Све у причама бива

Која дела су својствена детету?

Дете плаче када га бију и радује се са онима који се радују. Ако га вређају, не гневи се, а ако га хвале, не превазноси се. Ако више поштују његовог другара, не завиди; ако узму нешто од онога што му припада, не смућује се; ако му оставе нешто мало у наследство, не проверава и не тужи се ни са ким; не препире се ради својине; не мрзи ни једног човека; не жали се ако је сиромашно; не надима се ако је богато; видећи жену не осећа похоту; сласт похоте и многобрижност не владају њиме; никога не осуђује; ни над ким не влада; никоме не завиди; не говори са самохвалисањем о ономе што не зна; не исмева ближњег због његовог спољашњег изгледа; ни са ким није у завади; не претвара се; не тражи почасти овога света; не тражи да сабира богатство; није среброљубиво; није дрско; не воли да се препире; не поучава са страшћу; не узнемирава се ни због кога; не тугује ако га разодену; не држи своју вољу; не боји се глади ни злочинаца; не страши се звери нити рата; не избезумљује се при гоњењима."

 

Већ смо навикли да је у ово наше време пуно тога могуће, па чак и оно што нам изгледа немогуће, испостави се да је могуће. Тако нешто, веровали или не, чусмо данас из уста појединих архијереја СПЦ, који сада потпуно јавно заговарају и отворено проповедају (Urbi et Orbi), да жене могу бити свештенице и да за тако нешто нема никакве верске, духовне па ни догматске препреке. По заговорницима феминизма постоје само историјске препреке, а оне су плод незнања, неинформисаности, конзервативне ригидности, другачије речено, интелектуалне затуцаности. Ове речи је изговорио брат наш, додавши да се  феминизам није могао развити само у таквим срединама и да он то види као историјску и културну трагедију тих народа, који су били просто приморани да живе у таквим условима. Међутим, по речима поменуте братије, сасвим је другачије било на Западу који је био економски развијен, културан и просвећен. Тамо је људима било јасно да су мушко и женско исто пред Богом, и тако су дошли до закључка да не постоји реална препрека да би жене могле бити ђаконисе, свештенице па и бискупи. 

 

Овакво мишљење и став није нам непознат, јер смо имали прилике и раније да га чујемо, али сада дође тако брзо пред врата (ante portas) да нас баш изненади. Став да жене могу добијати црквене свештене чинове, полако, полако изгледа да добија право грађанства код нас. Ми ћемо се слушајући те информације навићи на њих, као кад се жаба почне кувати у хладној води која се полако загрева и жаба се пријатно осећа и остаје у тој води док се скроз не скува. Користим овај пример који се често наводи када се један народ или друштво на нешто навикава. То је увек процес који ће се довршити ако се опасност не препозна и нико на њега не скрене пажњу и упозори људе. То се дешава и са проповеђу феминизма код нас у Цркви и то са званичних катедри, са амвона. Проповеда се потпуно неправославно учење и на то нико не реагује, а чујемо да се држе и трибине о матријарх(ату), који се такође темељи на феминизму. Он је продукт западног човека и његове изопачене животне философије. Зашто нама православнима баш то покушавају да наметну, то је тајна за одгонетање.

 

Са своје стране ми морамо рећи следеће, верујемо да поменута браћа и господа знају, да Православље није породило феминизам. Феминизам је западни феномен. Православље као традиционално хришћанство води порекло од Самог Господа и Апостола. Православна Црква на својим васељенским и помесним Саборима никада се није бавила том проблематиком нити је у учењу светих Отаца икад постојала дилема и проблематика да ли жене треба и могу да буду свештенице или не. То је нама нешто страно и није својствено Православљу нити светом Предању и учењу наше Цркве. Такве ствари као што су феминизам, либерализам у теологији, као и Варлаамово учење о исихазму, све су то лажна учења која долазе са Запада и кидишу на Православље у намери да се милом или силом наметну Православној Цркви и православним верницима. Отуда се ми чудом чудимо, како то ова наша православна братија упорно и упорно инсистирају и проповедају то неправославно учењу.  Остаје нам једино да то разумемо као њихову жељу да нас просвете, као што су то у своје време чинили Доситеј Обрадовић или Васа Пелагић, који су били православни монаси, и кад су се уморили од монашких подвига, вратили су се философији људског разума, философији логике и свему ономе чему је мера човек. Не знам како бисмо боље овај феномен могли објаснити.

 

У Православној Цркви не постоји дискриминација жена, нити се наше вернице у том смислу осећају ускраћене и угрожене. Оне би, ако би им неко понудио да буду свештенице, сигурно то одбиле, јер осећају и знају да је њихово призвање брак и породица, мајчинство и живот у заједници, или монаштво за оне које изаберу тај уски пут живота и подвига у Цркви. 

 

Зато бисмо ову братију најискреније позвали, драга братијо, оставите нас да живимо у својој светосавској православној традицији и у нашој светој православној вери, у којој захваљујући светим Саборима и светим Оцима, ни јота није измењена, па ви то зовите конзервативизмом, традиционализмом или како год желите. Ми се држимо Речи Господњих: - Ко и једну јоту у Закону промени и научи тако људе, најмањим ће се назвати у Царству Небеском. Због тога је Православље традиционално и не робује модернизму и либерализму, јер не прихвата саображавање овоме свету.

 

Неки од светогорских Отаца су говорили да је ово време у коме живимо - век Православља. То нажалост не разумеју поједини православни људи, а међу њима ни поједини тзв. академски теолози. Православна теологија није наука разума, већ наука срца. Старац Пајсије је често говорио у својим беседама да на свету постоји много добрих људи у свим религијама и у свим философским учењима, али да једино Православље даје светитеље, чак и у ово наше духовно раслабљено време.

 

Откуда ова нова учења у Православљу? Одакле извиру и који им је смисао? Откуда долазе и куда воде?

