Све у причама бива

Ми не судимо правилно зато што не гледамо дубину ствари него се од првог погледа, судећи по спољашности, испуњавамо љубављу или мржњом према њима.

Зато, кад посматраш што или мислиш о чему, обуздај што више можеш своје жеље и не дозволи да се према томе што оцењујеш одмах занесеш љубављу или га одмах омрзнеш,
него га незаинтересовано посматрај самим умом.

Кад је ум у свом природном стању и није помрачен страшћу, он је слободан и чист, те може да сазнаје истину, да прониче у дубину ствари у којима се под лажном привлачном спољашношћу често скрива зло, а под ружним спољним изгледом добро.

Но ако се поведеш за својом наклоношћу, те од првог погледа нешто заволиш или омрзнеш, твој ум већ не може правилно судити.

Јер то расположење или, боље рећи, та страст која иде испред суђења, поставља се као зид између ума и ствари, заклања ум и утиче да човек мисли по страсти, то јест, не онако какав је тај предмет уствари.

То опет чини да се прво расположење (љубав или мржња) још више повећава. А уколико оно јача, уколико човек више воли или мрзи нешто, утолико се ум у односу према томе више замрачује док се сасвим не помрачи.

И догађа се да страст према извесној ствари расте до крајњих граница, те се човеку чини да би је требало волети или мрзети више од свега на свету.

Тако, ето, бива када човек не зауздава себе него допусти себи да заволи или омрзне нешто пре него што о томе промисли.

Ум или воља у томе случају рђаво функционишу и све дубље падају из таме у таму,
из погрешке у погрешку.

Зато, чувај се од љубави или мржње према било чему пре но што успеш да то темељно упознаш при светлости разума, Светог Писма, благодати, молитве и помоћи свог духовног оца, како не би погрешио и сматрао добро за зло, а зло за добро, као што у већини случајева бива.

 

 

"Како да вам испричам причу о устима пуним земље?

 

О дечјим устима пуним земље, јер нема хлеба. Да, добро сте прочитали: уста пуна земље.

 

Девојчица Анђела Гарчић (1,5) из села Могила, Косовско Поморавље, јела је земљу кад сам ушла у двориште уочи Васкрса, у суботу 18. априла 2009. године.

 

Навикнута на бацање и непотребно западњачко трошење, на трен сам помислила да је дете јело чоколаду.

 

"Не, земљу је јело, од глад" - рекла је мајка Доста.

 

Немо сам гледала у петоро деце Гарчића која су била боса, гладна, уплашена. Није било жагора, смеха играња.

 

Празан стомак се не смеје и не радује. Нема безбрижности.

 

Ово детињство не познаје чоколаду..."

 

 

 

Како је пред нама почетак Апостолског поста, ево поука Светог угодника Божијег како да се духовно уздижемо, а ево и једног одломка из потресног чланка жене која је донела помоћ на Космет о Васкрсу, на кога треба да обратимо пажњу. Будемо ли водили рачуна једни о другима, о својим најближима,  како онима у кући, комшилуку, родбини, не сумњајмо да ће помоћ стићи и до мале Анђеле и сваке Анђеле и сваког Божијег чеда на земљи. Затварајмо уста, али отворимо срца, руке и дланове, свако према моћи коју нам Господ даје.