Све у причама бива

Поуке:

1. Најозбиљнија и смртоносна опасност је  непријатељ у властитим редовима;

2. Најскупља грешка је слепа вера у мир;

3. Најхладнија и најпрецизнија реалност је логика супериорне (војне)моћи;

4. Најсуровији парадокс је илузија победе (ту мораш имати и дефинисан појам непријатеља);

5. Ултимативно и животно битна је самодовољност. (Космополитика)

https://kulturkokoska.rs/hakslijevo-pismo-orvelu-1984-vrli-novi-svet/

Одмараш се и Ти једаред, Боже милости, даривања и доброте. Скинули су Те с крста и погребли. Кратко време, дан и ноћ, нећеш висити распет, неће клинови цепати ране, неће капати крв и зној мученичког издисања. Лежиш. Христе! На лицу Ти мир; у телу љиљанска смерност добровољно напаћеног; ране Ти прицелиле. Спаваш, Исусе! Умро си, и погребен. Господе, да се за часак одмориш од људске хуле и освете, од људског плакања и мољакања.

У цркви тамно и тихо. Само црни емаљ Божје гробнице помало сјаје. Људи се, као сени, на прстима примичу Гробу, стиснутих уста се клањају, и иду. Не шапћу молитве, не жале се, не куну, не траже ништа…О Гробе, свети, мученички, слатки гробе, из којега једаред у години силази печат ћутања на увек несита срца, и увек несита уста људска!

Али, кад сви одоше, и са куле одби позни час, и заспаше и чувари тела, стаде да се прикрада непријатељ кратке уснулости уморног Христа. Опет човек. Уста ћуте; али суза кану, и Господ отвори очи.

– Исусе Христе, доброто мога живота, не узнемируј се, не буди се, не отварај ризницу милости у грудма; не тражим ништа да ми даш, молим те да нешто узмеш од мене. Име да ми узмеш, то те молим, Господе!… Једно по једно, све ми је одузето, све ме напустило, живот се, кап по кап, искапао у гомилу хладна воска, биће моје остало као сухи фитиљ, са црном расцветаном ружицом на врху, знаком догорелости – само име моје још једнако зуји, још клепеће око мене, као лимена таблица око прокаженог… О Христе, пружи руку, или дахни само, и узми ми то име! Просвети ме, или ме смути, и учини да заборавим то име! Скини с мене ту уклетост која ме издваја, која ме, самца, још више осамљује. Уклони с мене тај жиг познатости и обележења. Одзови ту сабласт што баца на мене знак, последњег и најмањег додуше, али једног бића!…

О Христе, све се човеку узима, и може узети; све до сенке. Навалих једном тежак камен на своју сенку, а сенка ми се, полако-полако, ипак одузе. Узеде је Сунце; рече: његова је, а не моја.

Учини дакле, Господе, да ми се и име узме. Да будем мање самац, да не погледају за мном и не зову ме само они малобројни који ми име знају. Него да ме зазивају, и дотичу ме се, слободно, сви људи, као што се дозива и дотиче грање, као што се нераздвојно друже и све сени.

Исусе добри, скини са мене знак; скини знак мога недостојанства међу ближњим, сроди ме са сваким, дај ми завичај свугде, пресеци сложене и теретне односе моје  међу људима, ишчупај из мене службу претцима, колену и кући, ишчупај одговорност судијама, збриши знак у који сви злуради прсти и гладне очи пружају и зверају. Смири понос и дугове који се одазивају и трзају на звук, цигла два, три, слова. Узми ми име! Учини, да могу ходати кроз сва времена и места, да могу улазити у куће мртвих као и у куће живих, да се могу одазвати на сваки корак, на сваки махај руку. Ослободи ме имена, о Господе! Ослободи и себе једног тужног и ружног знања и осећања!…

– Душо човечја, малодушна и измучена душо! Јуче још, служила си ми опело, и помагала да ме скину с крста, и била део мене, и носила део имена мога. А данас си прах, и не осећаш Васкрсење, а стојиш пред Васкрсењем. Зашто само до гроба и опела иду твоје снаге?! Зашто биће своје уништаваш и каљаш, истоветујући га са именом неким, именом не бољим но име ма којег пса, којем је човек име дао да би га робом куће своје начинио…Славуј нема имена, а устају ноћу да га слушају цареви и свеци…О душо малодушна, не дадох ти ја никакво име, и не знам те ја по имену, и не судим те нити те волим по њему. Ја те познајем и налазим по мисли којом ме тражиш, по руци твојој коју сам држао у својој у часове кад ти је нога опузнула, око заплакало, срце варку изгубило… Име је као шара на љусци јајета, која се развије, згази и стрињи. Као што ти не знам одећу, или накит, или одличје, или телесну ругобу, ма коју, лепу или страшну шалу на твом земаљском облику тако ти не знам име…