 

Ја бих се усудио рећи да су сва поменута и непоменута учења, збирним именом речено, плод Екуменизма. Екуменизам је посебан феномен у историји Цркве и Хришћанства уопште. Неки од Отаца су екуменизам називали свејерес (Свети авва Јустин Поповић), због тога што екуменизам садржи елементе свих досадашњих јеретичких учења, неких више, неких мање. Али оно што је најкарактеристичније је да су екуменисти напали онај део Символа вере који говори о Цркви Христовој, као што су ранији јеретици нападали горње чланове Никео-цариградског Символа вере. За екуменисте Црква није Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, већ за њих постоје многе цркве и све оне заједно допуњавају једна другу и тако постају нека врста надцркве или суперцркве, што је за Православље потпуно неприхватљиво.

 

Православно Предање учи да је Црква Једна, Света, Саборна и Апостолска и да је настала у 50. дан по празнику Васкрсења Христовог, када је Дух Свети у виду Огњених језика сишао на Апостоле и учинио их силним и неустрашивим проповедницима Јеванђеља Христовог. Самим тим, није могуће да се нека друга црква формира, а да није рођена и настала на Педесетницу. Познато је, посебно у протестантизму од 16-ог до 19-ог века, да су оснивачи појединих верских заједница оснивали сопствену цркву и постали њени поглавари на основу личних визија и откровења. То исто можемо рећи и за Велики Раскол 1054. године када се Западна Црква одвојила од Православне и кренула својим путем, не Крста и Јеванђеља, већ нажалост путем штита и мача. Кад то кажемо мислимо на Крсташке ратове који су наводно вођени због одбране светог града Јерусалима, али су заправо били ратови против Православља и свих других хришћана који нису хтели да се поклоне папској сили и власти. Кулминација обоготворења папе као човека у католицизму,  десиће се на Првом ватиканском концилу који је сазвао 1868. године папа Пије IX, а одржан је у Риму 1869/70. на којем је донесен небивали догмат о непогрешивости Римског папе.

 

Екуменизам је корен из кога ничу сва ова нова учења која нам долазе са Запада. Поред већ поменутих, ту су и молитвене осмине и друге заједничке молитве, како са хришћанима, тако и са представницима других нехришћанских религија. То је за нас Православне, такође апсурд над апсурдима.

 

Таква молитвена пракса је потпуно противна учењу Православне Цркве и учењу светих Отаца и светих Канона. Са друге стране, можемо разумети да је то некоме све заједно прихватљиво, из простог разлога што је њихова теологија таква, и вера и побожност. Њихова вера је примерена човеку и по мери је човека и хуманизма уопште.

 

Православна Црква је позвана да чува верно Предање Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, ништа не мењајући и не додајући учењу светог Јеванђеља Христовог. То није никакав конзервативизам, нити православни фундаментализам, како су склони да олако окарактеришу Православље они који здушно прихватају да робују идејама либерализма и лажне слободе у Христу. Православље је правоживље које иде средњим царским путем следећи Христу Господу и свему ономе чему нас учи Црква Христова, Црква Бога Живога. Ми Православни смо позвани, не да се прилагођавамо другим хришћанима и другим хришћанским учењима, већ да их Истином Православља приведемо Живоме Христу - Једином Спаситељу и Богу нашему. Зато је био у праву Блаженопочивши владика Атанасије Јевтић позивајући се на Шантића, који је песничким језиком рекао: - Ми свој пут знамо, пут Богочовека. Тако је и Атанасије говорио: - Ми треба да ходимо средњим царским путем, не скрећући ни лево ни десно, већ да идемо путем Православног икуменизма. Оне који имају очи да виде и уши да чују, треба да приводимо Светоме Православљу као Лађи спасења, никоме ништа не намећући, никога ни на шта не присиљавајући. Бог хоће слободне кћери и синове, а не робове.

https://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-eparhije/izjave/8280.mitropolit-fotije---feministi-u-pravoslavlju.html

Прелазак Рубикона као укидање демократије илити: "Нећете имати ништа али ћете бити срећни. (Клаус Шваб) " 

"Фактички је демократија у Риму нестајала сто година. Њено умирање је начето у време браће Граха и Гаја Марија, кад су се сукобили на једној страни они, а на другој Сула, као први диктатор Рима. Заправо су се сукобиле две групе богаташа, од којих је група браће Граха и Марија позвала у помоћ народ, јер није могла да се ослони на војску, коју је контролисала друга група. Они су имали неку представу о томе да ће помоћу масе, побудаљеног народа Рима, који је тад имао готово милион становника, да ће они успети да се наметну и да буду Сула уместо Суле. Нису они мислили да дају правду никоме, слободу или било шта, већ да се помоћу народа они попну на власт. Илузија је да ће народ сам да постави неку идеологију око које ће се борити; њега увек воде и контролишу или богати, или искусни. Услед сталних ратова Рима, а у демократији, ратови су били вођени помоћу грађана Рима, јер није било професионалне војске. Грађани Рима су имали војну обавезу, која је трајала од 19 до 30 година. И они су ратовали по седам-осам година; Цезар је у Галији био осам година. Војници оду, нема ко да обрађује земљу, нема ко да брине о домаћинству. Жене и деца покушавају да раде у домаћинству али губе; најме паре од зеленаша, не могу да врате, узму им се имања, они немају где и као сиротиња оду у Рим да просјаче, проституишу се, да би могли да животаре. И тако се Рим са неких сто хиљада напунио на милион људи. Тако је настала грађанштина римска. И онда је та грађанштина почела да бива звана од стране једних олигарха против других. У једној ситуацији је Марије позвао тридесет хиљада римских грађана да се скупе, као критична маса, на Циркусу Максимусу, где их је Сула позвао на договор да чује шта хоће. Кад су ушли у Циркус Максимус, он је затворио врата, пустио преторијанце и они су их све поклали. Пишу хроничари да је крв текла друмовима Рима. То тако траје до једног момента када земља, услед грађанских ратова, услед парализе привреде, где више нико ништа не ради него трају само ти урбани ратови, почиње да бива битно гладна. Изгубљена. Она сад живи само од пљачке. Читав Рим сад зависи од тога да ли ће Цезар нешто послати из Галије. Он тада почиње да спроводи све оштрију пљачку Гала, буквално их држи гладнима да би слао у Рим, али ни то не бива довољно. И прелази Рубикон, укида демократију, не формално - Сенат остаје и даље, али Цезар у Сенат уводи бивше робове и потпуно мења карактер система и трампи се са народом. Мерицу жита од 400g добијао је сваки становник Рима, а заузврат је изгубио сва политичка права. И они су то једва дочекали: да трампе слободу за нешто хране.

