На железничкој станици продавачица је продавала вруће пециво.

Из вагона је искочио путник, пришао к њој, погледао на робу и зачудио се.

- "Колачи са увредом", "Пита са мржњом", "Бурек са злобом"... Чак и филоване бомбоне у вашим колачима!? Зар неко то купује?

- Зашто не би куповали? - брзо узврати жена. - Узимају, наравно, колачи су укусни, свежи. Узмите и пробајте.

- Не, не знам... Можда су и укусни, али је чудно: са увредом, са злобом, са тугом... Зашто то продајете?

Продавачица се насмејала.

- Знате, раније сам радила у посластичарници. Продавала сам земичке са радошћу, кекс са љубављу, корпице са нежношћу и лулице са дозом хумора. Било је интересантно, ја сам то приметила, и почела пећи такве колаче. Боље је да то нико не узима за озбиљно, јер није добро.

- Паметно, - климнуо је главом путник, - зато и мени, молим вас, дајте неколико са увредом. Интересантно, ипак ћу пробати.

Жена је вешто штипаљком дохватила два топла колача, увила их у танку хартију и пружила купцу. Плативши, одмах је пробао један и схватио да је унутра - обичан кромпир са печуркама. Он се збунио, али је воз био спреман да крене и времена за препирку није било. Махнувши, збуњени купац је ушао у вагон.

Воз је кренуо. Увређени путник је седео поред прозора.

- Никада ништа нећу куповати на тој станици! - гунђао је, узимајући други колач.

Ипак, пециво којим је био преварен било је укусно...

* * *

Желим да се захвалим оној која ми је помогла око превода ове приче. Љубим.