Косовска етика
Саборни храм домаћин предавања о Косовској етици у циклусу „Православље и млади“
Јереј Дејан Крстић:Косово није само историја, него унутрашња стварност човека
- Косово за нас није изгубљено, нити може бити изгубљено. Није било ни 1389. године, није ни данас. Оно је на светотајински начин унето у Царство Божје. Косово је увек присутно као икона васкрсења, неке су од сјајних поука предавања јереја Дејана Крстића, које је окупило бројне Ваљевце на платоу испред Храма Васкрсења Христовог-
Низ предавања о, за српски народ, вечној теми- Косову и Метохији, у сусрет празнику Светог Кнеза Лазара и мученика косовских- Видовдану, који је прошле године отпочео јереј др Душан Ђаковић, настављен је казивањем о теми „Косовска етика у савременом свету- страдање као пут ка васкрсењу“ јереја Дејана Крстића, ректора Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу. Приређено са благословом Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија, а у организацији Црквене општине при Храму Васкрсења Христовог, сабрање је посвећено српском народу на Космету који, упркос свим тешкоћама са којима је суочен, истрајава у свом опстанку, сведочећи снагу давно утемељеног завета одбране оног најсветијег у српском историјском постојању. Подсетивши на познати десетерачки стих „земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“, јереј Дејан Крстић је навео да Косово и Метохија за српски народ није само географски појам, већ парадигма крстоносне историје српског народа, место претварања страдања у смисао и где је жртва постала израз љубави, а смрт пут у живот. С тим у вези, Косовска етика је духовно- историјски појам који израста из искуства Косовског завета и Косовске битке 1389. године у чијем средишту, истакао је предавач, стоји косовска истина да човек није створен само за голи опстанак, већ за верност Богу, истини и својој савести, због чега се избор Светог Кнеза Лазара тумачи као избор небеског царства- сведочанства да је боље изгубити све земаљско, него оно што је вечно.
Косовска етика страдање не види као апсурд, него као пут откривања смисла. Крст у том искуству није крај, него пут ка васкрсењу. Човек кроз страдање не пропада него се, ако страдање прими у вери, а вера значи поверење у љубав Божју, изнутра преображава. Косовска етика нас супротно логици овог света учи да верност стоји изнад користи. Човек није оно што има, него оно чему остаје веран чак и када га то кошта живота. Зато, Косовска етика у човеку гради духовну вертикалу у којој се живот не мери смо успехом или неуспехом, него смислом и истином- приближио је јереј Дејан Крстић српско искуство новозаветне етике и заједнице призване да чува завет са Богом, оличено у мучеништву за Христа Господа српског кнеза и витезова.
У савременом свету, истакао је предавач, Косовска етика постаје избор сваког човека да ли ће остати веран истини, ако се то не „исплати“, изабрати праведан уместо лаког пута, сачувати савест упркос притисцима света и друштва.
За нас православне, Косово није само историја, него унутрашња стварност човека. Косово је како се често говори, грдно судилиште на коме се не суди само Србима и Турцима или Србима и Албанцима. Косово је грдно судилиште на коме се суди целом свету, јер на њему сваки човек и сваки народ открива меру своје верности Богу, истини и правди. У том откривењу стоји суштина Косовске етике- оценио је ректор Нишке богословије, уз осврт на недобронамерне коментаре „о слављењу пораза“, те немогућности напредовања Србије.
Лазарево опредељење за Царство небеско ни у ком случају није позив на пораз, већ позив на верност. Ми не гајимо код свог народа култ страдања, смрти или нечег за шта нас оптужују. За нас је пут Косова- пут кроз страдање ка животу који се открива као васкрсење. Косовски завет није ништа друго до Светосавски завет- казао је јереј Дејан Крстић о српском искуству јеванђеља Христовог, илити науку да васкрсење не бива без страдања, те да се светлост васкрсења управо након страдања јавља, о чему говори Свети апостол Павле, а два миленијума касније и равноапостолни Свети Владика Николај. Говорећи о избору Светог Кнеза Лазара, отац Дејан Крстић је навео да је он испунио позив Господа Христа да узме свој крст, крст свог народа, и поведе га ка Голготи која ће постати улаз у славу Царства небеског.