Свака сличност са овим што данас Срби раде је случајна. "

Демократију као диктатуру новца, у којој је памет талац, неће сменити оловка већ оно што је старије од ње - крв. Свака демократија завршава се цезаризмом. То је крај једне цивилизације и прелазак у другу. А ми управо гледамо како Хришћанску културу замењује егзистецијализам, и веру у Судњи дан смењује - хепиенд: све што почнем биће добро, а то добро је релативно и прилагођено потребама. 

Наш буџет се већ данас пуни сивом економијом. Такозвана наша телевизија већ је извела трећи сталеж и прави четврти, којем је крилатица: у се, на се и пода се. 

Неко опасно креше ратне варнице. А ви приметите: да ли можете да се скупите у друштву и да се око било чега усагласите или свако има своје мишљење? Зато је битно да већ данас нађете човека истих или сличних интересовања. Време урбаних ратова је пред вратима. 

 

Запис из 2022. године

 

 "Свети архијерејски синод СПЦ одлучио је да са Православног богословског факултета уклони предаваче – епископа западноамеричког Максима (Васиљевића) и доцента Марка Вилотића, актуелног секретара епископа диселдорфско-немачког Григорија (Дурића)..."

За владику Максима Свети Сава је на превару добио аутокефалност Српске цркве

Епископ западноамерички Максим Васиљевић је својевремено написао како је Свети Сава добио „аутокефалност“ а не аутокефалност. Намерно стављајући под наводнике реч аутокефалност јер нагињући новој теологији Цариграда која има за циљ да оправда папистичке тежње патријарха Вартоломеја морао је и Св. Сави да оспори добијање аутокефалности Српске цркве.

Ево шта је тачно тада владика Максим написао за свој портал Теологија.нет:

„Praznik autokefalnosti je, po mom skromnom mišljenju, praznik jedinstva a ne praznik „nezavisnosti“. Jer Crkva – a kroz nju sva  tvorevina – ima jedno središte koje služi kao kvasac istorije, jednu blagodat koja osvećuje sve i svakog. Istorijske okolnosti i raspleti 1219. godine dovode Savu u Nikeju i šta se zbiva: tadašnji Vaseljenski Patrijarh, ogrnut odeždom nemoći (sklonjen u Nikeju), potpuno ignoriše kanonskog episkopa srpskih oblasti, a to je bio ohridski arhiepiskop Dimitrija Homatijan, i dodeljuje „autokefaliju“ srpskoj državi. Ovaj istorijski moment sa početka 13. veka jeste zanimljiva ali i snažna analogija sa nekim novijim dešavanjima u pravoslavnom svetu.“

Аналогија на коју указује владика Максим би требала заправо да оправда додељивање аутокефалности украјинским расколницима што је учинио патријарх Цариградски Вартоломеј и чиме је изазвао буру у православном свету и поделе са несагледивим последицама.

На питање о паралели између Украјине, Црне Горе и Македоније владика Максим одговара:

„Ne mislim da se tu mogu povući jasne paralele pošto je svaka od pomenutih oblasti slučaj za sebe. U kanonskom pravu stoji da za dobijanje autokefalnosti treba da bude ispunjeno barem pet uslova, a ti uslovi se ne poklapaju kod pomenutih crkava, pri čemu spoljašnji uslovi nisu uvek dovoljni. Sadašnji ukrajinski poglavar mitropolit Onufrije je svojevremeno bio potpisnik zvaničnog zahteva ukrajinske jerarhije da Ukrajina dobije autokefalnu crkvu. Očigledno da je fenomen autokefalije danas u ozbiljnoj krizi i taj problem, po meni, može da razreši jedino svepravoslavni sabor.“

На овакво „разјашњење“ му је одговорио свештеник Зоран Ђуровић:

Нажалост, и ово је тлапња. Цркве су вековима уназад добијале аутокефалност по канонима. Максим би, ако би требало да се сазове нови Васионски сабор око овог питања, сугерисао да су досадашње аутокефалије неканонске. Лукаво мути неупућене и помиње Онуфрија јер је тај захтев био у сасвим другим околностима и пре 30 година, а када се ситуација промени, онда се мења и црквена политика. Ја бих пак питао Владику: Које се сједињење сада десило у Украјини? Ниједно. Филарет није признао Сабор уједињења, већинска украјинска Црква је остала под Онуфријем, и она нема општење са Фанаром. Шта се ујединило? Епифаније са самим собом. Овај потез Фанара се већ показао катастрофалном грешком.

