Све у причама бива

У Цркви данас постоји једна негативна тенденција, чији припадници све критикују. Они се на крајње искључив начин држе онога за шта верују да је аутентично, док нападају све што сматрају новотаријом, називајући то јересју која разара веру и Цркву Христову. Присталице ове тенденције склоне су агресивним нападима и фундаменталистичким ставовима, проглашавајући јеретицима све оне који се не слажу са њиховим мишљењима, ставовима и наводима.

Они тумаче Свето писмо онако како њима одговара, у складу са сопственим циљевима. Држе се слова, а не духа текста, занемарујући речи Светог апостола Павла: „Јер слово убија, а Дух оживљује“ (2 Кор 3, 6).

Црква није настала јуче; њено земаљско постојање траје двадесет један век. Она је прошла кроз најразличитије системе, околности, културе и јереси. Црква је, силом Духа Светога, увек исповедала своју веру и непоколебљиво сведочила о њој – чак и до мучеништва – у различитим околностима и под различитим притисцима, у ратовима и прогонима, у миру и слободи, као и пред различитим интелектуалним, културним, религијским и атеистичким струјањима. Према речима Господњим: „Врата пакла неће је надвладати“ (Мт 16, 18).

Следбеници ове нове тенденције заборављају све оно добро и корисно што Црква пружа. Они не успевају да препознају Божје деловање у историји и затварају очи пред начином на који се историја одвија. Због тога њихове реакције попримају облик сурових и непријатељских напада, лишених љубави која је обележје Христових ученика.

Они остају на површини и не задиру у суштину ствари, не успевајући да разликују суштинско од површног. Не придају никакав значај променљивом току историје, прекретницама у развоју науке и изазовима које оне доносе. Према њиховом крутом схватању, човек мора да се повинује захтевима вере онако како су они формулисани у одређеним историјским околностима, без обзира на људске могућности и напредак који се остварује кроз различите нараштаје.

Они, на пример, тврде да цркве треба градити од камена. Кажу да век трајања цигле не прелази сто година, због чега је црквену грађевину неопходно срушити када истекне век трајања цигле. Притом занемарују бројне камене цркве које су уништене током времена, у ратовима и земљотресима. Заборављају и цркве које су претворене у богомоље других религија, па чак и у оборе за животиње, након што су оскрнављене и пошто су хришћани нестали из тих крајева, као што се догодило на северу и југу Сирије.

Ови људи се наоружавају прилагодљивом фразом „према Светим Оцима“ како би поткрепили своје мишљење. Ако већину њих упитате на које се изворе позивају, неће умети да одговоре. Израз „Свети Оци“ постао је формула којом бране и оправдавају своје ставове, али често без знања и разумевања. Исто се догађа и са појединим хришћанским групама које се грчевито држе слова Светог писма, занемарујући живу реч Божју која нам долази кроз непрестано присуство Духа Светога у Цркви Христовој.

Према схватању ових људи, Црква мора остати заробљена у изразима, системима и обичајима (при чему не мислим на Свето Предање) које је Дух обликовао у одређеној епохи како би Црква могла да изрази своју веру у различитим језицима и културама. Према њима, ако је Црква у неком времену нешто изразила на одређени начин, онда тај начин изражавања мора важити у свим временима. Дух Свети би, дакле, према њиховом схватању, требало да престане да дејствује, како не би донео нешто ново, неопходно и корисно за спасење човека. Мислите ли да се човек спасава посредством калупа и форми или Духом Светим, живим и делатним у њему?

Осим тога, код њих се осећа страх за праву веру који се граничи са ужасом – до те мере да готово прераста у патолошку опседнутост, па у свему виде заверу против Православне цркве и истине коју она верно чува. Они верују да су једино они чувари истине, те прибегавају строгом придржавању форми и календара које је Црква познавала у прошлости, а који су у културама свога времена представљали успешан израз праве вере. Исписивање имена светитеља на иконама на локалном језику за њих постаје јерес, јер су, по њиховом мишљењу, једино старогрчка слова примерена православној иконографији! Они шире изреку Светог Нектарија: „Јадно Православље“, представљајући себе као браниоце Православља. Сваки подухват у Цркви, према њиховом мишљењу, било пастирски, институционални или духовни, усмерен је на уништавање вере и разбијање јединства Цркве.

Док ови људи трују Цркву духом мржње, раздора, хуле и непријатељства према сваком предстојатељу, духовном руководитељу и духовном оцу који не говори оно што и они, не увиђају да и сами постају оруђе сатане, који управо напада њихову Цркву. Заиста, то је једна од његових најподмуклијих замки. Он користи наивност појединих чланова Цркве како би је поделио, док они падају у заблуду да је очишћују.

Верност се захтева од свих верника. Можемо се разликовати од своје браће у питањима која се не тичу вероучења. Поделе спречавамо непрестаном љубављу, смирењем и дијалогом. Међутим, присвајати Христа само за себе, проглашавати себе Његовим гласноговорником и одвајати се од Његове истинске Цркве како би се основала Црква онаква какву ви желите да она буде, значи пасти у такву гордост да постајете оруђе у рукама сатане.

Заиста, то је највећи грех.

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

http://zivotcrkve.rs/blog/mitropolit-sava-isper-novo-farisejstvo

Објављивање „Казивања и путовања монаха Партенија“ у Русији је, иначе, био велики догађај. У уводу руског издања те књиге пише да нема озбиљног читаоца у Русији који ту књигу није читао.

А ова књига, „Казивања и путовања монаха Партенија“, коју сада радим, ево, лектура је испред мене, једна је невероватна и чаробна књига, објављена 1854. године, која је Достојевском била водич кроз његова дела и извршила пресудан утицај на целокупно његово књижевно дело.