Као што је Христос добровољно примио страдање ради спасења света, тако и косовска жртва није пораз. Она је жртвена љубав... Када говоримо о жртвеној љубави, знамо да жртва није крај. Она је почетак. Управо у томе је дубоки смисао Лазаревог избора. Он је себе принео на жртву Богу - једна је од снажних поука предавања ректора Нишке богословије, која носи име као и више од два века стара богословска школа у Призрену, граду у коме је рођен и одрастао .
За нас, Косово је христолико. Оно је наша историјска Пасха, прелаз из ропства у слободу, али не слободу овог света, већ слободу деце Божје. Зато, Косово за нас није изгубљено, нити може бити изгубљено. Није било ни 1389. године, није ни данас. Оно је на светотајински начин унето у Царство Божје. Косово је увек присутно као икона васкрсења- казао је јереј Дејан Крстић, додавши да нас управо томе учи Видовдан- да без крста нема васкрсења, да без жртве нема вечне славе, а без љубави која се слободно дарује нема ни народа, ни личности, ни светости. Стога, Видовдан за нас није прошлост, већ наша садашњост и будућност, јер пред нас износи вечно питање:“Који крст данас носимо, да ли смо као Лазар спремни да изгубимо земаљско ради вечног?“, указао је јереј Дејан Крстић на избор који се поставља пред савремене Србе.
Свети Владика Николај је говорио да је Косово „најтрагичнији и најсветији догађај у нашиј историји“, али и да је „Косово најеванђељскији догађај у историји нашег народа“. Заиста, у Кнезу Лазару прпознајемо христоликог вођу, у његовим витезовима- свете мученике, у бици- литургијско самоприношење. Свети Кнез Лазар се у предању појављује као праобраз Христа у начину слободног прихватања жртве из љубави према Богу, истини и правди- објаснио је јереј Дејан Крстић подударност прихватања жртве српског кнеза са спасоносном жртвом коју приноси Син Божји. Кнез Лазар није истоветан Христу, али његово страдање води ка васкрсењу.
„Да ли се можемо бавити Косовском етиком (јеванђељем), а да избегнемо Косово као географски појам, јер у духу времена у коме живимо, оно може представљати камен спотицања, као и да ли Косовску етику остварује онај који носи мајицу са поруком „Нема предаје“ или онај који чува светињу породице?“, питања су протонамесника Филипа Јаковљевића, архијерејског заменика Епископа ваљевског г. Исихија, упућена предавачу. Констатовавши суштински значај и дубину наведене проблематике, јереј Дејан Крстић је казао да Косово јесте географија, али не само то, будући да на њему живи народ, да Црква врши своју мисију на њему, о чему говори велики број народа који долази, примера ради, на славу Манастира Дечани, на којој је прошле године подељено преко 4 хиљаде пакета ручкова. Дакле, народ долази Светом Краљу Стефану Дечанском и Дечане препознаје као своје, истакао је предавач.
Народ долази знајући, како је говорио Владика Атанасије (Јевтић), да су кључеви Косова и Метохије у кивоту дечанског краља. Ко хоће да узме те кључеве, мора да их узме из његових руку. Дакле, питање Косова и Метохије за наш народ јесте и питање територије (географије), али не само то. То је питање националног идентитета, нашег смисла и нашег опредељења- објаснио је отац Дејан Крстић данашње поимање логике Светог Кнеза Лазара о Царству небеском које је, насупрот земаљском, непролазне природе.
Не смемо да дозволимо да се питање Косова сведе на политиканство, да нам је питање Косова терет кога се морамо што пре ослободити јер, кад не буде било Косова, наћи ће наши непријатељи нешто што ће нам бити препрека за рај. Косово никада не смемо да сведемо само на идеологију. Никада Косово не сме да постане монета за политичко поткусуривање. Косово мора да буде нешто око чега нема расправе и око чега ми морамо да имамо јединствени став као што је иза Лазаревог става за Царство небеско стане читав народ- објаснио је јереј Дејан Крстић суштину опредељења косовских страдалника над којим данашњи Срби не би смели да имају дилему.