Максим је у потпуности на новојављеној линији профанарских теолога који негирају да је Свети Сава добио аутокефалију 1219. Наиме, у ИНТ1 ће рећи: „’Независност’ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији“. Најпре, аутокефалија није независност него самостална управа, а црквени је термин по употреби. Као што би неки јехова данас могао да каже како омоусиос није црквени него философски термин. Он је сада црквени. Такође ће казати у истом инт.: „Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве“. Максим се хвалио да је Његовим благословом осликана можда једина фреска која приказује „чин додељивања аутокефалности у Никеји“. И он је лично надгледао тај посао. Но када се погледа фреска свега тога нема. Ведран Гагић је надахнуто писао: „За оне који не знају енглески језик, чак ни на фресци не пише „додела аутокефалије“ или нешто слично томе, него стоји „постављење Св. Саве да буде (sic!) архиепископ српских и приморских земаља“.  Ја не верујем да је избор речи овде случајан. У одговору на јасно питање о аутокефалији, Владика дакле нигде не помиње аутокефалију. На фресци за коју каже да је фреска о додели аутокефалије не пише да је то фреска доделе аутокефалије, а лично је Владика давао инструкције о елементима те фреске…  Оно што ја могу да кажем јесте да ме све ово неодољиво подсећа на одговор Патријарха Вартоломеја у интервјуу новинару Политике, где каже:  „Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, […] јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве“. Ни цариградски патријарх није могао да изговори да ће доћи на прославу 800 година аутокефалије СПЦ, него је рекао нешто слично као и ова фреска са јужног зида цркве у Лос Анђелесу која је рађена по инструкцијама Владике Максима. Даље, Владика Максим каже да је „Савин избор за архиепископа […] и његово рукоположење“ (опет не каже аутокефалија…) „у сагласности са предвиђеним условима икономисања“. Дакле, уважени Владика ни овде не каже да су, не само аутокефалија, него ни избор и рукоположење Св. Саве, по канонима. Него да су избор и хиротонија у сагласности са икономијом (тј. снисхођењем) што ће рећи да је, по акривији (строгости), све то, и избор и хиротонија, ипак неканонско. А ако су такви избор и хиротонија онда је тим пре таква и аутокефалија“.     

Извори: Теологија.нет(латиница), Поуке.орг

Видовдан.инфо

Како ствари стоје, писању се црно пише. „Kако“, упитаће неко. Па лепо, чујемо да се појавише неки људи а нико их не познаје – зна се само да су ту и да броје, траже, налазе, изналазе ко је и колико пута рекао, написао, поменуо „студенте“ (које, чије, где...?). Кажу им да та реч у том тексту не постоји, али они је виде и кажу: „Ти си њу само прикрио, па си рекао – мали, или дечкић, или било шта друго, а они ће колико сутра бити студенти.

Да је истинском и правом писању дошао крај, то је јасно. Ко зна кад и други крену да броје и траже, не студенте, већ раднике, возаче, ма све, па ти онда пиши, јер чујемо да ти људи који броје и траже и виде оно што сами траже, прете да ће ако нађу оно што су тражили, а обично нађу (јер се држе максиме да је знање релативно и да све може бити све, а ако није, може бити проглашено за то што желе).

Када смо у средњој школи читали Петра Кочића чудили смо се што је главни јунак његове сатире – јазавац којег је Давид Штрбац довео на суд да му се суди јер је учинио нешто што није дозвољено. То што он тога није ни био свестан - не оправдава га.

Ко се бар мало бавио књижевношћу, зна да су сатире настајале у време неслободе кадa се морало писати и писати, писати и брисати, па поново почињати. „А шта ако овај каже ово? А шта ако сам написао нешто за чиме они трагају? Ја не тражим, али они траже. И, ако нађу - ево га! И овај је против студената“.

Раније, када сам бивао на Светој Гори имао сам прилику и благослов да разговарам са светим људима који имају знање од Бога, а не од људи. Они су јасно и гласно говорили да овај свет иде своме крају и да ће све бити као што је писано,а то као што је писано односи се на Откровење Јованово и Свето Писмо. Ако неко хоће да чује Отачко искуствонека чита Нила Мироточивог Светогорца, који се после упокојења своме ученику јављао и говорио му о томе шта ће се збивати у последња времена и какви ће бити људи тога доба (не студенти).

Један од тих Стараца нам је говорио: „Долазе тешки дани када ће зло бити проглашено за добро, а добро за зло, како су говорили старозаветни пророци. Тада људи неће бити спремни да слушају здраву науку јеванђелску православну, и све ће тумачити и разумевати по свом срцу и својим жељама, а то ће резултирати појавом мноштва лажних учитеља и пророка и тумача Светог Писма, апокалиптичара, на које је и Сам Господ указао говорећи светим Апостолима - Пазите да вас ко не превари.“

Када већ говоримо о неславној и мрачној будућности писања уопште, било прозе, било поезије, или како ће се то већ тада називати, ми већ сада видимо и доживљавамо „тријумф“ неслободе над слободом, „тријумф“ лажи над истином. Пред очима овог света руше се, затиру или затварају светиње, па се у музеје и туристичке атракције претварају, да би све обесветили, односно критеријуму овога света подредили.

Ужаснемо се када чујемо да у једној древној земљи раде на доношењу закона којим ће се забрањивати да се Име Божије помиње, Име Христово. Свим творцима новог светског поретка и глобализма пуна су уста слободе и људских права, а у реалности живимо у време – јазавца.

Велики духовник нашег времена, старац Пајсије Светогорац је говорио,да у ова наша последња времена већина људи неће хтети да чује било шта о последњим временима, а велики Старци су само хтели помоћи. Ништа друго. Тако је и преподобни старац Тадеј Витовнички говорио: „Некако ће се и моћи живети док не укину новац“. То је говорио не да би људе плашио него да их припреми за оно што долази.