Он ју је носио од затвора у Сибиру па до последњег издисаја, на својој самртничкој постељи у Петрограду. Значи, можда је најбоље управо он описао значај те књиге када је рекао: „Са том књигом је прошао пакао моје сумње.“

Његова супруга Ана Григорјевна рекла је: „Мој муж је читао изнова и изнова.“ Тургењев је рекао да је то дело великог мајстора, а многи други, да их сада све не цитирам, све се своди на то да се од Гогоља није појавио значајнији руски писац.

А заправо, то није писац у класичном смислу, него је један монах који креће из Молдавије, пролази преко Русије, па Кавказа, па свих тих земаља, затим Грчке и на крају стиже и на Атос. На крају се враћа у Русију и пише ту књигу.

То је сензација, једноставно. 

 

http://zivotcrkve.rs/blog/zdravko-shcepanovic-graditel-bratstva-i-urednik-panonskikh-niti-pravoslavle-je-put-u-boli-svet

 

Бранко Ћопић

 

Један послушник је пролазио кроз манастирско двориште и видео старог монаха како пажљиво залива увео грм.

"Оче, зашто трошиш своју енергију?

Скоро је мртав."

- Старац се осмехнуо:

"Док год има и кап живота у корену, не можеш престати да заливаш."

Прошло је неколико недеља.

После јаке кише, грм се изненада прекрио зеленим лишћем.

Тада је старац рекао браћи:

- Господ чини исто са човеком.

Често се погледамо и помислимо:

"Овај се неће променити. Ова душа је изгубљена." Али Бог наставља да шаље човеку милост, туге, сусрете, лепе речи, молитве вољених — све што може да пробуди срце.

Само Господ зна ког дана ће увенула душа оживети. И зато, никада не журите да одустанете од друге особе или од себе. Док год човек живи, врата покајања остају отворена, а Божја милост је увек већа од људског очаја.

Православни Чернигов

 

Архимандрит Лазар Абашидзе

СТРАШНО, ЗАМРШЕНО ВРЕМЕ

(превод једног писма)

...Време је уопште страшно за оне који траже спасење. 

Свуда лутају неке сулуде идеје, мисли, представе, веровања. 

Скоро сви, а тачније сви људи – у различитом степену, наравно – болесни су нервно и психички. 

Овде се то врло добро види у манастиру, а у граду се уопште не примећује. 

Многи људи имају виђења, виде анђеле, неки виде нека чудна бића, многи чују гласове који им нешто саветују и предсказују. Много је „пророка“ који, истина, све што говоре – све се то и збива. И то озбиљне ствари – разне поплаве, болести или оздрављења. Они знају оно што никако није могуће знати без учешћа натприродних сила. 

 

Али невоља је у томе што сви ти људи верују да с њима беседе анђели и Бог, да им та „откривења“ даје Свети Дух. Они никога не слушају и не верују када их упозоравају (на опасност олаког прихватања свих тих "откривења" - пр.). А сигурно – у већини свих тих случајева делују зли духови, који су се нарочито размахали у наше дане. 

 

Многи од тих људи долазе код нас – причају о чудесима која им се догађају, и то не долазе сами - већ са рођацима, са пријатељима, који такође сведоче о тим чудесима, али не умеју правилно да схвате ђавоље замке. 

 

Из гордости сви људи сада сматрају да сасвим заслужују откривења и посебну милост од Бога.

Просто је чудесно – какво страшно, замршено време. Потпуна збрка у умовима како „верујућих“ тако и неверујућих. Свако има неку своју „веру“, своје разумевање Бога, свој индивидуални однос према Цркви. 

Нико није способан правилно да оцени време и прилике. Сви као слепи мачићи лутају, траже нешто (углавном пријатно) и не налазе, а још горе – ако и нађу, али не оно што треба.

 

Зато нарочито не треба веровати ни сопственом уму, ни разним речима и бајкама људи, него тражити (савете) истински пажљивих (трезвених) и озбиљно заинтересованих за веру, који стално посећују Цркву, па и ту треба бирати, не сме се журити са закључцима, треба тражити савете од свештеника и што више се прилепљивати самој црквеној служби. 

 

Близу је већ време нарочито лукавих и изопачених саблазни и замки – мало, врло мало ће остати истинских хришћана. 

 

Али људи неће бити обманути од ђавола због заосталости или слабости ума – него због гордости, таштине и сладострашћа. Они ће сами себе обмањивати, мислећи да траже духовно – спасење душе, а у ствари ће тражити мир и удобност боравка у овом пролазном свету. 

 

Прихватаће разна лажна учења, јер ће она ласкати њиховој таштини.

Чувајте и ви себе, драги, од сваке лажи – свим силама ударајте у себи гордост, неверје и таштину. 

Тражите Бога, а не угађање људима. Да вас избави Господ од замки ђавољих, молитвама Богородице и свих Светих. 

 

Да вас спаси Господ.

 

 

ПИШЕ: Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин

Не сањам. Будан сам. А као да сам до мало пре нешто магловито чак малчице и сањао. Будан сам, пробуђен чудним звуцима од доле. Неко упорно и врло прецизно претура по свим оним великим црним кесама за ђубре, које у петак бацих у два контејнера испред моје зграде. Петак је био један у низу оних дана када сам празнио и рашчишћавао стан покојних родитеља.

А то што се дешавало, и дешава, баш сада, испред моје зграде, јесте разлог зашто у ово недоба узех телефон, и налакћен у кревету куцкам. Куцкам јер ми једна сцена од мало пре, од доле, испред контејнера, не дâ мира. А ничег нема случајног. То одавно знам и примам те поруке смерно и са благодарношћу. А већ устадох и отидох до прозора да викнем ономе или онима доле: „Тише мало, молим вас“. Богу хвала, па не викнух! А и како бих, пред оним што се, баш тада, под мојим прозорима дешавало?