Косово није реторика, нису графити по улицама, мајице и слично. Косово је опредељење и животни став, како је Ава Јустин формулисао:“Све за Христа, Христа ни за шта“. Свако од нас мора то да освести код себе. Све треба да буде подређено Христу и јеванђељу, а све што одводи од Христа удаљити од себе, а то значи и више деце, верност Богу, свом народу, свом пријатељу и супружнику, свему ономе што је свето и честито- закључио је предавач у одговору на питања оца Филипа Јаковљевића. У завршници излагања, отац Дејан Крстић је поделио своја сећања на родни Призрен, који је био принуђен да напусти 1999. године након повлачења српских оружаних снага, архимандрита Јована Радосављевића, Ваљевца, који је дуги низ година био на челу Призренске Богословије и младе ваљевске свештенике, који су оставили лепе трагове у Богословији Светих Кирила и Методија у Нишу, којом данас управља.
Сабрање у сусрет Видовдану на платоу Саборног храма песмом је украсила позната вокална уметница из Ваљева Мила Павловић са пријатељима.
Ј. Ј.
Разбијање монофона Фанара
Сукоб митрополита Иринеја Буловића по питању Сабора на Криту и Украјине са Фанаром и одјек његових ставова у Православном свету
Као један од најистакнутијих ученика Светог Јустина Ћелијског и доктор Теолошког факултета у Атини (са капиталном дисертацијом о Светом Марку Ефеском), митрополит Иринеј (Буловић) већ деценијама представља кључног архитекту званичне црквене политике Српске Православне Цркве (СПЦ). Његово деловање уобличило је савремени православни одговор на глобалне изазове кроз аутентичну неопатристичку синтезу, која бескомпромисно брани саборност насупрот тежњама ка централизацији моћи унутар источног хришћанства.
Разбијање монофона Фанара: Медијска офанзива на „Ромфеи”
Кључни моменат у међународном деловању митрополита Иринеја представља објављивање серије опсежних теолошко-канонских есеја на најутицајнијем грчком црквеном порталу Romfea.gr. Будући да савршено пише на класичном и модерном грчком језику, митрополит је успео да заобиђе званичне филтере Васељенске патријаршије (Фанара) и директно се обрати јелинском свештенству и народу.
Кроз ове текстове, он је демистификовао Свеправославни сабор на Криту (2016), јавно обзнанивши да већина српских епископа није потписала спорне документе због укидања појединачног права гласа јерарсима. Након избијања украјинске кризе 2018. године, његови текстови су постали најоштрији теолошки штит против поступака патријарха Вартоломеја. Митрополит Иринеј је додељивање Томоса неканонским структурама дефинисао као противканонски упад у туђу територију и отворени покушај увођења „источног папизма” кроз концепт Primus sine paribus (Први без једнаких).
Отпор грчке академске заједнице: Оптужбе за панславизам
Његови радови на Ромфеи изазвали су снажан потрес у Атини и Истанбулу, покренувши талас оштрих одговора водећих грчких професора, каноничара и званичника Фанара. Пошто нису могли да оспоре његову академску компетентност, грчки полемичари су покренули две главне линије одбране:
1. Канонски аргумент:
Позивали су се на 9. и 17. канон Халкидонског сабора, тврдећи да Васељенски патријарх поседује ексклузивно право апелационог суда (еклитон) изнад граница других патријаршија.
2. Геополитички аргумент:
Покушали су да дисквалификују његову мисао као плод „северног утицаја”, етикетирајући је као „панславистичку” и „проруску”. Оптужили су га за унутрашње минирање Критског сабора и историјску незахвалност према Цариграду који је 1922. године издао Томос о уједињењу СПЦ.
Контраофанзива митрополита Иринеја:
1. Разобличавање етнофилетизма
У својим репликама, митрополит Иринеј је извео прецизну канонску деконструкцију грчких аргумената. Цитирајући врхунске византијске тумаче (Зонару, Валсамона и Аристина), доказао је да се право еклитона историјски односило искључиво на клирике унутар саме цариградске патријаршије, а никада на друге аутокефалне цркве.
Одговарајући на оптужбе о „русофилству”, поручио је грчким колегама да слепо брањење потеза патријарха Вартоломеја — само на основу заједничке националне припадности — представља класичан облик етнофилетизма (црквеног шовинизма) који је званично осуђен још 1872. године. Нагласио је да Томос из 1922. није чин стварања цркве из ничега, већ литургијско признање већ постојеће зрелости коју је СПЦ стекла још 1219. године преко Светог Саве.