Морамо се вратити наслову и теми. Живимо у апсурдно време, то је јасно. Најбољи показатељ тога је охладнелост љубави. Без љубави човек и нема Бога у себи, зато би било добро да она деца, бивши и садашњи теолози који су узели на себе велики подвиг (претпостављамо без благослова) да буду судије васељене, да суде и живима и мртвима, Саборима и Синодима и свим верницима, и да код свих њих истражују ко је против студената. И ако нађу, одмах су спремни да их анатемишу,па било да су то они који су живели у Старом Завету, или у неко давно време. Код њих би требало нешто друго да траже, али…

Истине ради, морамо рећи у духу пастирском и у духу црквене одговорностида ти млади људи које поменусмо, који су свесно или несвесно, у знању или незнању устали да хуле на Светињуа своју хулу слободом називају, треба да знају да нису у праву, јер су Оци такво духовно стање називали - искушењем прелести. А све док је тако, још има лека. То су пост и молитва, свеспасоносно покајање и исповест, који су потребни свим хришћанима, јер су Оци многе покајнике у Рају видели и зато су и говорили: „Да нам Бог не остави покајање“. Да тога нема, како бисмо се ми данашњи људи уопште спасавали?

 

 

https://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-eparhije/izjave/7983.autorski-tekst-mitropolita-fotija-u-%E2%80%9Evecernjim-novostima%E2%80%9C.html

https://youtu.be/koND1v8F0Fo?si=YgQ5BZh599m4K3He

О неједнакости међу људима у овом свету руски философ Николај Берђајев је написао умну књигу „Философија неједнакости.“ Он је о теми неједнакости писао, јер су у прошлом (20. веку) веку владали и нацисти и комунисти, а и једни и други су тврдили да ће увести једнакост међу људе. Наравно, нацисти су говорили да ће бити једнакост свих Немаца који ће да владају светом, а комунисти су говорили да ће комунистичка интернационала увести једнакост на целом свету.

Али, једнакост међу људима је немогућа, пошто је Бог створио људе различитима и неједнакима.

Ако направимо пресек кроз људско друштво, видећемо да има четири спрата неједнакости.

Први, најнижи спрат је економска неједнакост: имамо богатог, средњег и сиромашног.

Други спрат је естетска неједнакост: један је леп, други је осредњи, а трећи ружан.

Трећи спрат је умна неједнакост: ту се налазе геније, осредњи и идиот.

Четврти спрат је неједнакост по вери и делима: ту је светац, млаки и немарни.

Сада да говоримо само о прва три спрата. Једнакост постоји само одозго: Бог једнако воли и генија и осредњег и идиота. И лепог и ружног. И богатог и сиромашног.

На сваком спрату постоји одговорност према броју талената. Коме је дато више талената од њега се више тражи. Геније са десет, има да створи још десет, да би ушао у Рај. Средњи са пет, само још пет. А идиот са једним талентом је као безазлено дете. И он има главни таленат, а то је несебична љубав. Њоме он улази у Рај.

За најнижи спрат Господ је рекао: „Тешко је богатоме ући у Царство Небеско“, што значи да је већини сиромаха лакше. Али, рекао је и богаташима, ако дају милостињу, да и они могу бити спасени.

Други спрат је много болнија естетска неједнакост. Рецимо, једна девојка из породице америчког милионера или ћерка једног комунистичког диктатора, ако се она родила гурава и ружна, а заљуби се у лепога момка, њој не решава ни капитализам ни комунизам њену трагедију неузвраћене љубави.

На том спрату њој Христос говори (као некада слепорођеноме): „Нити су родитељи твоји криви, а ни ти што си се таква родила, него да се на теби јави слава Божија“. Лепо тело један таленат који је дат лепотици да се уда за лепога момка, па да рађају лепу децу.

Међутим, ако та лепотица не умножава свој таленат кроз рађање деце, него продаје своје тело као блудница, она ће да васкрсне ружна (уколико се не покаје).

А ти, која имаш ружно тело, ти гледај да сачуваш лепоту душе и да будеш тајна монахиња. А знај да има и међу лепотицама оних које се заљубе у Бога, па су напустиле овај свет и постале монахиње, мада су могле да се удају.

Ти, која немаш дар телесне лепоте, треба да будеш тајна калуђерица, да чуваш лепоту твоје душе, па ћеш васкрснути у лепом телу. А разрешена си Божије заповести да рађаш децу. Тако Господ ружној девојци даје перспективу вечнога живота. То не може дати ни философија овога света, нити козметичка хирургија.

На трећем спрату имамо случај неједнакости Моцарта и Салијерија. Идиот не зна да је идиот, међутим медиокритет завиди генију. То су паклене муке…

Зато Христос, на том трећем спрату каже: „Геније коме сам дао десет талената, мора ми вратити још толико“. Средњем каже: „Ти уради колико можеш.

Међутим у дан васкрсења мртвих, и средњи и идиот васкрсавају једнаки са генијем. Значи, једнакост међу људима ће бити тек после општег васкрсења.

Зато једнакост у Цркви значи једнакост у величанству синова Божијих.

Напротив, код атеиста, једнакост је у нискости да су сви једнаки у смраду гроба.

У овоме свету нема једнакости. А у Царству Божијем једнакост је у томе да сви имају једнаке дарове и имају могућност да их, онда, умножавају даље.

Син Божји је наредио нама једну наизглед немогућу ствар. Он је рекао: „Будите савршени као Отац ваш Небески!“ А Отац наш Небески је бескрајно савршен, непостизиво савршен.

И у Рају ми стално имамо да растемо из једног степена мудрости у још већи степен мудрости. Из једног степена љубави у још већу огњевитост љубави. Из једног степена лепоте у још већу лепоту.

Неверници нас често питају: „Па шта ћете ви радити тамо у Рају, када будете бесмртни и вечни?“ Они као мисле да ће у Рају бити досадно. Не, драги мој, то ће бити вечни раст из једног степена славе у још већи степен славе, у смислу све већег и бескрајног упијања у себе нестворених Божанских енергија.

У наш ум ући ће још више од Христовог Свезнања Божанског. Из његових очију ући ће у наше очи још више од Његове богочовечанске Лепоте…

Природан је, дакле, само свети човек. Најсветији, до бескрајног савршенства је Богочовек Исус Христос.