 У ово још непробуђено јулско јутро, ја сам благодаран Богу што ме на овако сценски пластичан начин припрема за данашњу проповед. Да, баш тако!

Како, чиме и зашто? Вероватно јер жели да ми очи и главе, али и очи душе буду вазда отворене и да уочим нешто велико, да велико чак и међу најситнијим и најбезначајнијим дешавањима, управо тамо где неко не би видео ни мајушно зрно неког помена вредног збивања. А оно што мало пре видех и доживех, вредно је да се над тим барем мало застане. Застане и замисли. Али кренимо редом, од почетка. А почетак, па наравно, почетак је увек у Слову, у Речи Божијој, јер: У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог (Јн. 1,1).

Елем, данашњи одељак из Јеванђеља по Матеју (Матеј 14, 14-22), о којем ћу, Боже здравља, проповедати, јесте онај чудесан догађај када Господ Христос храни пет хиљада људи са пет хлебова и две рибе. Немогуће? Могуће!!! Чудо? Да, али само површински гледано, из ограничене визуре нашег људског умовања. Али Богу, Богу је увек све могуће. А Христос, Који увек све чини у сагласности са Оцем, јер: Ја и Отац једно смо (Јн. 10,30), Христос је пре умножавања и дељења хране учинио нешто веома важно, нешто што никада није пропуштао.

Христос је, пре него што је заповедио ученицима да поделе то што се има присутном народу, народу који се разместио  око пропланка где је до мало пре Он проповедао, Христос је ПРВО ЗАБЛАГОДАРИО ОЦУ, дакле – ОН СЕ ПРВО ПОМОЛИО,  и тек онда су ученици почели да деле храну народу! И чудо није у томе да су сви, али сви, јели, јер они су већ били истински нахрањени већ самом Христовом речју, чудо је да су сакупили 12 пуних котарица остатака и то сачували. Требаће. За касније.

А доле, у контејнерима испред моје зграде, између тих мојих силних врећа за ђубре, један наш мало гаравији суграђанин је, претурајући по црним врећама за ђубре, спазио између њих и једну велику кутију у коју се пакују пице. Узео је ту кутију, отворио и зинуо… У кутији, у коју  може да стане 8 кришки велике округле пице, он је затекао ШЕСТ нетакнутих, свежих и две ТЕК МАЛО С КРАЈА ЗАГРИЖЕНЕ кришке. Вероватно тек који сат пре тог открића свеже бачена, а свакако и те вечери свеже припремљена пица, као нешто што некоме више није ни потребно, а ни привлачно.

Е, сада тек почиње драма! Наш гарави суграђанин, видевши свежу, велику и скоро нетакнуту пицу, гласно је рекао: – Оооооо, види, види… А онда је погледао у небо, лепо се прекрстио и гласно рекао, гласно да сам и ја на прозору са трећега спрата лепо чуо: – Хвала Ти Боже, ја ово нисам очекивао, а Ти ме частиш!

Лепо је онда сео крај контејнера и почео да се слади. Једно, друго, треће, четврто парче… На половини четвртог је стао, и лепо, са пажњом вратио пола парчета назад, још пажљивије затворио кутију и скоро побожно је ставио у своју велику ташну!

Да могу, ја бих њега, тог мог незнаног тамнопутог суграђанина, позвао да он данас проповеда. Јер он је уистину и проповедао тим свечаним и светим чином поштовања хране. Бачене, али добре и свеже хране. Баченог ХЛЕБА НАШЕГ НАСУШНОГ!

Дакле, у нашем односу према ономе што Бог несебично даје, а ми или одбијамо, или чак и бацамо, крије се темељ свих наших проблема. И наравно да нико неће позвати на блокаду улице у којој је неко обесно (а и како би могао другачије?) бацио пуну кутију са 8 кришки велике округле пице, од којих су само два била тек начета! А требало би и ову и сваку другу улицу блокирати, и у овом и у свим осталим градовима и државама Божјег земаљског шара! Јер колико ли је синоћ и ноћас, у контејнерима пред мојом зградом, и пред другим зградама овог и других градова и земаља, било бачених, а неначетих пица, векни хлеба, шницли, колача, комада неке слављеничке торте и томе слично? Све док не кренемо од одјека Јеванђеља у нама самима, тешко да ће нам ико икада, са ма које стране, помоћи!  Све док се испред контејнера буду „неки неприметни људи“ захваљивали Богу јер их ОН неочекивано части, а ОН и те како части и све нас, свакога дана и сата, али ми окати слепци без очију срца то нити осећамо, а и не примећујемо. И све док она бројнија група света (а ми, ми ти бројнији, ми смо тај свет, а заправо несвет, тај полу-свет, како често називамо друге око себе, не познавајући ни њих ни себе) не престане да се тако накарадно и изопачено понаша према ХЛЕБУ НАШЕМ НАСУШНОМ, нама спаса нема!

Али чудима никада краја! Наш мало гаравији суграђанин, а тако беле и чисте душе, ПРВО је узео оне две ТЕК ЗАГРИЖЕНЕ кришке, па је тек онда прешао на оне недирнуте. Без имало гађења!

Колико смо ми далеко од њега, од нашег мало гаравијег суграђанина? Јако, јако далеко! И колико ли је он овога јутра, а јесте јутро јер је већ пола пет, колико је он ближи Христу и данашњем Јеванђељу!!! Он, који можда никада није ни прочитао, а можда ни чуо о том јеванђелском умножавању хране.

