Заклетва Милоша Обилића вече пред Бој на Косову Пољу

СВЕТИ КРАЉ НЕЋЕ ДА НАПУСТИ МАНАСТИР

У Првом светском рату (1914-1918), док је српска војска водила тешку борбу са аустро-угарском војском и повлачила се пред далеко надмоћнијим непријатељима ка југу, Бугари су, по договору са Аустро-Угарском и Немачком, напали српску војску с леђа и продирући ка Призрену и Пећи нагнали је у беспутне албанске гудуре. Када су у своме надирању допрли до Дечана, прва брига им је била да опљачкају манастир и мошти Светог Краља пренесу у Софију, и тако да му се освете за његову победу над њиховим царем Михаилом Шишманом на Велбужду 28.јула 1330. године. Они су плански журили да у Дечане стигну пре аустро-угарске и немачке војске и изврше пљачку, јер по договору између бугарске и аустро-угарске владе о подели територије Србије, западни део Јужне Србије (област од Косовске Митровице до Пећи и Ђаковице) имао је да припадне Аустро-Угарској. По доласку у Дечане Бугари су опљачкали манастир, затим у једна кола натоварили четири калуђера (руске народности), у друга мошти Светог Краља, а у трећа војничку стражу, па кренули из манастира. Кад су стигли у село Дечане (удаљено 2 км на путу Пећ-Ђаковица), прва кола са калуђерима продужише за Ђаковицу, а друга, са моштима Светог Краља, стадоше на раскрсници и остадоше непокретна. Сва напрезања шофера и његовог помоћника да се кола покрену остала су узалудна. Мноштво народа се било сакупило посматрајући шта се догађа. Срби су плакали, а Арнаути се чудили. Док су се Бугари сатима узалуд мучили, појави се из Пећи аустро-угарска коњичка извидница и у галопу дојури до бугарских кола. Кад је командир извиднице сазнао у чему је ствар, упозорио је Бугаре на савезничку лојалност и наредио да се удаље од Светог Краља. Затим је наредио да се кивот са моштима извади из кола и преда Србима да га врате у манастир. Срби са радошћу вратише Светог Краља у манастир, а Бугари седоше у кола, чији мотор сад лако упали, и одоше посрамљени. Видећи шта се догодило, један стари Арнаутин, рече сакупљеним Арнаутима:

- Видите ли, Свети Краљ неће да напусти Дечане. Срби опет долазе. Пазите шта радите!

Бугари су били у Дечанима 8 дана. За то време један њихов генерал са два војна свештеника посетио је манастир и том приликом опљачкао најскупоценије предмете из ризнице, међу којима и оригинални модел дечанске цркве од сребра и купу Краљевића Марка.

Објашење симболике слике „Косовка девојка“

Аутор: пуковник Раде Рајић, Објављено: 12. 09. 2008.

Поред слика као што су „Сеоба Срба“, „Милош убија цара Мурата“, „Крунисање цара Душана“ или на пример „Дизање устанка у Такову“, једна од најпознатијих слика у нашем народу је слика Уроша Предића „Косовка девојка“. Симболика ове слике је јединствена и посебно значајна за објашњење њене поруке и мисије официрског кора.

Она се може суштински и у целини објаснити и разумети уколико се то врши са аспекта култа и духа витешке, односно војничке части. Та симболика се огледа у следећим садржајима, детаљима и заветним порукама слике.

Рањени јунак је витез Орловић Павле. Како је он витез, то је њиме представљена витешка част тадашње и наше војске. Његов мач је окрвављен и поломљен у жестокој борби. Мач је један од главних симбола витешке части. Како је његов мач положен и без каније, он представља уједно о Божији мач, Мач Божиле правде.

Косовка Девојка је симбол Србије, односно Отаџбине. Како се Србија бранила на Косову пољу, и како је Њена част је сачувана - јер је девојка, Она је симбол сачуване части отаџбине. Ту сачувану част њој је обезбедио „венчан“ својом чашћу и златним појасом витез Орловић Павле.

Златни појас на Орловићу Павлу је витешки златни појас који је он добио од владара, односно цара. (Треба подсетити да је по Душановом законику, властелин добијао од цара златни појас, бисерну свиту и оружје, односно мач.) Овај појас је такође симбол витешке части. Представља с једне стране онога ко је златни појас доделио; и с друге, симболизује верност носиоца „венчањем“ за његову витешку част.С друге стране, златни кондир из којег Косовка Девојка напаја вином Орловића Павла, представља њено признање свом витезу. Вино, поред хришћанске симболике, има и ону другу: Она му на јединствен начин наздравља, крепи га и тако помаже да се опорави и настави своју свету и узувишену службу и отаџбинску мисију.

Да би се истакла симболика достојанства, части и високог ранга, поједини вредни предмети се праве од од злата и других племенитих метала и украшавају дијамантима и драгим камењем. Такав је и бодеж који се налази у канији на појасу Орловића Павла. Он је симбол витешког достојанства и части, и представља виши симбол од витешког мача због тога што поред симболике части обухвата и симболику достојанства високог ранга.

Име и презиме Орловића Павла такође заслужује објашњење. Презиме Орловић се везује за грб Немањића и његове двоглаве Орлове. Како је орао царска птица, он се индиректно везује за Душаново царство. По томе је он витез заветне и моћне Немањичке традиције. Име Павле је хришћанско. Како по тумачењу Патријарха српског др Гаврила, апостол Свети Петар симболично представља камен вере (Петар – камен), тако апостол Павле симолично представља осветљен пут хришћанског учења. По томе име јунака Орловића Павла има симболично значење које одговара високим захтевима хришћанске војске, односно указује на „пут идеалног витеза српске војске“.

У духу наведене симблике која је заветно дата сликом Косовка Девојка, добијање ешарпе за новопроизведене официре је симбол њиховог „венчања“ за државу с једне, и поштовања и признања њих као јединих правих професионалаца у војсци с друге стране.

Овакав појас у држави и друштву не добија ни једна друга професија, служба, струка или занимање. По том основу професионални официри су ПО ЗАВЕТУ ЈЕДИНИ ЗАКЛЕТИ ЧУВАРИ, БРАНИОЦИ И ЗАШТИТНИЦИ ДРЖАВЕ, НАЦИЈЕ И ОТАЏБИНЕ.

Дакле, ту, не само свету и узвишену обавезу већ и привилегију од стране државе, а преко Војне Академије, има право да добије само свршени питомац Војне академије - будући официр. Ово је и због тога што је он једини прави и истински професионалац у свакој, па и нашој војсци. У официрској ешарпи је представљен ОТАЏБИНСКИ ИДЕАЛ ОФИЦИРСКЕ СЛУЖБЕ.

Уз све наведено, имајући у виду ову изузетну и специфично важну државну службу, мора се за сваки случај поставити једно изузетно важно питање: Шта ако наши српски професионални официри не осећају, или из било ког разлога одступају од заветне мисије своје узвишене службе? Одговор је следећи: Како се овакав поступак и однос официра са аспекта њихове части може тумачити и као издаја, онда се из народа ствара посебан слој људи који ту функцију по историјском и неписаном праву и одговорности преузимају, док се неуспостави нови официрски кор достојан своје службе и отаџбинског идеала у Српству.

http://www.dverisrpske.com/tekst/14201