Када свештеник у Литургији уздиже Свети Агнец и возглашава: „Светиње Светима!“, у том Телу Богочовека су две светиње: Светиња створена – Његово пречисто Тело и Светиња нестворена – Божанске Енергије у Његовом Телу.

У возгласу се, дакле, каже: „Светиње треба дати Светима.“ А ко су ти (призвани) Свети? То су православни Христијани.

 

Из књиге: Владика Данило Крстић

Светлосник Божије лепоте –  списи, беседе, разговори

Објављено у издању ИИУ ”Светигора”  2015. године

https://mitropolija.com/2025/10/17/vladika-danilo-krstic-o-nejednakosti-medju-ljudima/

 

Зашто сам овај текст почео молитвом? Па како другачије? Данас једино молитва има смисла, јер искрена и снажна молитва може чудеса чинити, као што је то било од апостолских времена до данас. Поред молитве треба да чинимо и оно што сами можемо, на шта нас свети Апостол Павле позива, али и свети Оци и учитељи Цркве. У наше време је о томе највише говорио Патријарх Павле поучавајући да ми треба да чинимо што је до нас, а Бог ће остало, али да при томе "будемо људи". Ове речи да - "будемо људи" је поука са свитка, где јој је заиста и место.

Рачунајући на молитву, али и на сопствени рад и труд, можемо учинити неко добро. Сада конкретно мислим на добро за наш народ у Републици Српској. Ево ових дана смо посетили председника Републике Српске Милорада Додика са нашим Патријархом Порфиријем. Били смо код њега не ради политике, него да га посетимо као човека, да узмемо учешћа у његовој невољи и људској драми. Неки ће људи ову посету видети само страначки и политички, али ја кажем и тврдим ово што сам рекао. Данас се често заборавља људскост и човечност, и у свему се види политика, али то је проблем нашега времена.

Пошто се дотакох речи странка и партија, покушаћу нешто о њима да кажем. По мом најдубљем уверењу партије су рак-рана нашег српског друштва. Смела тврдња, али се надам да ћу у даљем тексту успети то и да објасним. Уколико желимо да кажемо нешто о партијском живота код Срба, посебно овде у Републици Српској, морамо неизоставно подсетити наше читаоце на деловање "високог представника Аустро-Угарске монархије 19-ог века Бењамина Калаја". Без њега је немогуће разумети феномен партија у Републици Српској. Недавно смо у нашој Епархији објавили књигу "Бењамин Калај и његово зло доба". Књига није велика по обиму, али сматрамо да је врло значајна, јер је Калај појава која се ретко у историји сусреће. Био је аустроугарски дипломата, психолог, етнолог и ко зна шта још, али се зна да је све што је радио - било против Срба и то у свим областима друштвеног, културног и политичког живота. Њега и његово деловање су нажалост многи данас заборавили, али ево, користимо прилику да их сада подсетимо.

Шта је радио Калај? Калајисао. Кога је калајисао? Србе. Познато је да је ишао на све скупове Срба, свадбе, сахране, и на све врсте политичких окупљања. Проучавао је психологију нашег народа и у њој тражио слабе тачке, јер је непрестано био руковођен идејом како овај непокорни српски народ победити и уништити. То је била суштина његовог калајисања. Оно што бих сада посебно нагласио, а веома је карактеристично за Калајево деловање, је чињеница да је он спознао да су Срби јаке личности и отуда је говорио: - Морамо их што више у партије делити. Тако ће бити много слабији и лакше ћемо њима управљати. Познато је да партијске поделе у сваком друштву изазивају непрестане унутрашње сукобе и ослабљују га.

Недавно смо дошли до запањујућег податка, да у Републици Српској, тј. у Бања Луци, има регистровано ни мање ни више него 35 политичких партија. То је за веровати или не. Ову чињеницу, и постојање толиког броја партија овде код нас, не можемо одвојити од личности и деловања, по злу чувеног - Бењамина Калаја, управо зачетника идеје многобројних партија код Срба.

Наш просечни Србин данас ће тешко довести ове две ствари у везу, Калаја и ових 35 политичких партија, али морамо им покушати помоћи да то схвате. Ево да упоредимо и видимо колико у другим државама има регистрованих партија. Недавно су били избори у Америци, а и врапци на грани знају да у тој земљи од 300 милиона људи, постоје само две партије - Републиканци и Демократе. Паметном доста, рекло би се. У европским земљама (Немачка, Француска и др.) је слична ситуација. Код њих постоје 4 или 5 значајнијих партија, не више, и оне се смењују на власти.

Можда ће се неко упитати зашто се ја као епископ Српске Цркве уопште бавим овим питањима. Прво због тога да покажемо да нико нема ексклузивно право да говори о овој теми било као појединац, било као организација. Рекао бих и следеће. Песници су увек говорили и писали о свему што се тиче живота, поготово о ономе у чему су видели опасност за друштво. Сви се сећамо речи народног песника: Све ме ране рода мога боле. Тако и мене ова рана боли, јер она уноси поделе и раздор и сукобе у само биће нашег народа. Моја жеља је да ту дубоку рану вином и уљем залијем да би се она исцелила. Само је то разлог и ништа друго.

Да наставимо и даље о партијама. По самом називу pars, partis - зна се да су партије нешто делимично, нецеловито, ограничено, подељено, нешто што уситњава, дели, раздробњава унутрашње биће једног народа (политичко, културно, национално и верско). Када се свему томе придода и чињеница да су модерне партије устројене на принципима секте, онда овај феномен задобија свој пуни смисао и указује на велики проблем партијског схватања живота. Свети владика Николај Жички и Охридски богомудро је говорио да ће партије уништити Србе и Србију. И ја лично мислим да смо близу таквог неславног краја. Ми Срби смо сада пред великом дилемом шта изабрати: партије или саборност, делимично или целовито, поделе или јединство, земаљско или небеско? Ако и даље останемо верни идеји многобројних партија Калаја, јасно је да нас то води у суноврат. То сви обични и добронамерни Срби виде и знају. Неко ће рећи, али се не питају. Нека се и не питају, али треба да знају и да се питају. Ми људи из Цркве смо увек за саборност и јединство, јер је то наш народ сачувало кроз историју, па је логично да томе идеалу и данас верни останемо.