Погледај, ту у цвећу наћи ћеш где мили , на пут кренута, мала пролетња бубица. Ти ћеш можда и њој знати име. Ја јој га не знам. А познајем ту бубицу, и знам куда је пошла. На мала њена леђашца метнуо сам знамен спаса човеку за кога си молила. Бубица не зна имена том човеку, ни ја га не знам, а човека за кога си молила, наћи ћемо, и спасти ћемо… Тако вас, ето, ја знам, људе, животиње, судбине, срца. Знам вас у заједници и вези небесној…. Растури данас, о душо малодушна, све стиде и страхове што си за име везала, јер је Васкрс ту. Растури и сва сећања што си за разна имена људи везала, јер је Васкрс ту!

Не разумем Те, Господе. Како друкче, него по имену, знам ја свечаног и гордог Цезара, у црно замотаног принца Хамлета, с ножевима у срцу загрљене, Паола и Франческу?

– Не знаш их по имену, и не дозиваш их по имену…нити се они одзивају на твоје име. Дотичете се као грање, које иста бура тресе; привлачите као бића истог Створитеља; векујете као душе што чекају исто Васкрсење… Смири се, зато, душо намучена. Засни ту, на ивици мога гроба; спавај безбрижни и слатки сан безименог, у ноћ пред Васкрсење. Усни, заборави све земно, сва имена. Сва имена! Твоје име, шару од прашине, ножицама својим ова бубица, што носи спас човеку за кога си молила… А сутра у зору, пробудићу те са свима онима, које си залуду по имену памтила, судила и волела. Сутра у зору, сви ћете бити искрице овог светог плашта којим ће нас Отац наш заједно подићи к себи.

 

(1925)

"Примећујем да људи увек врше опсежне припреме за купање кад год иду негде близу воде, али да се баш много не купају кад тамо стигну.

Исто се догађа кад пођете на море. Увек донесем чврсту одлуку - док размишљам о томе у Лондону - да ћу сваког јутра рано устати и бућнути се у море прије доручка, и увек свечано спакујем купаће гаћице и пешкир за купање. Увек купујем црвене купаће гаћице. Некако се сам себи свиђам у црвеним купаћим гаћицама. Добро иду уз мој тен. Само, чим дођем на море, осетим да за тим јутарњим купањем чезнем неупоредиво мање него док сам био у граду. Напротив, у мени ојача жеља да лешкарим у постељи што могу дуже, а онда сиђем равно на доручак. Једном или два пута врлина у мени је тријумфовала, па сам устао у шест сати и полуобучен, с гаћицама и пешкиром, јежећи се, избауљао напоље. Нисам се, међутим, никад нарочито провео. Изгледа да за такве прилике, кад ја наумим да се купам рано изјутра, чувају у резерви изузетно оштар источни ветар. Бирају, осим тога, само тророго камење и стављају га одозго, заоштре стене и прекрију шиљке с мало песка тако да их не видим, и повуку море бар две миље према планини тако да морам, сав згрчен и дрхтећи, цупкати до њега кроз пола стопе дубоке воде. А кад сам коначно стигао до мора, било је узбуркано и сасвим непривлачно. Дохватио ме је један огроман талас тако да су ми се ноге подвиле и нашао сам се у седећем положају, тачно на једном оштром камену који је ту био постављен за мене. Затим, прије него што сам стигао рећи: »Ох! Ух!« и установио је ли што остало од мене, талас се вратио и одвукао ме до средине океана. Почео сам, сав избезумљен, пливати према обали питајући се хоћу ли икад поново видети свој дом и пријатеље, и кајући се што нисам био као дечак пажљив према сестри (кад сам ја био дечак, мислим). И управо кад сам био изгубио сваку наду, талас се повукао и оставио ме испруженог на песку као морску звезду; устао сам и установио да сам пливао борећи се за голи живот у две стопе воде. Одскакутао сам до обале, обукао се и одвукао кући, где сам се, наравно, могао претварати како сам уживао."

 

 

Ако баш не можеш од свог живота 

да учиниш оно што хоћеш, 

покушај бар да постигнеш

оно што можеш: не унижавај га

пречестим дружењем са светом,

силним изласцима и разговорима.

Не унижавај га разбацивањем, 

честим развлачењем и излагањем

свакодневној глупости

веза и сусрета

да не постане досадан као да је туђ.