Хране увек има. Има је и довољно, има је и у изобиљу, АЛИ САМО АКО ЈОЈ ПРИЛАЗИМО КАО СВЕТИЊИ, СА БЛАГОДАРНОШЋУ БОГУ!

Хвала нашем мало тамнопутијем суграђанину што ми је, и то баш много, не тек помогао, већ у целини саставио, а чином својим и произнео моју данашњу проповед. Богу хвала, пре свега, што ми је кроз тог непознатог суграђанина послао тако важну и поуку и поруку!

Само да Господ дâ да ми преостала два сата спавања буду довољна. Већ је пола пет, а у пола седам треба устати… АМИН!

 

*Ауторизована проповед коју је аутор изговорио на светој Литургији у новосадском храму светих цара Константина и царице Јелене на Грбавици, у недељу осму по Педесетници, 13/26. јула 2026. године на дан спомена Сабора светог Архангела Гаврила.

Благодаримо проти Милошу Весину на одлуци да ауторизовану верзију своје антологијске беседе првобитно објави на порталу „Кинонија“.

Беседа је први пут објављена на порталу Кинонија који функционише при Мисионарском одељењу АЕМ

 

Прота Андреј Ткачов, познати руски свештеник, описује једну сцену у времену пред револуцију: један комуниста је ушао у препуну цркву у току службе, пришао и упалио цигарету на свеће. Потом је свештенику ударио шамар и њему је Путир испао на земљу. Уместо да га провуку кроз шаке и избаце из цркве, верници су ћутали. То је био знак: за револуционаре да могу да покрену свој план а за Царску Русију да ће да пропадне.

Пре неки дан жена је ушла са псом у цркву, била је служба у току у препуној цркви. Пришла је да купи свеће а продавачица када је видела пса рекла је жени да га изведе из цркве. Жена је извела пса напоље а затим се вратила и почела да држи лекције продавачици шта је хришћанство, љубав према животињама, како имамо слободу да ми уђемо у цркву кад хоћемо и како хоћемо....сви су ћутали.

Данас су сви одреда почели да држи лекције Патријарху како сме да се понаша, шта сме да говори, како да служи, са ким да се састаје. И не само њему већ и већини Епископа. Ми ћутимо! Ускоро ће почети да прекидају службе и нападају и физички свештенике. Ако будемо и тада ћутали....тући ће и нас! 

Биће јахања!- злураде се неки, сведочећи чија су деца и какве су приче слушали у кући. Ја сам слушао ђеда како су нам на крсну славу усташе запалиле 36 рођака у кући. Свог брата Војислава ђед је препознао после по дугметима на капутићу. Зато је данас Република Српска бастион српства, та слобода је јако скупо плаћена. Новосадски Лимани и круг двојке у Београду и даље живе у Југославији и пате за временима без цркава и попова. Аутошовинизам је изгледа неизлечива болест.

Завршићу једном анегдотом: У Суботици сам био неким послом и сретнем једног брата Рома код цркве како проси и дам му неки динар. Питам одакле је каже из Чуруга. Реко, ко наш Патријарх. Он одговара: Прле? Ух брате, ми смо генерација, туко сам се са њим у школи. Опасан шибаџија!

Не знају многи с ким имају посла. Бог кукавице не воли, воли шибаџије или што би данас рекли фајтере. Наш Патријарх то јесте. Преживела је Црква и Диоклецијана и Нерона, Хитлера и Павелића, преживеће и савремене прогонитеље. Наше је само да бирамо: хоћемо ли уз Патријарха, Светог Саву и Христа или са другом екипом из поднебесја. Ћутања и средине нема.

Аутор: Владика Фотије

 

НЕ ЗАВАРАВАЈТЕ СЕ БРАЋО!

(Свети Оци о греху раскола)

"Раскол је кршење потпуног јединства са Светом Црквом, уз истовремено прецизно очување истинског учења о догматима и тајнама."

- Свети Игњатије Брјанчанинов

„Црква је једна и само она поседује пуноћу благодатних дарова Светога Духа. 

Свако ко одступи од Цркве, без обзира на начин одступања — у јерес, раскол или неовлашћено сабрање — губи своје учешће у Божјој благодати.

Знамо и уверени смо да отпадање од Цркве — било кроз раскол, јерес или секташтво — значи потпуно уништење и духовну смрт. 

За нас нема хришћанства ван Цркве. Ако је Христос створио Цркву, а Црква је Његово Тело, онда бити одвојен од Његовог Тела значи смрт.“

- Свети Иларион Тројицки

„Запамтите: они који оснивају и воде раскол, нарушавајући јединство Цркве, противдејствују самом Христу. Не само да Га поново распињу, већ и раздиру Његово Тело. То је тако тежак грех да га ни мученичка крв не може избрисати.“

- Свети Кипријан Картагински

„Не заваравајте се, браћо моја! Ко следи оне који воде у раскол, неће наследити Царство Божије.“

- Свештеномученик Игњатије Богоносац

"Стварање поделе у Цркви није ништа мање зло него пад у јерес. Грех раскола не опрашта се чак ни крвљу мученичком.“

- Свети Јован Златоуст

"Читава ствар је у тачки гледишта. 

Кад човек зна да се може десити да човека у старости не буде, да је у Богу – Вечно Пролеће, онда младост, младост није иза човека и није иза у историји, већ је испред.

Истинска вера је обнављање ћелија целог организма, у Богу се сав човек реално подмлађује, иде и не може да се надише пролећног ваздуха Вечности.

А код нас нешто није у реду. 

Час пушење, час злоба, час похота, час тупа равнодушност, час таштина, час бескрајно самољубље. И зато старимо и старимо у овим отровима, а своје спасење тражимо у младости која нас (чак и ако је по нечему боља) свеједно доводи до ове старости."