Вратимо се опет проблему странака код нас у Републици Српској. Лично бих се радовао, када би се неко озбиљније позабавио овим проблемом, тј. мноштвом политичких партија у Републици Српској. Оне су по логици ствари један велики дестабилизујући фактор српскога народа. По званичним подацима у Републици Српској живи око милион Срба, али не заборавимо и 35 партија. Постојање 35 партија би нанело штету и највећим државама света. Ми Срби морамо схватити да је ове многобројне партије посејао и засадио, бар теоријски, "наш велики, доказани пријатељ - Калај", и ми се убисмо у овом тексту то доказујући. Ако овај наш текст не донесе никаквог плода  -  остаће глас вапијућег у пустињи. Међутим, ја сам ипак оптимиста, јер сам разговорао са многим председницима општина, начелницима и градоначелницима. Сви су они показали интересовање за овај проблем, и то да су спремни помоћи у његовом решавању.

​

Наравно, није једини проблем у Републици Српској велики број партија. Има и других, вероватно већих и важнијих.  Ми смо поменули овај, зато што као пастири Цркве имамо духовну одговорност за целовитост нашега народа, његово национално, културно, политичко и верско биће. Црква је увек за целину, не за разбијеност и делове. Партије нажалост о свему томе поменутом не воде рачуна. Интереси, само интереси, као што је у вулгарном капитализму - профит и само профит. Црква у једној држави, у једном народу постоји као душа у телу, да то тело оживљава и спасава, чини га целовитим и одржава у животу. То је брига Цркве, не дневна политика и земаљско. Ако неки у деловању Цркве виде само ту земаљску димензију, то је њихов проблем. Црква у најширем смислу речи узето постоји у свету да овај свет спасава, не само један народ нити једну нацију. То је космичка димензија Цркве, која се огледа понекад и у њеном најмањем деловању у оквиру једног народа, па чак и једног храма или парохије. Црква је увек целовита и савршена - јер је мистичко Тело Христово. Савршена је и света је Савршеним и Светим - Спаситељем Исусом Христом, Коме нека је Слава, Част и Хвала у векове векова Амин.

 

У ова наша последња времена, однекуд и изненада се код нас појавише - теолози ослобођења. Они из Латинске Америке?

Не, наши, са којима смо до јуче из исте здјеле јели. Када неки од њих одоше у бјели свијет, вратише се другачији, либерално оријентисани. Шта им је то либерално? Док ми то разумесмо да је то нешто слободарско, да неће да робују форми него да теже суштини... У традицији виде много митологије, Косово итд. У Светом писму кажу има много неразумљивих и нелогичних места. Зато они користе демитологизовано Свето писмо из библијско-критичке школе Бултмана и научника протестантско-католичке теологије. Једноставно, они открише нешто у белом свету што ми нисмо, иако смо понеки и били тамо, у том белом свету. И сада се чудом чудимо шта видимо и чујемо од њих. Интересантно је да они та своја сазнања имају потребу да објаве нашој широкој јавности, као да желе рећи: Морамо им говорити, да овај народ не би и даље остао слеп код очију и глух код ушију.

Колико ми о теологији ослобођења знамо јесте да је она настала после Другог Ватиканског концила, 1961/65. и да је то нешто везано за Католичку цркву и борбу у Латинској Америци за права сиромаха и бескућника. Теологија ослобођења има за циљ да потлачене и обесправљене у неком друштву ослободи. То је нека врста хришћанског социјализма или комунизма. Теолозима ослобођења нису стране ни револуције ни обојене револуције, ни преврати ни пучеви у држави, а све са циљем да би обесправљене ослободили (у Латинској Америци су то сиромаси, у другим државама то могу бити радници, сељаци или студенти, роднњо угрожене популације, или пак оне са посебним сексуалним оријентацијама, тј, било коју друштвену групу коју они могу сматрати угроженом). У ослобађању друштва и државе, као и верских заједница, или неких других чинилаца у друштву, они се држе провереног правила, да циљ оправдава средство, и стога немају никакву моралну дилему да ли је то што раде исправно. Све оне, било у држави или Цркви, који не разумеју њихову мисију теологије ослобођења - сматрају да их све треба на улици сменити и себе или друге теологе ослобођења на њихова места поставити, док коначно читаво то друштво не изведу из тунела и мрака на светлост либерализма и слободе.

Кад сам разговорао са нашим верницима, људима из Цркве, неки ме упиташе: Кога ће они код нас да ослобађају? Био сам затечен, нисам имао у први мах шта да кажем, али као што то и њихово опредељење каже - они су ту да ослобађају све и сваког ко то прихвата, било да су то људи из државе, било из Цркве. Нашим теолозима ослобођења колико видимо не одговарају ни једни ни други, нису по њиховој мери. По њима, у држави нема довољно слободе, а у Цркви можда још и мање. Нико се не бори за угрожене и потлачене, а у сваком друштву их има. Значи да код нас нема довољно социјалне осетљивости у друштву, а они су ту да нам на то указују и да нас све опомињу.