Константин Кавафи

 

У дане када је Цариград још мирисао на тамјан и море, а златне куполе старих храмова сијале под сунцем као сведоци вере, цар Јустинијан носио је у срцу једну велику бригу. Стари храм Свете Премудрости био је разорен, а његова душа није желела обичну обнову, него дом достојан Самога Христа, Премудрости Очеве.

Свакога дана довођени су му неимари, геометри, уметници. Разастирали су пред њим пергаменте пуне линија, кругова и мера. Цар их је пажљиво гледао, али је сваки пут, после дугог ћутања, тихо одмахивао главом.

„Лепо је,“ говорио би, „али моје срце не налази мир. Ово још није храм који тражим.“

И ноћу, док би двор утихнуо, Јустинијан би остајао сам, молећи се:

„Господе, Ти Који си Премудрост, покажи ми како да Ти подигнем дом. Не да буде на моју славу, него на Твоју.“

Тако је дошла и једна недеља.

Звона су позвала народ у Свету Литургију. Цар, обучен у царске одежде, стајао је смирено међу вернима. Када је дошло време Причешћа, по обичају, ушао је у олтар да се сједини са Христом.

Са страхом и трепетом узео је у руке Свето Тело и Крв Господњу. И тада се догодило нешто што нико није очекивао: једна сићушна мрвица Светог Причешћа откинула се и пала на под.

Цар се пренуо. Срце му је задрхтало. Одмах се сагнуо да је узме, али у том тренутку, као да је сишла са самог неба, долетела је мала пчела, златна и жива, узела мрвицу и нестала кроз врата храма.

Настаде тишина. Јустинијан устаде, лице му је било бледо, али очи пуне страха Божијег.

„Пратите је!“ заповеди стражарима. „Не дајте да се изгуби!“

Војници су истрчали, али пчела је летела брже од њихових корака, изгубивши се међу улицама и баштама Цариграда.

Цар је дуго ћутао. Затим рече:

„Отворите све кошнице у граду. Ниједну не оставите. Оно што је узето са Престола Божијег мора се наћи.“

Тако су људи кренули од дворишта до дворишта, од врта до врта. Отварали су кошнице, али у свакој су налазили само уобичајени поредак пчела и меда све док нису стигли до једне, наизглед најскромније.

Када су је отворили, застали су без даха.

Унутра није била само саће, него нешто налик малом храму, сав од чистог воска: зидови, лукови, и над њима округла купола као небо. У средини, као у олтару, стајао је мали воштани Свети Престо. А на њему блистала је она иста мрвица Светог Причешћа.

Пчеле су тихо зујале око тог светог места, као да служе невидљиву Литургију.

Људи су пали на колена.

Одмах су јавили цару. Јустинијан је дошао, погледао и заплакао. Суза је клизнула низ његово лице и пала на земљу.

„Господ ми је одговорио,“ прошапута. „Не преко људи, него преко најмањих створења.“

Дуго је гледао у воштани храм, упијајући сваки облик, сваки лук, сваки склад. И тада рече:

„По овом обрасцу нека се гради храм Свете Премудрости. Нека буде онакав какав су га пчеле, по вољи Божијој, начиниле.“

Тако су неимари добили образац који није био само цртеж, него откривење. И када је храм почео да расте изнад Цариграда, људи су говорили да се златна купола подиже као да је не држе зидови, него молитве.

А цар, сваки пут када би ушао у недовршени храм, сећао би се оне мале пчеле и говорио у срцу:

„Господе, Ти си изабрао слабо да посрами јако, и мало да покаже велику славу.“

И тако је Света Софија расла не само из камена и мермера, него из чуда, Евхаристије и Премудрости Божије.

П П

Песмо моја, закити се цветом,

Песмо моја, замириши светом;

Још сва срца охладнила нису, –

Познаће те, песмо, по мирису!

Познаће те да си чедо миља,

Да ти љубав мајка и дадиља.

Да си рада певати о сласти,

Разумеће што не умеш каз’ти.

Песмо моја, већ си на полету,

Поздрави ми све на овом свету,

Поздрави ми славље и голубе,

И сва срца што се силно љубе.

 

Јован Јовановић Змај

 

 https://youtu.be/tb0H-ZudIYA?si=FD0ENLWyY9vP-BMD

 

Преосвећени викарни Епископ новобрдски г. Иларион благословио је у име Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија представљање српског издања књиге др Маргерит Питерс „Џендер револуција – глобална агенда?“, које је одржано у уторак, 10. фебруара 2026. године, у крипти Храма Светог Саве на Врачару. Ово капитално дело, објављено у издању Издавачке установе Архиепископије београдско-карловачке „Духовна реч“, представљено је јавности као плод пастирске бриге наше Свете Цркве за очување светиње брака и породице у трећој деценији текућег столећа.