Сергеј Фудељ

(из књиге ПИСМА ИЗ ПРОГОНСТВА)

Са: Б. Бановић

 

Рачунао сам своје године 

и открио да ми је остало мање времена за живот 

од оног који сам проживео досад.

Осећам се као дете које је добило кутију слаткиша;

прве је појело са задовољством,

али кад је видело да их је остало још мало, 

почело их је јести са посебном пажњом 

и уживати у сваком залогају.

Немам више времена

за бесконачне конференције у којима се говори 

о статутима, правилима, процедурама 

и унутрашњим одредбама, 

знајући да ништа од тога неће бити постигнуто.

Немам више времена 

да подносим апсурдне људе који, 

упркос поодмаклим годинама, 

још нису одрасли.

Немам више времена 

да се борим са неоствареним. 

Не желим да будем на скуповима 

где се его надувава.

Не могу да трпим манипулаторе 

и опортунисте. 

Нервирају ме завидни људи 

који покушавају да дискредитују способне 

да би освојили њихове позиције, 

таленте и достигнућа.

Моје време је прекратко 

да бих расправљао о насловима. 

Желим садржај, супстанцу, 

мојој души се жури.

Није остало

још пуно слаткиша у кутији.

Желим да проведем живот 

са људима које краси истинска човечност.

Људима, који умеју да се смеју 

властитим грешкама.

Људима који разумеју своје предодређење 

и не крију се од својих дужности. 

Онима који бране људско достојанство 

и желе само да буду на страни истине, 

правде и праведности. 

То је оно што живот чини вредним живљења.

Желим да будем окружен људима 

који знају како да додирну срце других људи. 

Људима које су тешки ударци у животу 

научили да одрасту 

и сачувају нежне додире душе.

Да, жури ми се. 

Жури ми се да живим тим интензитетом 

коју само зрелост може дати.

Не желим узалуд да потрошим 

више ни један слаткиш који ми је преостао. 

Сигуран сам да су још слађи 

од оних које сам већ појео.

Мој циљ је доћи до краја у миру са собом, 

са мојим ближњима и мојом савешћу.

Имамо два живота 

и онај други почиње у тренутку 

кад схватиш да је живот само један.

 

 Марио де Андраде

 

 

ГОЛГОТА СРБИЈЕ није само оно што је показано у овом феноменалном документарном филму Станислава Кракова, ГОЛГОТА СРБИЈЕ је и то што је овај филм који приказује невероватне аутентичне сцене, агоније и тријумфа српске војске из пакла Првог светског рата, практично све време био забрањен.

Зашто?

Зар нису ти наши преци заслужили да макар ми, њихови наследници, ширимо истину о њима и том невероватном подвигу какав није забележен у историји света! Или морамо, и дан данас, да овакве материјале скривамо у бункерима, е да се не би замерили нашим комшијама и "пријатељима"!

Да ли смо ми, Срби, уопште нормални?

За време Краљевине Југославије није било баш "правилно" да се види ко је своју крв уложио у ту земљу, а онда је овај филм и званично забрањен марта 1940. године, да се не би замерили нашим комшијама Бугарима, јер су у филму приказани онакви какви су били у то време.

За време Другог светског рата, филм је чудом преживео јер су га неки паметни и одговорни Срби закопали негде, у околини Мионице. После рата завршио је у архиву Југословенске кинотеке, вероватно више да би био под контролом, да га неко јавно, недајбоже, не пусти, него што су власти желеле да га сачувају да се једног дана истина покаже свету и српском роду. 

Овај филм данас није, ваљда, званично забрањен. Али га нећете видети ни на једној "српској" телевизији. Зашто? Реторичко питање...

Зато, ако нисте имали прилику до сада, обавезно одвојите сат и нешто да видите ове злата вредне снимке и прочитате нека мишљења о херојској српској војсци од неких важних савременика.

 

Линк је у коментару... 

Са: Владан Јевтић

Саборни храм домаћин предавања о Косовској етици у циклусу „Православље и млади“

Јереј Дејан Крстић:Косово није само историја, него унутрашња стварност човека

- Косово за нас није изгубљено, нити може бити изгубљено. Није било ни 1389. године, није ни данас. Оно је на светотајински начин унето у Царство Божје. Косово је увек присутно као икона васкрсења, неке су од сјајних поука предавања јереја Дејана Крстића, које је окупило бројне Ваљевце на платоу испред Храма Васкрсења Христовог-

Низ предавања о, за српски народ, вечној теми- Косову и Метохији, у сусрет празнику Светог Кнеза Лазара и мученика косовских- Видовдану, који је прошле године отпочео јереј др Душан Ђаковић, настављен је казивањем о теми „Косовска етика у савременом свету- страдање као пут ка васкрсењу“ јереја Дејана Крстића, ректора Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу. Приређено са благословом Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија, а у организацији Црквене општине при Храму Васкрсења Христовог, сабрање је посвећено српском народу на Космету који, упркос свим тешкоћама са којима је суочен, истрајава у свом опстанку, сведочећи снагу давно утемељеног завета одбране оног најсветијег у српском историјском постојању. Подсетивши на познати десетерачки стих „земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“, јереј Дејан Крстић је навео да Косово и Метохија за српски народ није само географски појам, већ парадигма крстоносне историје српског народа, место претварања страдања у смисао и где је жртва постала израз љубави, а смрт пут у живот. С тим у вези, Косовска етика је духовно- историјски појам који израста из искуства Косовског завета и Косовске битке 1389. године у чијем средишту, истакао је предавач, стоји косовска истина да човек није створен само за голи опстанак, већ за верност Богу, истини и својој савести, због чега се избор Светог Кнеза Лазара тумачи као избор небеског царства- сведочанства да је боље изгубити све земаљско, него оно што је вечно.