Што се тиче Цркве, ту су по правилу најдобронамернији критичари - од Синода преко Сабора до патријарха. Просто као да се питају: А ко ове људе постави на ова значајна места у Цркви, а ту смо требали бити ми - либерали, ми који све људе волимо и са свим религијама се молимо, ми који не робујемо нацијама ни српској митологији, Косову и Јадовну, ми који имамо осећај за прослављање празника других народа, и зато не треба да им славље реметимо помињањем Јасеновца. Наша мисија је месијанска. Ми желимо помоћи и Цркви и држави, свима, да се извуку из тих окова неслободе и конзервативизма (Црква), а Држава - недемократичности и властољубља. Много тога и више од наведенога, ови људи говоре, а већина их је завршила Православни богословски факултет, међутим ипак сматрају да жене могу бити рукополагане за свештенике. Такође сматрају да нам не требају ти канони који забрањују молитву са неправославнима, него да се можемо молити чак и са другим религијама, јер и они су људи који Бога траже. И много тога они уче, а већином супротно ономе што смо ми у своје време учили и научили студирајући на теолошким факултетима широм православног света.

Закључио бих ово кратко излагање речима Светог старца Порфирија Капсокаливита које нам је наш старац и владика често говорио, а односило се на речи Светог старца: Пазите ко вам долази да предаје на Богословски факултет, јер је за вас и вашу Цркву Богословски факултет веома значајан. Ваши свештеници треба да буду православни теолози и да као прави православни пастири ваш народ васпитавају и уче вери. Уколико не буде тако, ви сте у опасности да читаву Србију преплаве разни лажни учитељи и гуруи са Истока. Зато још једном кажем, морате пазити ко вам долази за предаваче и професоре на ваш Православни богословски факултет и да ли се на њему заиста изучава предањско и оптно богословље Православне цркве. 

 

Митрополит Фотије

 

https://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-eparhije/izjave/8095.mitropolit-fotije---nasi-teolozi-oslobodenja-autorski-tekst-za-vecernje-novosti.html

 

Био један трговац, који је сваког дана носио вреће соли на пијацу. Натоварио би их на леђа коњу и послао га самог преко моста до купца са којим је сарађивао. Али коњ је био лењ и није волео то да ради. Једног дана, док је ишао преко моста, он се оклизнуо и пао у воду. Након извесног времена успе он да се докопа обале. И ту примети да су вреће са соли наједном постале лакше. Наравно, вода је натопила со и однела добар део са собом. Коњу се то свидело, те он то упамти. А код купца је вага показала знатно мању количину, што је трговца изненадило. Ништа не слутећи, он уради све исто и следећег дана. Међутим, и коњ понови своје клизање на мосту, што се и овог пута одрази на смањење тежине соли у врећама. И тако се то понављало још неколико дана, да би трговац, најпосле, решио да провери коња. Имао је шта и да види! Али мудар беше трговац, те идућег дана, уместо са соли, напуни вреће памуком. Кад је коњ пао у реку истог часа онај памук поче да упија воду, а овај се на једвите јаде дочепа обале. Тако је седео сав збуњен и задихан кад стиже трговац. 

- Ја сам твој газда и ово је твој посао! Мој посао је напоран, али га волим. Не тражим изговоре, нити се користим триковима да варам друге или да избегавам рад. Морам те научити да ово никад не поновиш, нити да избегаваш посао. 

Коњ је научио лекцију и никада више није избегавао посао. 

Слободан превод приче са интернета

 (Ова басна нема наравоученије, већ срећан завршетак за све.)

  У шуми се гради олимпијски стадион, чије радове надгледа медвед, који је и сам надгледан од већих зверки. Већ је и маскота у лику пингвина одабрана, али лији, као и вуку из комшилука, се то не допада: лији, јер није ни близу "колача", а вуку јер није територијално уклопљен. Како би осигурала своју позицију, лија најпре оде на разговор са вуком.

- Дај ми подршку да се изборим за свој део, па ће и теби да се исплати - рече му лија.

- У реду - сагласи се вук. - Али како ћеш то извести?

- Лако... Старији зечеви су извођачи радова; ја ћу преузети младе и направити побуну.

- Одлична идеја! - заурла вук злурадо.

И би тако. Она направи кампању против стадиона али - не и против медведа. 

Наравно, ово поче медведу да смета, те он позва лисицу на разговор.

- Лијо, чему ово обданиште? - упита је.

- Види, брајко, ти правиш гозбу на коју не зовеш...

- А то ли је! - досети се медвед. - Ево, позвана си! Иди сад и склањај ми обданиште с очију!

Али лија не би била то што јесте да игра како други свира. 

- Они су моја сигурица, не могу их се одрећи. Али могу ово:  све док се мени даје мој део колача, то ће они бити измештани тамо где не сметају.

И сви су живели до краја живота.

Аутор: Јелена Јергић

 

Јелена Јергић

 

Живела је на једном стаблу породица врана. Отац и мајка су били срећни гледајући птиће како расту. Али једног дана се у рупу на стаблу усели змија. Кад би родитељи отишли да набаве храну, змија би појела једно птиче. Родитељи су били неутешни. Размишљали су да се преселе. Исцрпивши све друге разлоге, остало им је још само да се са неким посаветују. И оду да потраже шакала. Он их је пажљиво саслушао и дао им и савет.

Наиме, недалеко од стабла била је прелепа плажа, где се у мору купала принцеза са пратњом и чуварима. При сваком сусрету са водом, принцеза би остављала накит на плажи. Тата врана је чекао свој тренутак и, чим је девојка запливала, он је зграбио њену огрлицу и полетео је према стаблу. За то време га је мама врана пратила са мале удаљености и притом је правила галаму како би их чувари пратили. Тако се и десило. Али кад су сви скупа стигли до стабла, тата врана баци огрлицу у змијску рупу. Наравно, чувари су са дугим штапом ухватили змију и усмртили је, што је породици врана причинило радост; мудрим саветом шакала решили су се непријатеља.

Наравоученије: када се осећамо слаби и немоћни, не треба да очајавамо, већ радије посегнимо за мудрошћу и интелигенцијом у борби са непријатељем.

Прича је са интернета, препричах је.