2. Разбијање јелинског блока: Подршка епископата и Свете Горе
Ова канонска аргументација ефикасно је пољуљала почетни апсолутни консензус унутар грчкофонског црквеног света и инспирисала конзервативни део јерархије на отпор:
* Грчка и Кипар: Угледни грчки митрополити (попут пирејског Серафима и китирског Серафима) и водећи кипарски јерарси (Атанасије лимасолски и Никифор кикски) отворено су преузели Иринејеве тезе, објављујући сопствене студије против признавања украјинских расколника.
* Света Гора Атос: Иако се налази под директном јурисдикцијом Фанара, Атос је пружио снажну духовну подршку српском теологу. Бројни светогорски старци и утицајни манастири (попут Каракала, Филотеја, Ксиропотама и Светог Павла) јавно су одбили саслужења са представницима ПЦУ. Светогорски монаси су у текстовима митрополита Иринеја препознали истински светоотачки дух, чиме је дефинитивно срушен наратив Цариграда да је реч о геополитичком сукобу „Грка и Словена”.
3. Савез са Јерусалимом и државни штит Краљевине Јордан
Практични тријумф ове канонске линије догодио се у Јерусалимској патријаршији (Мајци свих Цркава), која је доследно применила Иринејеве ставове, забранивши неканонским украјинским структурама приступ Светом Гробу. Настојећи да теоријски концепт саборности спроведе у праксу, патријарх јерусалимски Теофил III је повукао историјски потез и сазвао Самит поглавара у Аману (Јордан) 2020. године, којем је присуствовала и српска делегација предвођена митрополитом Иринејем.
Фанар је реаговао агресивно, упућујући Јерусалиму оштра дипломатска писма, оптужујући Теофила за издају јелинства и покушавајући да унесе раздор унутар Братства Светог Гроба. Међутим, Јерусалим није попустио у чему је имао подршку и Краљевине Јордан. Хашемитска краљевска породица, на челу са краљем Абдулахом II, искористила је свој међународно признати статус заштитника (кустоса) светиња у Светој Земљи и пружила комплетан дипломатски, безбедносни и државни штит Самиту. Јорданска круна је тиме неутралисала притиске из Истанбула, трајно заштитила Јерусалимску патријаршију и омогућила очување канонског поретка.
Закључак: Наслеђе и трајни утицај
Богословски и дипломатски ангажман митрополита Иринеја (Буловића) доказао је да отпор једностраним потезима Васељенске патријаршије нема политички карактер, већ дубоко еклисиолошко и догматско утемељење. Кроз своје текстове на Ромфеи, подржан од стране Свете Горе, конзервативних грчких јерарха и Јерусалимске патријаршије он је успео да очува канонску структуру хришћанског Истока. Ово наслеђе данас представља званичну и трајну стратегију Српске Православне Цркве у одбрани Свеправославне саборности.
Преузето са: Сви ми који волимо СПЦ
Поезија Владике Николаја
Имали смо задовољство да, по други пут у нашем новом студију, уприличимо својеврсно музичко-поетско Поподне са драгим гостима, универзитетским професором Бошком Миловановићем, и хармоникашем Младеном Биочанином. Наша емисија била је својеврсна увертира за музичко-поетско вече професора Миловановића које ће се одржати у Вишеграду, 6. јуна 2026. године, на самој Андрићевој ћуприји - мосту Мехмед-паше Соколовића. Професор нам је открио да ће вишеградска публика имати прилике да упозна „једног другачијег Андрића; онаквог каквог га је мало ко познавао“. Полазећи трагом музике и песама које је волео да чује, сазнали смо о нешто више о томе каква су била уметничка интересовања Иве Андрића. Разговарали смо и о дару љубави према поезији, књижевности и музици, а посебна тема нашег радијског музичко-поетског сусрета био је и поетски свет Светог владике Николаја Велимировића.
Послушајте како уз пратњу хармонике звуче „Молитве на језеру“ које се због своје специфичне форме и снажног поетског набоја називају и „Српским Псалтиром“, али и професорово тумачење кратких форми из књиге „Мисли о добру и злу“, у којима је владика Николај, преиспитујући проблеме свакодневице, оставио српском народу путоказе ка вечности. Поред ванвременске поезије Владике Николаја, имали смо задовољство да, у јединственом аранжману упознамо и поезију Добрице Ерића, Алексе Шантића, али и привилегију да примимо посебан дар професора Миловановића и Младена Биочанина – поему о хлебу на сремском музичко-поетском дијалекту.
