Ко вере има и горе помера

Gale Franey

Годинама су се у кући на крају великог поља смењивали нада, очекивање, радост и туга. Роди се дете, поживи неколико дана и пресели се к анђелима. Родитељи су туговали, али нису очајавали. Бог дао, Бог узео, нека буде воља Његова. Радили су, молили се, помагали сиротињу. Живот је тихо протицао. Кад су престали да се надају да ће их Бог обдарити чедом, роди им се кћер. Захваљиваху Господу што их је утешио пред старост. Однесоше дете у цркву да га крсте. На крштењу им приђе нека старица и рече да ће девојчица поживети до осамнаестог рођендана, а тог дана ће је убити гром.

 

Кћерчица, на велику радост родитеља, беше побожна, умиљата, послушна, племенита, милосрдна, лепа. Али, над њихову срећу се непрестано надвијала црна сенка предсказања. Прохујаше године. Приближи се време осамнаестог рођендана. Несрећни родитељи почеше да очајавају и реше да ископају подземно склониште. Мислили су, ако кћерку тамо сакрију, гром до ње не може да стигне.

 

На рођендан су кћерки испричали о предсказању и склоништу. Девојка их погледа, очију пуних суза и рече:

 

- Не! Ако треба да умрем, нећу се скривати у јами. Зар од Бога да се скривам?

 

Несрећни родитељи су плакали, а њихова кћерка узе икону Пресвете Богородице и отрча далеко у поље. Клече, пољуби и загрли икону и плачући стаде да се моли. Сунце је сијало на ведром небу. Нигде ни облачка. У младом житу клечи девојка предана Божјој вољи. Одједном почеше да се гомилају облаци. За неколико тренутака се наоблачи и смрачи. Лину киша. Страшна муња запара небо. Загрме гром и разнесе у парампарчад скровиште у које су родитељи намеравали да сакрију кћер. А девојка, жива и здрава потрча оцу и мајци у загрљај.