Све у причама бива

Преподобни Јефрем Филотејски:

О молитви мајки – Пример Свете Монике

Видите ли каква је молитва потребна да бисмо добили одговор од Бога на наше молбе, нарочито када су оне озбиљне и тешко решиве? Колико нас проблема заокупља – породичних, економских, проблема са децом – због којих сви родитељи данас пролазе кроз потресну агонију, јер изван дома вребају вукови и лавови спремни да их растргну. Стога је агонија тих људи веома велика, јер видимо како их сатана хвата у своју мрежу, хвата их на удицу и извлачи из мора. Тако настаје та трулеж и душевна смрт деце. Свој тој деци је потребно много молитве.

Имамо, наравно, веома много примера мајки чија је молитва спасла њихову децу, попут Свете Монике. Као што знате, Света Моника је била мајка Светог Августина. Он је, пре него што је постао „свети“, био развратан, један од највећих грешника. Али ова света жена није поклекла пред том великом опасношћу, пред пропашћу свога сина. Није духом малаксала када га је гледала како се непрестано ваља у разврату, јер су њена храброст и вера биле велике. Подвизавала се у молитви, а њене су сузе биле равна мера том подвигу. И њена бол га је довела до покајања. Августин се покајао.

Али и касније, када је пао у јерес, мајка је водила другу велику борбу како би га повратила у Православну веру. Стигла је у Медиолан (Милано) и, дошавши код Светог Амвросија, плакала је и јадиковала пред њим, износећи му све што је њен син учинио. Видевши њене сузе, као и бол њене душе заједно са вером, он јој је рекао:

 „Жено, те сузе које проливаш неће остати без плода. Веруј ми да ће се твој син променити.“

И заиста, променио се и постао Свети Августин, који се данас слави међу светитељима Цркве.

Поука за родитеље

Видите ли велике победе мајки? Нису се бојале, нису очајавале када су гледале своје синове како пропадају. Никада нису оставиле места обесхрабрењу. То је велико зло. Зато морамо јачати децу, садити у њих семе побожности и не губити храброст, јер оно што посејемо – не губи се. Семе улази у њихову душу, и чак ако сада у младости ништа не прихватају, ако противурече, лутају, не долазе у Цркву и праве грешке, унутар њих ипак постоји вера, унутар њих се скрива један веома леп човек.

Знајте да ће семе донети плод. Доћи ће време када ће Бог дати повољан ветар, пашће киша, огрануће сунце и оно ће родити стоструко. Ако их Бог позове, као што очекујемо да се догоди, па се чак удостоје и мучеништва, тада ћете видети да ништа није изгубљено, јер се Христос распео за цео свет, а нарочито за децу, која су у данашњем друштву најугроженија.

И родитељи, и Црква, а нарочито ми, духовници, који видимо оно најскривеније у сваком детету и знамо шта се дешава, морамо се молити. Да се молимо даноноћно, а посебно за ону децу која су рођена у јересима и за оне које је уништила дрога и који лутају путевима без икакве заштите, без икога ко би о њима бринуо. Свима њима је потребно олакшање и од бола, и од болести, и од психолошких поремећаја који су постали трајно стање код младих.

Преузето са: Дејан Крстић

 

Размишљам, како ватре у паклу горе од залеђености.

 

 https://zivotcrkve.rs/blog/slobodan-antonic-rat-protiv-veronauke

Не тугуј када се други не мења. 

Чак и ако је неправедан, и ако руши, и ако греши -

није твој посао да га исправљаш.

Твој позив је да будеш светионик...

Светионик не иде за бродовима. 

Не убеђује, не зауставља. 

Само стоји мирно и светли... 

Показује стене. 

Открива опасност. 

Ћутке сведочи где је живот, а где пропаст. 

Али никога не спасава на силу.

Свако управља лађом свог живота и свако 

ће одговарати за свој избор.

Зато - буди светлост!

И тихо се надај да ће, чак и у последњем

тренутку, неко избећи стене и изабрати живот...

 

Преузето са: Живе речи

Адвокат Зора Добричанин, која заступа родитеље убијене деце у "Рибникару", говори о новом небивалом закону - још једном за наставак разбијања породице - где су деци дата права изнад родитељских и по којима је свако други (неки) бољи вашој деци од вас родитеља.

Ово је, уједно, и наставак разбијања друштва и заједнице, поготово школства, што се види по затварању наставника и професора, који одбијају да прихвате да су им "ђаци" кучићи и мачићи (између осталог, што је родно осетљивима дозвољено да буду шта год желе или осећају).

https://youtu.be/cA1U-ROBnH4?si=vA8HFWiEx_A-hpWE

 

Симоне Јонин, љубиш ли ме?

Да ли свако од нас може, живећи своју обичну свакодневицу у којој трајемо маштајући да ће се најважнији сусрети догодити тек онда кад будемо спремни, да замисли неподношљиви стид који је апостол Петар осетио када се први пут након Васкрсења сусрео са Христом лицем у лице? 

У наговештајима сопственог покајања назиремо тај стид. Ту згрченост целог тела, ледена стопала, избезумљене очи, чежњу да се сопство смањи до величине маковог зрна, и онда, Богу постане неприметно, заједно са почињеним грехом. 

Адам је због стида одабрао кукавичлук - оптужио је Еву за свој грех. 

И Јуда је изабрао кукавичлук - од лица Бога побегао је у мрак смрти. 

Петар је изабрао Христа.  

Не само упркос стиду и греху, него и упркос покајању. Јер оно је некад катанац на гвозденим вратима самице. И то баш онда кад је тако силно да пожелите себи рукама да ишчупате срце. 

Кајањем се исцељење не довршава. 

Мора се стати пред Христа. 

Пред Њега, савршеног добротом. 