О значају ове историјске изложбе, чујте у „Поподневу“ са Наталијом и Аном, емисији реализованој у оквиру Поподневног програма Радија Слово љубве, који можете уживо пратити сваког радног дана од 13 до 16 часова, на фреквенцији 107,3 MHz, или на сајту Радија.
https://youtu.be/c6ylIQIG1Z4?si=20Wvo7SxFGwZQQNM
Непредвидивост
Свети старац Емилијан симонопетрски (манастир на Св. Гори), говорио је: Дођеш у манастир да би нашао духовни живот, а упознаш лоше људе. Непредвидиво je. Замолиш за келију на страни где нема влаге, добијеш je; на крају схватиш да ти море изазива алергију, те не можеш да предахнеш ни дању ни ноћу.
Одмах ће ти доћи помисао, устани и бежи одавде. Непредвидиво je.
Прилазим ти с мишљу да си добар човек, а увидим да си наопак. Непредвидиво.
Често се пред нама појављују непредвидиве ствари, jeр имамо вољу и жеље...
Непредвидиве ствари су у супротности са нашом вољом и жељама, због тога нам се и чине непредвидивим, иако у суштини то нису...
Јер, човек који воли Бога - очекује све, и увек говори нека буде воља Твоја. Доћи ће киша, град, олуја, гром? "Нека je благословено име Господње." Ми то доживљавамо као непредвидиво, jep кошта нашу телесност.
Како се не би потресао сваки пут и бринуо, како не би живео у агонији и непрестаним питањима - очекуј све, како би могао поднети све што долази.
Увек говори: добро ми дошла болести, добро дошао неуспеху, добро дошло мучеништво. То доноси благост, без које не може да постоји никакав духовни живот."
о. Харалампије Пападопулос
Са: Живе речи
Ексери у крсту
Тешко ћете моћи да схватите да сам заволео клевету, увреду и презир. Да ли се чудите? Па ипак, научио сам да их видим као ексере свог крста. Ово је био пут мог Васкрсења. Нека су благословени. Научили су ме да волим, ослобођен муке угађања, шармирања и почасти. Научили су ме да усмерим поглед ка скромнима и презренима, ка једноставним, свакодневним и анонимним људима, ка злату земље...
Свети Нектарије Егински
На Врачару
На Врачару Црква бела
Србадија ево цела
Под Мајчино крило сабрана...
https://youtu.be/-KIh_AVOF-g?si=U9d-Mraf5ko3Fgd7
Јело и дело
Једном у Новом скиту био је Вaскршњи понедељак и кували смо боб. Старца Јосифа, питао је кувар шта ћемо кувати и старац је рекао:
- Боб. Шта имамо!?
Увек је тако питао, „шта имамо?“
- Боб.
Боб. Па, Васкршњи понедељак после свег тог несланог, благословеног поста, седамо за сто, и видим ја мало зеленог боба!
И мени излете и рекох :
- Васкршњи понедељак, боб? - пола озбиљно, пола у шали.
Он каже (Старац Јосиф):
- Шта си рекао?!
- Па, кажем, Васкршњи понедељак, боб?
Пошао сам да кажем са осмехом, и то наводно рекао са осмехом...
У реду, јели смо и старац је рекао: - Иди у башту и сакупи сав боб у башти. Све! Нећеш ништа оставити ! Донеси их овде, очисти их и док год има боба, јешћемо боб.
Јели смо боб 14 дана заредом!
14 дана!!!
И петнаестог дана сам отишао у Кареју у госте и, на моју несрећу, опет је било боба где су нас угостили!
Знате, по томе се човек види.
Наш старац је много инсистирао на томе. Деца која су дошла да постану монаси и, када би дошла до стола и видела храну, и видео их да не једу, рекао би:
- Једи, сине мој, своју храну.
- Али мени се не свиђа.
- Једи своју храну, сине мој!
- Ја је не једем.
- У реду, спакуј своје ствари и иди. Многе је тако отерао. Говорио је:
- Карактер човека се показује овим. По овој једноставној и малој ствари.
Отац Атанасије, митрополит Лимасолски
Свети Сава и Пресвета Богородица
ПРЕСВЕТА БОГОМАЈКА МЕЂУ НАМА И ВАПАЈ СВЕТОГ САВЕ
Са великом тугом и душевним болом, проживљавајући изузетно тешко стање у којем се наш народ налази већ дуже вријеме, дошао сам до закључка да смо, када је ријеч о историјском трајању, стигли до трагичне тачке са које више нема повратка. Рубикон је пређен и сад нам преостаје само да посматрамо посљедњи ход српског народа до његовог коначног нестанка.