Косовска етика страдање не види као апсурд, него као пут откривања смисла. Крст у том искуству није крај, него пут ка васкрсењу. Човек кроз страдање не пропада него се, ако страдање прими у вери, а вера значи поверење у љубав Божју, изнутра преображава. Косовска етика нас супротно логици овог света учи да верност стоји изнад користи. Човек није оно што има, него оно чему остаје веран чак и када га то кошта живота. Зато, Косовска етика у човеку гради духовну вертикалу у којој се живот не мери смо успехом или неуспехом, него смислом и истином- приближио је јереј Дејан Крстић  српско искуство новозаветне етике и заједнице призване да чува завет са Богом, оличено у мучеништву за Христа Господа српског кнеза и витезова. 

У савременом свету, истакао је предавач, Косовска етика постаје избор сваког човека да ли ће остати веран истини, ако се то не „исплати“, изабрати праведан уместо лаког пута, сачувати савест упркос притисцима света и друштва. 

За нас православне, Косово није само историја, него унутрашња стварност човека. Косово је како се често говори, грдно судилиште на коме се не суди само Србима и Турцима или Србима и Албанцима. Косово је грдно судилиште на коме се суди целом свету, јер на њему сваки човек и сваки народ открива меру своје верности Богу, истини и правди. У том откривењу стоји суштина Косовске етике- оценио је ректор Нишке богословије, уз осврт на недобронамерне коментаре „о слављењу пораза“, те немогућности напредовања Србије.

Лазарево опредељење за Царство небеско ни у ком случају није позив на пораз, већ позив на верност. Ми не гајимо код свог народа култ страдања, смрти или нечег за шта нас оптужују. За нас је пут Косова- пут кроз страдање ка животу који се открива као васкрсење. Косовски завет није ништа друго до Светосавски завет- казао је јереј Дејан Крстић о српском искуству јеванђеља Христовог, илити науку да васкрсење не бива без страдања, те да се светлост васкрсења управо након страдања јавља, о чему говори Свети апостол Павле, а два миленијума касније и равноапостолни Свети Владика Николај. Говорећи о избору Светог Кнеза Лазара, отац Дејан Крстић је навео да је он испунио позив Господа Христа да узме свој крст, крст свог народа, и поведе га ка Голготи која ће постати улаз у славу Царства небеског.

Као што је Христос добровољно примио страдање ради спасења света, тако и косовска жртва није пораз. Она је жртвена љубав... Када говоримо о жртвеној љубави, знамо да жртва није крај. Она је почетак. Управо у томе је дубоки смисао Лазаревог избора. Он је себе принео на жртву Богу - једна је од снажних поука предавања ректора Нишке богословије, која носи име као и више од два века стара богословска школа у Призрену, граду у коме је рођен и одрастао . 

За нас, Косово је христолико. Оно је наша историјска Пасха, прелаз из ропства у слободу, али не слободу овог света, већ слободу деце Божје. Зато, Косово за нас није изгубљено, нити може бити изгубљено. Није било ни 1389. године, није ни данас. Оно је на светотајински начин унето у Царство Божје. Косово је увек присутно као икона васкрсења- казао је јереј Дејан Крстић, додавши да нас управо томе учи Видовдан- да без крста нема васкрсења, да без жртве нема вечне славе, а без љубави која се слободно дарује нема ни народа, ни личности, ни светости. Стога, Видовдан за нас није прошлост, већ наша садашњост и будућност, јер пред нас износи вечно питање:“Који крст данас носимо, да ли смо као Лазар спремни да изгубимо земаљско ради вечног?“, указао је јереј Дејан Крстић на избор који се поставља пред савремене Србе.

Свети Владика Николај је говорио да је Косово „најтрагичнији и најсветији догађај у нашиј историји“, али и да је „Косово најеванђељскији догађај у историји нашег народа“. Заиста, у Кнезу Лазару прпознајемо христоликог вођу, у његовим витезовима- свете мученике, у бици- литургијско самоприношење. Свети Кнез Лазар се у предању појављује као праобраз Христа у начину слободног прихватања жртве из љубави према Богу, истини и правди- објаснио је јереј Дејан Крстић подударност прихватања жртве српског кнеза са спасоносном жртвом коју приноси Син Божји. Кнез Лазар није истоветан Христу, али његово страдање води ка васкрсењу.

„Да ли се можемо бавити Косовском етиком (јеванђељем), а да избегнемо Косово као географски појам, јер у духу времена у коме живимо, оно може представљати камен спотицања, као и да ли Косовску етику остварује онај који носи мајицу са поруком „Нема предаје“ или онај који чува светињу породице?“, питања су протонамесника Филипа Јаковљевића, архијерејског заменика Епископа ваљевског г. Исихија, упућена предавачу. Констатовавши суштински значај и дубину наведене проблематике, јереј Дејан Крстић је казао да Косово јесте географија, али не само то, будући да на њему живи народ, да Црква врши своју мисију на њему, о чему говори велики број народа који долази, примера ради, на славу Манастира Дечани, на којој је прошле године подељено преко 4 хиљаде пакета ручкова. Дакле, народ долази Светом Краљу Стефану Дечанском и Дечане препознаје као своје, истакао је предавач.

Народ долази знајући, како је говорио Владика Атанасије (Јевтић), да су кључеви Косова и Метохије у кивоту дечанског краља. Ко хоће да узме те кључеве, мора да их узме из његових руку. Дакле, питање Косова и Метохије за наш народ јесте и питање територије (географије), али не само то. То је питање националног идентитета, нашег смисла и нашег опредељења- објаснио је отац Дејан Крстић данашње поимање логике Светог Кнеза Лазара о Царству небеском које је, насупрот земаљском, непролазне природе. 