Овом приликом, Преосвећени Владика Иларион је прочитао обраћање Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у којем је истакнуто да се данашње друштво суочава са радикалним покушајима редефинисања саме суштине људског бића: „Црква Христова остаје непоколебиви чувар истине о човеку као круни Стварања, створеном као мушко и женско, по лику и подобију Божијем.“ Владика Иларион је, преносећи поруку Патријарха Српског Порфирија, нагласио да тзв. „џендер револуција“ не представља само друштвену промену, већ дубоку духовну и егзистенцијалну кризу која тежи да потисне традиционалне, патријархалне вредности засноване на јеванђелској љубави и слободи. У духу светосавског завештања, истакнуто је да породица није тек пука социјална категорија, већ „Мала црква“ и темељ здравог друштва који се мора бранити молитвом и истинитом речју од агресивних идеолошких струја које нуде обезличење уместо обожења.

Указујући на погубна дејства џендер идеологије на хришћанско разумевање човека, Преосвећени Владика Иларион је подсетио на значај претходних научних напора наше Цркве по питању српског језика и идентитета, нагласивши да ова књига даје кључни подстицај српским истраживачима и активистима.

О делу су уз Владику Илариона и саму ауторку, говорили и презвитер проф. др Владан Таталовић, уредник издања, као и др Александра Павићевић, научни саветник Етнографског института САНУ.

Представљању књиге др Питерс присуствовала су Преосвећена господа епископи шабачки Јеротеј, липљански Доситеј и моравички Тихон, министар просвете у Влади Србије др Дејан Вук Станковић, амбасадор проф. др Дарко Танасковић, заједно са бројним свештенством и монаштвом, као и заинтересованом јавношћу. Међу присутнима су били бројни угледни гости из света науке, културе и јавног живота, чиме је још једном потврђен огроман значај ове теме за наше друштво и снажна подршка мисији Српске Православне Цркве.

 

 https://youtu.be/eLbOng7sp28?si=coxBOjJq_j5OrbIj

 

Једном је Христос ушао у храм и преврнуо столове трговаца. Данас, гомила улази у храм са намером да преврне Христа. И то не зато што разуме шта се тамо дешава, него зато што јој смета што се тамо дешава нешто што не може да контролише, коментарише, хештегује и претвори у мишљење.

Кад човек изгуби Бога, не напада одмах Бога. То је сувише апстрактно. Он прво напада Цркву. Јер је видљива. Јер ћути. Јер не игра игру.

У времену када свако има став, глас, профил и потребу да буде морални центар васељене, једини прави непријатељ постаје онај ко одбија да у том циркусу учествује. А Црква управо то ради. Не демантује. Не објашњава.

Не улази у расправе. Ћути. И тим ћутањем сведочи више него што хиљаде твитова могу да произведу.

И онда почиње оптужница.

Црква је режимска. Црква је издајничка. Црква је пасивна. Црква је компромитована.

Не, драги моји. Ви једноставно не знате шта је Црква. А то што је нападате, само открива шта сте ви.

Црква није једна глава која мисли уместо вас. Црква није Патријарх. Патријарх је човек. Смртан, грешан, пролазан. И одговараће Богу, не вашем фејсбук трибуналу. Црква је нешто знатно непријатније за савремени ум: она је присуство Бога у свету које не зависи од вашег мишљења.

Ви бисте да верујете, али под условом да Патријарх говори оно што ви мислите. Политички, наравно. Не тражите Христа, тражите идеолошко огледало и политичку потврду себе. И кад га не добијете, проглашавате кризу вере. Не своје — него црквене.

То је као да неко дође у болницу и љути се што лекари не аплаудирају његовој дијагнози.

Ко данас најгласније оптужује Цркву за „моралну издају“, по правилу није човек који пости, моли се и долази на Литургију. Не зато што су ови други аутоматски бољи, већ зато што ови први од Цркве не траже спасење, него савезништво. А Црква, на њихову велику жалост, није револуционарна организација. Њен оснивач није организовао протесте против Рима. Није правио петиције. Није подизао барикаде. Победио је свет на Крсту, што је метод који се тешко уклапа у логистику уличног активизма.

„Царство моје није од овога света“ није поетска метафора. То је програмски документ.

Црква, дакле, неће да виче. И ту настаје проблем. Јер савремени човек верује само у оно што виче. Што се оглашава. Што има саопштење. Што реагује.

Црква не реагује. Она сведочи.

И то вас излуђује.

Јер ако она не учествује у вашој буци, онда вашој буци нешто фали. А то „нешто“ је смисао.