Никада нисам сумњао у есхатолошку перспективу нашег народа. Она је и више него свијетла, овјенчана нашим најбољим синовима: бројним светитељима, мученицима и исповједницима. То је она Небеска Србија која тако јако иде на живце тзв. прогресивној, проевропској и културној Србији – оној која би више вољела да се једном за свагда раскрсти са Небом и да се, зарад бољег сутра, окренемо искључиво овоземаљским питањима.
Међутим, посумњао сам у историјску перспективу нашег народа, за чију је тешку и готово безизлазну ситуацију највише одговорна управо ова „овоземаљска Србија”. Та овоземаљска Србија настаје на Доситејевом одбацивању Светог Саве. Уздањем искључиво у савјете „здравог” људског разума и тековине Француске револуције, наша интелигенција је – од Доситеја па наовамо – посијала сјеме које ће довести и до прихватања богоборне комунистичке идеологије.
Период титолатрије духовно је осакатио српски народ у тој мјери да је опоравак готово немогућ. Најопаснија појава коју је са собом донијела титолатрија јесте материјалистички поглед на свијет. Тај поглед се састоји у сљедећем: постоји само материјални и чулима доступни свијет, док су духовни свијет и религија „опијум за народ”. И што је најгоре, све је то представљано као наука, и то она врхунска. По тој „науци”, човјек је настао од мајмуна – и као мајмуна га треба и третирати. Деценије испирања мозга младим нараштајима у комунистичким школама и на универзитетима донијеле су свој горак плод.
Стасале су цијеле генерације људи који нису кадри ништа ново, прокреативно и оригинално да створе. Они су у стању само да изнова понављају старе умртвљујуће материјалистичке мантре. Да би се, пак, истински стварало и надахњивало, неопходно је посједовати духовну вертикалу. Потребан је Бог и потребан је Свети Сава, којих су се претходне генерације одрекле. Али нису Бог и Свети Сава довољни само код појединаца; Они су потребни код већине. И то не само номинално, него практично и истински – животно. Потребан је истински духовни преображај живота великог броја људи да би се ствари помјериле са мртве тачке.
Колико год да смо се ми као свештеници, монаси и православни интелектуалци трудили да у задње три-четири деценије покренемо ствари, помаци су били прилично слаби. Један дио народа јесте се окренуо Богу и Цркви, али је и даље велика већина тонула у тами и сјенци смрти. Непрегледно море коцкарница, разврат на сваком кораку, непоштење, отворена богохула, свеопшта друштвена шизофренија, мржња и гнијев једних на друге... само су неки од симптома те српске долине плача.
Због свега овога сам, посматрајући ствари из чисто свјетовне и историјске перспективе, дошао до песимистичног закључка да нам спаса више нема. Анализирајући друштвене токове, нисам видио више ништа што би нас могло задржати на ивици понора и помоћи нам да не скренемо у дефинитивну пропаст. Историјска хоризонтала нам је нудила само мрак. Све је дјеловало изгубљено, док се нисам сјетио Светог владике Николаја Велимировића, који у својој епској и пророчкој пјесми „Небеска Литургија“, још прије читавог вијека, до детаља описује ово наше савремено богоодступништво.
У тим визионарским стиховима, Владика сагледава све духовне бездане у које ће наш народ свјесно упадати, губећи свој хришћански и светосавски идентитет. И управо онда када читалац занијеми пред тешким, оптужујућим стиховима: „Ал’ се Срби Живог Бога не сјетише, нити Бога нити својијех гријеха...“, догађа се преокрет који надилази законе људске логике. Свети Сава, чије је лице постало блиједо од ужаса гледајући српске духовне и тјелесне баханалије и самопорицање, наједанпут пада на кољена пред Престолом Свевишњег. Он прекида праведни гњев Божији својим вапајем: „Доста, Боже, поштеди остатак!“ Тај молитвени крик и вапај првог српског просвјетитеља био је и остао брана између нашег гријеха и наше коначне пропасти.