Не смемо да дозволимо да се питање Косова сведе на политиканство, да нам је питање Косова терет кога се морамо што пре ослободити јер, кад не буде било Косова, наћи ће наши непријатељи нешто што ће нам бити препрека за рај. Косово никада не смемо да сведемо само на идеологију. Никада Косово не сме да постане монета за политичко поткусуривање. Косово мора да буде нешто око чега нема расправе и око чега ми морамо да имамо јединствени став као што је иза Лазаревог става за Царство небеско стане читав народ- објаснио је јереј Дејан Крстић суштину опредељења косовских страдалника над којим данашњи Срби не би смели да имају дилему. 

Косово није реторика, нису графити по улицама, мајице и слично. Косово је опредељење и животни став, како је Ава Јустин формулисао:“Све за Христа, Христа ни за шта“. Свако од нас мора то да освести код себе. Све треба да буде подређено Христу и јеванђељу, а све што одводи од Христа удаљити од себе, а то значи и више деце, верност Богу, свом народу, свом пријатељу и супружнику, свему ономе што је свето и честито- закључио је предавач у одговору на питања оца Филипа Јаковљевића. У завршници излагања, отац Дејан Крстић је поделио своја сећања на родни Призрен, који је био принуђен да напусти 1999. године након повлачења српских оружаних снага, архимандрита Јована Радосављевића, Ваљевца, који је дуги низ година био на челу Призренске Богословије и младе ваљевске свештенике, који су оставили лепе трагове у Богословији Светих Кирила и Методија у Нишу, којом данас управља. 

Сабрање у сусрет Видовдану на платоу Саборног храма песмом је украсила позната вокална уметница из Ваљева Мила Павловић са пријатељима.

Ј. Ј.

 

Сукоб митрополита Иринеја Буловића по питању Сабора на Криту и Украјине са Фанаром и одјек његових ставова у Православном свету

Као један од најистакнутијих ученика Светог Јустина Ћелијског и доктор Теолошког факултета у Атини (са капиталном дисертацијом о Светом Марку Ефеском), митрополит Иринеј (Буловић) већ деценијама представља кључног архитекту званичне црквене политике Српске Православне Цркве (СПЦ). Његово деловање уобличило је савремени православни одговор на глобалне изазове кроз аутентичну неопатристичку синтезу, која бескомпромисно брани саборност насупрот тежњама ка централизацији моћи унутар источног хришћанства. 

Разбијање монофона Фанара: Медијска офанзива на „Ромфеи”

Кључни моменат у међународном деловању митрополита Иринеја представља објављивање серије опсежних теолошко-канонских есеја на најутицајнијем грчком црквеном порталу Romfea.gr. Будући да савршено пише на класичном и модерном грчком језику, митрополит је успео да заобиђе званичне филтере Васељенске патријаршије (Фанара) и директно се обрати јелинском свештенству и народу.

Кроз ове текстове, он је демистификовао Свеправославни сабор на Криту (2016), јавно обзнанивши да већина српских епископа није потписала спорне документе због укидања појединачног права гласа јерарсима. Након избијања украјинске кризе 2018. године, његови текстови су постали најоштрији теолошки штит против поступака патријарха Вартоломеја. Митрополит Иринеј је додељивање Томоса неканонским структурама дефинисао као противканонски упад у туђу територију и отворени покушај увођења „источног папизма” кроз концепт Primus sine paribus (Први без једнаких).

Отпор грчке академске заједнице: Оптужбе за панславизам

Његови радови на Ромфеи изазвали су снажан потрес у Атини и Истанбулу, покренувши талас оштрих одговора водећих грчких професора, каноничара и званичника Фанара. Пошто нису могли да оспоре његову академску компетентност, грчки полемичари су покренули две главне линије одбране:

1. Канонски аргумент: 

Позивали су се на 9. и 17. канон Халкидонског сабора, тврдећи да Васељенски патријарх поседује ексклузивно право апелационог суда (еклитон) изнад граница других патријаршија.

2. Геополитички аргумент:

 Покушали су да дисквалификују његову мисао као плод „северног утицаја”, етикетирајући је као „панславистичку” и „проруску”. Оптужили су га за унутрашње минирање Критског сабора и историјску незахвалност према Цариграду који је 1922. године издао Томос о уједињењу СПЦ.

Контраофанзива митрополита Иринеја:

1. Разобличавање етнофилетизма

У својим репликама, митрополит Иринеј је извео прецизну канонску деконструкцију грчких аргумената. Цитирајући врхунске византијске тумаче (Зонару, Валсамона и Аристина), доказао је да се право еклитона историјски односило искључиво на клирике унутар саме цариградске патријаршије, а никада на друге аутокефалне цркве.

Одговарајући на оптужбе о „русофилству”, поручио је грчким колегама да слепо брањење потеза патријарха Вартоломеја — само на основу заједничке националне припадности — представља класичан облик етнофилетизма (црквеног шовинизма) који је званично осуђен још 1872. године. Нагласио је да Томос из 1922. није чин стварања цркве из ничега, већ литургијско признање већ постојеће зрелости коју је СПЦ стекла још 1219. године преко Светог Саве.

2. Разбијање јелинског блока: Подршка епископата и Свете Горе

Ова канонска аргументација ефикасно је пољуљала почетни апсолутни консензус унутар грчкофонског црквеног света и инспирисала конзервативни део јерархије на отпор:

* Грчка и Кипар: Угледни грчки митрополити (попут пирејског Серафима и китирског Серафима) и водећи кипарски јерарси (Атанасије лимасолски и Никифор кикски) отворено су преузели Иринејеве тезе, објављујући сопствене студије против признавања украјинских расколника.