Црква није Порфирије. Као што ни породица није један рођак који вас нервира на слави. Али савремени ум воли персонализацију: „СПЦ“ је Порше, епископ са председником, поп који пуши. То је згодна карикатура, јер ослобађа од потребе да се разуме шта Црква заиста јесте.

А СПЦ је преживела Турке, Немце, комунисте, забране, конфискације, стрељања, прогоне, и – што је најтеже – сопствени народ. Преживела је јер није зависила од режима, него од Литургије. Од предања. Од нечега што не може да се укине декретом, нити обори твитом.

Да, у Цркви има лоших људи. Шокантно откриће: Христос је имао Јуду у ужем кругу сарадника. Па ипак, није распустио апостолат због кадровске грешке.

Али савремени верник би вероватно предложио ребрендирање. И ту долазимо до кључног неспоразума: људи хоће „праву Цркву“, одвојену од „институције“. То је најкраћи пут да завршите са Црквом у сопственој глави, где сте и Патријарх и Сабор и Свети Синод. То се у историји зове протестантизам, гуру култура и религиозни егоцентризам.

Црква није идеална. Црква је реална. Састављена од грешних људи који се кају, не од савршених људи који коментаришу.

Ви тражите правду, али не као плод покајања, него као алатку за освету. Тражите да Црква стане уз ваш гнев. А она је ту да вас од гнева лечи.

Црква ћути јер нема шта да докаже. Она се већ „изјаснила“ пре две хиљаде година. На Голготи. Крвљу, не саопштењем.

И зато је не подносите.

Јер не можете да је употребите.

Не можете да је уклопите у наратив. Не можете да је инструментализујете. Не можете да је натерате да аплаудира вашој моралној узнемирености.

А вама не треба љубав. Вама треба аплауз. Црква вас гледа онако како Бог гледа човека: са љубављу, али без илузија. Зна колико сте бучни, колико уплашени, колико гладни признања. И не осуђује вас. Али вам ни не повлађује.

И то је увреда коју јој не можете опростити.

Зато што Црква није у кризи. Ви сте.

Не желите ви подршку Цркве, већ себе са ореолом. А Црква је дала огледало.

Патријарх је достојан, Црква је достојна. А народ? Теже мало.

 

Звоне звона са Врачара

 

 https://youtu.be/ASJqGdUgRIo?si=8uFgbKBZ7jA8liFE

Николај Гогољ,

(из преписке са пријатељима):

Пријатељу мој! Рачунај да си свакако ђак односно ученик. Не мисли да си одвише стар за учење, да су ти снаге достигле пуну зрелост и развијеност, да су ти карактер и душа већ уобличили и да не могу да буду бољи.

За хришћанина нема краја учењу: он је вечити ученик, све до самог гроба. Устаљеним природним током развоја човек достиже пуну интелектуалну развијеност до тридесете године. Од тридесет до четрдесете напредује како-тако а после тог периода у њему се ништа не покреће и све што ради не само што није боље, него је чак слабије и неизраженије од претходног. Али за хришћанина то не важи; тамо где је за друге граница савршенства, за њега оно ту тек почиње.

Најспособнији и најталентованији људи, преваливши четрдесету, почињу да заглупљују, посустају и малаксавају. Погледај све филозофе и највеће светске геније: њихово најбоље време трајало је само док су били у пуној снази; после тога бивали су све сенилнији а у старости су чак подетињили. Сети се само Канта који је последњих година потпуно изгубио памћење и умро као дете.

А погледај животе свих светаца: приметићеш да су они, упоредо с тим како су старили и приближавали се смрти, јачали разумом и духовном снагом. Чак и они међу њима, које природа није обдарила никаквим блиставим талентом и који су читавог живота сматрани за обичне, па чак и неинтелигентне, задивљавали су после умношћу својих беседа.

Откуда то?

Отуда што је у њима увек било оне покретачке снаге, коју обично има сваки човек само у годинама младости, када пред собом види подвиге за које га чекају свеопште похвале, када му се привиђају ружичасти хоризонти, тако примамљиви за младиће. Ишчезне ли пред њим хоризонт и подвизи, ишчезава и његова покретачка снага.

А пред хришћанином вечно блистају хоризонти и он види вечне подвиге. Он жуди за животном битком као младић; он има против чега да се бори где да делује, јер му се поглед на себе сама стално просветљава и открива му у њему самоме нове недостатке против којих треба поћи у нове битке. Због тога све његове снаге не само што не могу да малаксају и онемоћају, већ, напротив, стално јачају: жеља да буде бољи и заслужи похвале на небесима подстаћи ће га тако како то не може ни највећег славољупца најнезаситија славољубивост. Ето због чега хришћанин иде напред онда када други  заостају, и због чега је, што даље иде, све паметнији.

