - као што су и незнабожачки жреци били слободни од данка, - да би се могли потпуно посветити служби Богу. Он је не само вратио Цркви гробља и сва места, одузета од стране гонитеља, него је још поклонио неколико великих здања, звана базилике, које су употребљаване као суднице, а које је било лако преобратити у цркве. Он је препустио право пастирима да решавају спорове и несугласице међу хришћанима. Цар Константин је на своме шлему носио монограм "Христос" [4], као очигледан за све знак његовог побожног поштовања Христа Бога. Он је својим војницима прописао молитву, коју су они били дужни читати сваке недеље, јер је она била исповедање срдачне вере самога цара, и стварала је расположење према Свемогућем Даваоцу добара и Помоћника у свима пословима.
Овако држање цара изазва међу хришћанима одушевљење. Савременик Јевсевије овако описује то време:
"Сада је светао и ведар дан, без икаквог облака, обасјао Цркву Христову зрацима небеске светлости. Ми треба да смо свесни, да наша срећа премаша наше заслуге. Ми смо веома запрепашћени благодаћу Виновника тако великих дарова; ми се како треба дивимо Њему и говоримо с пророком: Ходите и видите дела Бога, који учини чудеса на земљи (Пс. 45, 9). Људи сваког узраста, мушког и женског пола, радујући се свом душом, умом и срцем узносе молитве и благодарења Богу".
Из «Житија светих за мај», Светог Јустина Ћелијског
НАПОМЕНЕ:
1. Указом цара Диоклецијана од 23. фебруара 303. године наређивало се да се хришћанство искорени са свима својим установама и храмовима. Тада је жестоко гоњење отпочело пљачкањем и рушењем од стране војске хришћанског храма у Никомидији, престоници Источне Римске царевине, где је одједном било спаљено двадесет хиљада хришћана; затим су ужаси гоњења захватили Сирију, Палестину, Малу Азију и Египат с Италијом. О свирепости тих гоњења Лактанције пише: "Када бих имао стотину уста и гвоздени језик, ни онда не бих могао набројати сва мучења која су хришћани подносили:... гвожђе се тупило и ломило; убице су се замарали, и радили на смену, по реду"...
2. Ради лакшег управљања огромном Римском царевином, цар Диоклецијан је раздели на две половине: Источном је управљао он сам, уз сацаровање цезара Галерија, и живео у Никомидији; а Западној је поставио за цара Максимијана, а за његовог сацара - цезара Констанција Хлора, који је непосредно управљао Галијом и Британијом.
3. Константин је био једини син Јелене; Констанција је била кћи друге жене Хлорове, Теодоре, од које је Хлор имао и другу децу.
Нека нам је свима срећан и Богом благословен Празник
Светог цара Константина и царице Јелене!