* Света Гора Атос: Иако се налази под директном јурисдикцијом Фанара, Атос је пружио снажну духовну подршку српском теологу. Бројни светогорски старци и утицајни манастири (попут Каракала, Филотеја, Ксиропотама и Светог Павла) јавно су одбили саслужења са представницима ПЦУ. Светогорски монаси су у текстовима митрополита Иринеја препознали истински светоотачки дух, чиме је дефинитивно срушен наратив Цариграда да је реч о геополитичком сукобу „Грка и Словена”.

3. Савез са Јерусалимом и државни штит Краљевине Јордан

Практични тријумф ове канонске линије догодио се у Јерусалимској патријаршији (Мајци свих Цркава), која је доследно применила Иринејеве ставове, забранивши неканонским украјинским структурама приступ Светом Гробу. Настојећи да теоријски концепт саборности спроведе у праксу, патријарх јерусалимски Теофил III је повукао историјски потез и сазвао Самит поглавара у Аману (Јордан) 2020. године, којем је присуствовала и српска делегација предвођена митрополитом Иринејем.

Фанар је реаговао агресивно, упућујући Јерусалиму оштра дипломатска писма, оптужујући Теофила за издају јелинства и покушавајући да унесе раздор унутар Братства Светог Гроба. Међутим, Јерусалим није попустио у чему је имао подршку и Краљевине Јордан. Хашемитска краљевска породица, на челу са краљем Абдулахом II, искористила је свој међународно признати статус заштитника (кустоса) светиња у Светој Земљи и пружила комплетан дипломатски, безбедносни и државни штит Самиту. Јорданска круна је тиме неутралисала притиске из Истанбула, трајно заштитила Јерусалимску патријаршију и омогућила очување канонског поретка.

Закључак: Наслеђе и трајни утицај

Богословски и дипломатски ангажман митрополита Иринеја (Буловића) доказао је да отпор једностраним потезима Васељенске патријаршије нема политички карактер, већ дубоко еклисиолошко и догматско утемељење. Кроз своје текстове на Ромфеи, подржан од стране Свете Горе, конзервативних грчких јерарха и Јерусалимске патријаршије он је успео да очува канонску структуру хришћанског Истока. Ово наслеђе данас представља званичну и трајну стратегију Српске Православне Цркве у одбрани Свеправославне саборности.

 

Преузето са: Сви ми који волимо СПЦ

 

Имали смо задовољство да, по други пут у нашем новом студију, уприличимо својеврсно музичко-поетско Поподне са драгим гостима, универзитетским професором Бошком Миловановићем, и хармоникашем Младеном Биочанином. Наша емисија била је својеврсна увертира за музичко-поетско вече професора Миловановића које ће се одржати у Вишеграду, 6. јуна 2026. године, на самој Андрићевој ћуприји - мосту Мехмед-паше Соколовића. Професор нам је открио да ће вишеградска публика имати прилике да упозна „једног другачијег Андрића; онаквог каквог га је мало ко познавао“. Полазећи трагом музике и песама које је волео да чује, сазнали смо о нешто више о томе каква су била уметничка интересовања Иве Андрића. Разговарали смо и о дару љубави према поезији, књижевности и музици, а посебна тема нашег радијског музичко-поетског сусрета био је и поетски свет Светог владике Николаја Велимировића.

Послушајте како уз пратњу хармонике звуче „Молитве на језеру“ које се због своје специфичне форме и снажног поетског набоја називају и „Српским Псалтиром“, али и професорово тумачење кратких форми из књиге „Мисли о добру и злу“, у којима је владика Николај, преиспитујући проблеме свакодневице, оставио српском народу путоказе ка вечности. Поред ванвременске поезије Владике Николаја, имали смо задовољство да, у јединственом аранжману упознамо и поезију Добрице Ерића, Алексе Шантића, али и привилегију да примимо посебан дар професора Миловановића и Младена Биочанина – поему о хлебу на сремском музичко-поетском дијалекту.

О значају ове историјске изложбе, чујте у „Поподневу“ са Наталијом и Аном, емисији реализованој у оквиру Поподневног програма Радија Слово љубве, који можете уживо пратити сваког радног дана од 13 до 16 часова, на фреквенцији 107,3 MHz, или на сајту Радија.

 

 https://youtu.be/c6ylIQIG1Z4?si=20Wvo7SxFGwZQQNM

 

Свети старац Емилијан симонопетрски (манастир на Св. Гори), говорио је: Дођеш у манастир да би нашао духовни живот, а упознаш лоше људе. Непредвидиво je. Замолиш за келију на страни где нема влаге, добијеш je; на крају схватиш да ти море изазива алергију, те не можеш да предахнеш ни дању ни ноћу.

Одмах ће ти доћи помисао, устани и бежи одавде. Непредвидиво je.

Прилазим ти с мишљу да си добар човек, а увидим да си наопак. Непредвидиво.

Често се пред нама појављују непредвидиве ствари, jeр имамо вољу и жеље...

Непредвидиве ствари су у супротности са нашом вољом и жељама, због тога нам се и чине непредвидивим, иако у суштини то нису...

Јер, човек који воли Бога - очекује све, и увек говори нека буде воља Твоја. Доћи ће киша, град, олуја, гром? "Нека je благословено име Господње." Ми то доживљавамо као непредвидиво, jep кошта нашу телесност.

Како се не би потресао сваки пут и бринуо, како не би живео у агонији и непрестаним питањима - очекуј све, како би могао поднети све што долази.

Увек говори: добро ми дошла болести, добро дошао неуспеху, добро дошло мучеништво. То доноси благост, без које не може да постоји никакав духовни живот."

 

о. Харалампије Пападопулос

Са: Живе речи