1846.

 Преузето са зида: Владан Јевтић

Колико пута смо ми свештеници били сведоци призора да, када људи дођу у цркву, и у неком тренутку, на пример, изненада се појави мучнина у грлу, човек истрчи напоље и повраћа.

Или, на пример, падну у несвест. 

Или побледе, поплаве, позелене или одједном почну да се тресу.

Шта је ово? 

Видео сам то сто пута, и сигурно је сваки свештеник то видео много пута у свом животу.

Црквене службе тако снажно утичу на људски живот, тако јасно нам објављују Живог Бога, да Живи Бог делује на мртву душу.

Ова мртва душа одједном почиње да лепрша, оживљава, трза се, а понекад испољава свој повратак у живот кроз плач, вриску, несвестицу, дрхтање, јаукање, повраћање или нешто друго.

Много пута смо томе сведочили.

Цркве су веома важне.

Божји храм није стан у коме се чита Јеванђеље; 

Божји храм је место живог присуства Живог Бога.

Он је овде.

И људи долазе у Божји храм, прелазе његов праг, и тамо они стоје, све је добро, онда одједном — позелени, одједном — пада, пада и не дише.

Кажу: „Зашто си пао? Тако је лепо овде.“ 

Лепо је овде, али унутра, у њему је све лоше.

Када се „добро“ и „лоше“ сретну, човеку је веома тешко да стоји.

Оно што је добро гуши оно што је лоше у њему, и он пада, као да га је погодио метак током битке.

 

У "Лувру" је изложена слика под називом "Шах-мат"*. Група туриста је обилазила музеј и водич их је довео до те слике, објашњавајући:

- Видимо са једне стране табле сатану, а са друге забринутог човека, који је незадовољан исходом.

И водич је позвао групу да крену даље. Али овде треба напоменути да су посетиоци били спортисти, међу њима и светски првак у шаху. И док су сви наставили за водичем, овај шахиста је остао да и даље посматра слику. Кад се група вратила, он се обрати водичу:

- Знате, ја сам светски првак у шаху и, колико год да посматрам ову слику, наилазим на то да овде постоји један проблем, тако да ће морати да мењају или слику или њен назив.

Водич се нашао у чуду.

- Какав проблем?

- Назив ове слике је "Шах-мат"? - упита шахиста.

- Да, тако је! - потврди водич.

- А ја сам светски првак у шаху и могу да приметим оно што другима промиче. Овде видимо сатану који чека да уграби душу, и човека који је сав забринут због исхода на табли. Међутим, оно што ја видим јесте да Краљ (Бог) има још један потез.

Кад год је наизглед безизлазно - то не заборављајмо.

*Слика: 'Checkmate', Friedrich Moritz August Retzsch

Да ли знате шта је "Doomscrolling"? Да ли сте чули за "семантичке капсуле" у којима наша деца живе?

У мају 2023. Србија се суочила са ужасним последицама дигиталног доба. У новој емисији "Живе Речи" гостује Слободан Стојичевић, аутор књиге "Дигиталне замке". Разговарамо о томе како интернет није само мрежа рачунара, већ сложен систем који прикупља "понашањске податке" и користи их као нафту 21. века.

У емисији откривамо:

Како раде "левци увлачења" у деструктивне култеве (случај Рибникар).

Шта су "Велики подаци о малим људима" и како се нама тргује.

Опасност "менталних вируса" и "блиц свести" која уништава пажњу.

Веза између алгоритама и поремећаја попут анорексије, булимије и аутодеструкције.

Како препознати да је дете упало у "мехур филтера" (Filter Bubble).

Ово је емисија коју сваки родитељ мора да погледа. Дигитална сфера није игра – то је минско поље ако немамо мапу.

https://www.youtube.com/live/ltjpowL9AdQ?si=AMhrV1ew0ZrRvIfq

Двадесет година је ћерка молила мајку да се крсти. Наговарања, сузе — све се ломило о ћутање. А онда је непознати свештеник заплакао и изговорио речи од којих је мајка вриснула као да ју је неко ударио…

Мајка није веровала у Бога.Није се расправљала, није хулила, није се подсмевала верујућима. Просто — није веровала. Као што се не верује у бајке, у чуда, у оно што се не може опипати рукама.

— Седамдесет ми је година — говорила је. — Цео живот сама. Сама сам се подигла, сама научила, сама на ноге стала. Где је био твој Бог кад сам у дому за незбринуту децу прала подове? Где је био кад сам се по ћошковима вукла? Нема никаквог Бога. Постојиш само ти — и твоје руке.

Вера је ћутала.