Усред ропца самопрезира, када тотално одбацивање себе делује као једина исправна мера.  

Када се одбијање помиловања чини часнијим од молитве. 

Закључано у кајање срце нема излаз, осим срца које воли. Љубавна чежња за другим једина побеђује одсуство љубави према себи. 

Не обрнуто.   

Можемо ли замислити колико је Петар волео Христа када је имао храбрости да се сретне са Њим лицем у лице након Васкрсења. 

Сваки пут кад приђемо Чаши, назремо пространство те величанствене љубави коју мудри зову још и слободом. 

Да, Господе, Ти знаш да Те волим.

 

Христос воскресе, радост донесе - Лена Ковачевић

 

 https://youtu.be/b5Ko3hNSbDw?si=7YXMDlhZlyQqu97W

 

Данас, у свету који се гуши од страха, који свуда види претњу и осећа како му се смрт прикрада животу, Црква не нуди објашњења.

Ставља пред нас Мајку.

Пресвету Богородицу.

Не да нам разјасни све тајне, него да нас научи нечему што смо заборавили: да се вера не доказује него живи.

Она је стајала под крстом. Не као неко ко разуме, већ као неко ко воли.

Болело је. Плакала је. Али није тражила од Бога објашњење.

Није рекла:" Зашто?". Није окренула леђа. Није изгубила поверење.

Остала је.

И ту је тајна коју тешко прихватамо; није неверје кад плачеш него кад престанеш да верујеш.

Вера не значи да ти је све јасно. Вера значи да стојиш и кад ти се све руши. Богородица зна оно што ми стално заборављамо, да Бог делује и онда када ћути, да гради и онда када ми видимо само рушевине, да рађа светлост баш у најдубљој тами. 

Зато, кад ништа не разумеш, кад ти се чини да је све стало, не тражи одговоре.

Остани.

Веруј.

Чекај.

Јер управо ту, у твом најтежем "зашто?", Бог већ ствара "зато".

 

Велика седмица није за оне који се осећају моћно, који су опијени ароганцијом своје наводне врлине, величином свог ауторитета и својим „достигнућима“. Није ни за оне који су остали верни само обичајима и празној религиозности...

Велика седмица је искуство вере, позив на живот, позив на заједницу - егзистенцијално путовање у „море Божанског милосрђа“...

Откад смо престали да квалитет живота меримо радошћу празника, да бол претварамо у молитву, тугу преображавамо у смисао, а чежње и немире у уметност - изгубили смо способност да је разумемо и доживимо... 

Јер да бисмо доживели Велику седмицу, морамо са духовном храброшћу исповедити „да смо у сузама Марије Магдалене видели своје сопствене сузе..."

Отац Х. Пападопулос - Ливиос 

Преузето: Живе речи

 

 

Слободан Антонић: Запад против Цркве

 

 https://zivotcrkve.rs/blog/slobodan-antonic-zapad-protiv-crkve

 

 

Патријарх Порфирије на Цвети у храму Светог Саве

 

 https://youtu.be/vgeRbsgYMQ4?si=bEPONkcE0j98aCUT

 

Зоран Ђуровић: Лажни духовници

 

 https://youtu.be/X5FN3DAtbM0?si=q9vhvim6rmp3hYWw

 

Ко стоји иза лажних верских налога на мрежи

 

 https://youtu.be/7biaqNPxyDI?si=nMvnQHAVqOFZzuja

 

Умро један роптач на Бога.

Дошао на Страшни суд.

Господ га пита:

- Где желиш да идеш?

- У Рај, наравно! 

одговара човек.

- Можда не би требало - каже Господ. - Целог живота си био незадовољан мноме, иако сам ти дао све, укључујући и вечни живот.

Роптач је рекао:

- Само у Рај. Тачно знам шта је мени потребно.

Господ се сложио и роптач је ушао у Рај.

У Рају, анђели слатко певају, хвалећи свог Творца. 

Апостоли седе на престолима. 

Свеци се моле за људе код Престола. 

Благодат...

Роптачу се то свидело... Али после неког времена почео је да примећује да чак и Анђели као да фалширају,  Апостоли нису обраћали посебну пажњу на њега, и Свети су се молили у недовољном умиљењу. 

Чак ни Благодат није била баш онаква какву је он желео. 

И роптач је почео да осуђује рајски поредак, почео је да се нервира па се чак и разгневио.

И тако је човек себи претворио рај у пакао.

А Господ није имао ништа с тим...

Ја и време, као две птице, или лађе на пучини морској,

једно поред другог пролазимо, ничег постојаног у себи

немамо - осим што погрешке моје никад неће проћи,

оне заувек трају; то ми је у животу најтеже од свега!

Не знам више шта да тражим, за шта да се молим,

или да поживим дуже, ил' да ме нестане.

И једно и друго страх ми утерује, ево види, сам просуди.

Живот ми је тежак и претежак, грехови ме сустигоше,

али ако умрем, авај, нема више лека за грехе пређашње!

А ако живот нуди само продужење мука, а смрт не обећава престанак мучења - са обе стране стрмен понор зјапи!

Шта нам је чинити?!

Уистину ово је најбоље: у Тебе једнога поглед уперити, у Твоје милосрђе вазда се уздати.

 

Поуке:

1. Најозбиљнија и смртоносна опасност је  непријатељ у властитим редовима;

2. Најскупља грешка је слепа вера у мир;

3. Најхладнија и најпрецизнија реалност је логика супериорне (војне)моћи;

4. Најсуровији парадокс је илузија победе (ту мораш имати и дефинисан појам непријатеља);

5. Ултимативно и животно битна је самодовољност. (Космополитика)

https://kulturkokoska.rs/hakslijevo-pismo-orvelu-1984-vrli-novi-svet/