Знала је ту причу напамет. Мајка — дете дома. Оца није памтила, мајка јој је умрла на порођају. Тетке, васпитачи, државни кревети поређани у ред. После — занатска школа, фабрика. Онда — неуспешан брак, развод, ћерка у наручју. И опет — сама.

Мајка је све преживела. Извукла се. Подигла дете. Али је њена душа остала тамо — у дому. На месту где нико не долази на родитељски састанак.Тамо где учиш да не плачеш ноћу. Где је реч „мама“ само звук, без значења.

Вера се крстила у четрдесетој години — тајно.

Дошла је у цркву  сама са другарицом и то радним даном, док је мајка била на селу. 

После је било и венчање — такође тајно. Верин муж, Драган, све је разумео. Мајка никад није сазнала.

Вера је носила крстић испод одеће. Иконе је крила у ормару. Молила се шапатом, кад мајка не чује.

Двадесет година — као лопов.

Онда се Вера разболела.

Дијагноза је пала као камен: онкологија. Операција, хемотерапија, зрачење. Лекари су говорили опрезно, бирали речи. Вера је разумела: лоше је.

Драган се држао, иако су му очи говориле другачије.

— Биће све у реду — говорио је. — Извући ћемо се.

Вера је климала главом.

Али ноћу, кад би он заспао, лежала је и мислила. О мајчинској молитви.

Негде је читала да мајчинска молитва има посебну силу. Да мајка може да измоли за своје дете ма каква да је невоља. Да њена реч до Бога стиже брже од свих других.

Али њена мајка — није се молила.

Није знала. Није хтела. Није веровала.

 Једном је Вера заплакала:

— Мама, болесна сам. Потребна ми је твоја молитва. Молим те.

Мајка је гледала кроз њу. Лице — камено.

Те ноћи Вера је плакала и дозивала Мајку Божију..

Седела је у кухињи, под слабим светлим лампама, извадила икону из ормара и молила се — као да јој је то последње.

"Пресвета Богородице, ја сам грешна и немоћна, без Бога ништа не могу. Болесна сам и можда ћу умрети. Али не молим за себе — молим за маму. Она не верује. Не жели да се крсти. Седамдесет година — и једна молитва. Пробала сам све. Наговарања, сузе, књиге. Ништа не делује. Не знам шта да радим. Помози ми да нађем речи. Или их нађи сама— оне које ће она чути.

Молим Те, Мајко." 

После недељу дана Веру је позвала  пријатељица.

— Вера, била сам у једном манастиру. Тамо служи један свештеник — отац Димитрије. Необичан човек. Можда да одеш?

Тако је Вера отишла.Не зато што је очекивала чудо. Већ зато што је морала негде да иде. Нешто да ради. Да не седи и не чека смрт.

Манастир је био мали, стар. Служба је већ била завршена, али је свештеник још био ту — ниског раста, сед, благог лица.Вера му је пришла, ни сама не знајући зашто. Он ју је погледао пажљиво, онако како гледају оне којима је тешко.

— Шта те мучи, кћери?

И она му је испричала.

Све. О болести. О мајци. О двадесет година молби. О томе да више не зна шта да ради.

Свештеник је слушао ћутке. Није прекинуо.

Кад је завршила, упитао је:

— А мајка  да ли је крштена?

Није — рекла је Вера. — Неће. Не могу никако  да  је убедим.

И тада је свештеник заплакао.

Није обрисао сузе кришом — заплакао је заиста. Сузе су текле низ боре и падале на мантију.

Вера се збунила. Очекивала је савет, утеху, можда молитву. Али не сузе.

— Оче, шта вам је?..

Он је подигао руку.

— Сирота је живела — рекао је тихо. — Сирота ће и умрети. Оца не познаје, Мајку Божију. И тамо ће бити сирота.

Вера у први мах није разумела. А кад јесте — застало јој је дисање.

Сирота.Мајка је читав живот била сирота. Без родитеља, без породице, без дома. И мислила је да се то односи само на овај живот. Али постоји и онај други.

И тамо — и тамо се може бити сирота. Без Оца Небеског. Без Мајке Божије. Без Породице која никада не напушта.

Вечна сирота. У вечности.

— Пренеси јој — рекао је свештеник. — Те речи. Можда ће чути.

Вера је кући ишла као кроз маглу.

Плашила се. Плашила се да ће се мајка наљутити. Да ће је избацити. Да ће рећи: „Престани да ме плашиш“.

Али није могла да ћути.

Мајка је седела у кухињи и пила чај. Погледала је ћерку и намрштила се:

— Шта ти је? Нема те у лицу.

Вера је села преко пута. Руке су јој дрхтале.

— Мама, била сам у манастиру. Свештеник… кад сам рекла да си некрштена, он је заплакао.

Речи су јој удариле у слепоочнице: "сирота је живела, сирота ће умрети, сирота ће и тамо бити".

— Ма дај. Попови увек плачу, то им је посао.

— Он је рекао… — Вера је застала. — Рекао је: "Сирота је живела, сирота ће умрети. Оца не познаје, Мајку Божију. И тамо ће бити сирота.".

Тишина.

Мајка је остала непомична. Шоља се зауставила у руци.

— Шта си рекла? — глас јој је био храпав

- Сирота, мама. И тамо — сирота. Заувек.

И тада је мајка вриснула. Није то била реч — већ крик. Дуг, страшан, као да јој неко кида нешто живо изнутра.

— Сирооотааа!

Шоља је пала и разбила се. Мајка се савила, ухватила главу рукама. Рамена су јој се тресла.

Вера је притрчала, загрлила је.

— Мама, мама…

— Сирота — понављала је кроз плач Опет сирота. Цео живот — сирота. И тамо — исто…

Плакала је као никада у животу. Седамдесет година није плакала. А сада — све је пукло.

Вера ју је држала, миловала по глави. И осећала: нешто се ломи. Зид који је мајка зидала читав живот — руши се.

— Нећу — шапутала је мајка. — Нећу више да будем сирота. Доста ми је. Цео живот сам…

— Ниси сама, мама. Ниси сама, мама. Бог постоји. И Он је Отац. И Богородица је Мајка. Права породица. Она која не напушта.

Мајка је подигла главу. Лице мокро, отекло, старо. Али очи — другачије. Живе.

— Стварно?

— Стварно, мама. 

Мајка се крстила после две недеље.

Стајала је у белој кошуљи, седамдесетогодишњакиња, седокоса — и плакала. Али не као онога дана у кухињи. Другачије. Тихо. Светло.

Када је свештеник положио руке на њу и прочитао молитву, изненада је рекла:

— Ја сад више нисам сирота?

— Ниси — одговорио је он. — Сад имаш Оца. И Мајку. И браћу и сестре — целу Цркву.

Мајка се прекрстила — неспретно, несигурно — и насмешила се.

Први пут за седамдесет година.

Од тада је прошло двадесет пет година.

Вера је оздравила — лекари су слегали раменима, говорили о „јединственој ремисији“. Она је знала: мајчина молитва. Она коју је толико чекала.

А мајка ... седела је крај прозора, бирала бројанице. Усне су јој се безгласно померале — навика стечена за четврт века.

Вера је пришла и села поред ње.

— Мама, за шта се молиш?

— За тебе, ћери. За унуке. И за све који су још сироти.

Погледала је ћерку оним истим очима које су некада биле камене, а сада су сијале.

— Знаш, ја сам тада схватила. Кад си ми оне речи рекла. Схватила сам да сам цео живот тражила — породицу. Мислила сам да је нема. А она је постојала. Увек. Само нисам знала на која врата да покуцам.

— Шта, шта знаш?

— Сад сам код куће — рекла је једноставно. — Коначно код куће...

Понекад тражимо велике речи — богословске аргументе, непобитне доказе, лепе приче. А Господ стави у уста свештеника једну једину реч, која погађа право у срце.

Сирота.

Та жена је читав живот носила рану сиротства. И није знала да она може да се исцели. Да постоји Отац који не напушта. Мајка која не умире. Дом из ког се не излази.

Свештеник није убеђивао. Само је заплакао — и рекао истину. Ону истину коју није хтела да чује. Ону од које се не може побећи.

И она ју је чула.

Која дела су својствена детету?

Дете плаче када га бију и радује се са онима који се радују. Ако га вређају, не гневи се, а ако га хвале, не превазноси се. Ако више поштују његовог другара, не завиди; ако узму нешто од онога што му припада, не смућује се; ако му оставе нешто мало у наследство, не проверава и не тужи се ни са ким; не препире се ради својине; не мрзи ни једног човека; не жали се ако је сиромашно; не надима се ако је богато; видећи жену не осећа похоту; сласт похоте и многобрижност не владају њиме; никога не осуђује; ни над ким не влада; никоме не завиди; не говори са самохвалисањем о ономе што не зна; не исмева ближњег због његовог спољашњег изгледа; ни са ким није у завади; не претвара се; не тражи почасти овога света; не тражи да сабира богатство; није среброљубиво; није дрско; не воли да се препире; не поучава са страшћу; не узнемирава се ни због кога; не тугује ако га разодену; не држи своју вољу; не боји се глади ни злочинаца; не страши се звери нити рата; не избезумљује се при гоњењима."