Да ти стихови нису само пусто слово на папиру, већ жива реалност којој присуствујемо, доказује велико чудо које се ових дана збива у Храму Светог Саве у Београду. Оно што се тамо дешава потпуно је немогуће рационално објаснити позитивистичким методама модерног свијета. Одговор се не налази у социологији нити у психологији маса; он лежи изван ове наше чулне стварности. Он долази из вјечних духовних пространстава, директно од Престола Божијег, као одговор на Савин вапај за „остатак“.
Ми Срби, који патимо од хроничне неслоге и који бисмо се, водећи се сујетом, почели свађати и расправљати стојећи у најобичнијем реду од десет метара испред неке свјетовне шалтерске службе, сада у километарским, непрегледним колонама тихо корачамо са непрекидном молитвом у умовима и срцима. У највећем миру, достојанству и дубокој побожности, сатима чекамо како бисмо се поклонили Појасу Пресвете Богородице. Та метаморфоза српског бића унутар и испред Храма јесте опипљив доказ да метафизичка (Небеска) Србија није мртва.
И тада, благодаћу Божијом, наједанпут се, са самог дна нашег историјског очаја, указује отворено Небо. Оно нам свједочи да нас Царица Небеска није оставила, показујући нам да је једини истински излаз из наше пропасти – повратак Творцу.
И сам сам ових дана походио Храм како бих се поклонио Појасу. Небројено пута сам до сада улазио под његове куполе, али енергија коју сам затекао овог пута била је нешто потпуно ново, до сада недоживљено. Снажно присуство Божије благодати, која је готово могла да се „додирне“ у ваздуху, нешто је што нисам осјетио ни на једном другом мјесту на свијету. Недавно сам био у обиласку чувених светиња Грчке, укључујући и величанствени Манастир Светог Нектарија на Егини, који је познат по својој исцјелитељској сили. Међутим, тишина и благодат коју сам осјетио у Храму Светог Саве приликом поклоњења Појасу Пресвете Богородице не могу се мјерити ни са чим.
У том тренутку ми је све постало јасно: Пресвета Богородица је дошла лично, одазвавши се на вапај највећег српског сина – Светог Саве. Дошла је у Храм посвећен управо њему да залијечи дубоке, болне ране невиђене разједињености, мржње и гнијева које су се у последње вријеме отвориле на бићу српског народа. Она је ту да нас благослови, исцијели и међусобно измири. Та духовна терапија била је видљива на лицима свих људи које сам тог дана срео у Храму; благодат је на њима била и више него очигледна. Сви су били дубоко ганути, са радосним сузама у очима и срцима која опраштају једни другима, истовремено молећи за сопствени опроштај.
Све се некако сјединило у једној јединој тачки. Растрзани, подијељени и располућени српски народ поново се сабрао у својој пуноћи. Вријеме и простор као да су престали да постоје. Све је постало ЈЕДНО – опасано благодатним Појасом Пресвете Богомајке и узнесено право у наручје Њеном Сину, Господу нашем Исусу Христу.
Стојећи у Храму са неописивом радошћу и сузама у очима, осећам благодатни загрљај Пресвете Богородице, која је погледала на мене грешног и удостојила ме стајања пред Њом. У том свештеном миру, кроз моје мисли одједном лагано навиру, уздижу се и све гласније брује бесмртни стихови ,,Небеске Литургије":
,,Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опрости.
Засија се лице Србиново,
Зазвонише звона на весеље,
Замириса земља од тамјана,
Заблиста се Христова истина,
Зацари се милост и поштење,
Анђели се са неба спустише,
Па Србију земљу загрлише".
Пресвета Богородице спаси нас!
Свети оче наш Саво, моли Бога за нас грешне!
Са: Бојан Чечар, протођакон
Слобода, равноправност, братство
"Зимске белешке о летњим утисцима"
Ф.М. ДОСТОЈЕВСКИ:
“LIBERTE, EGALITE, FRATERNITE
Врло лепо.
Шта је "liberte"? СЛОБОДА. Каква слобода? Подједнака слобода да свако може да чини шта му је воља, у границама закона. А кад можеш да чиниш све што ти је воља? Кад имаш милион. Даје ли слобода свакоме милион? Не даје. Па шта је човек без милиона? Човек без милиона није онај који ради шта хоће, већ онај са којим други раде све шта хоће.
А шта проистиче из тога?
Проистиче да поред слободе постоји и РАВНОПРАВНОСТ, наиме равноправност пред законом. За ту равноправност пред законом може само једно да се тражи: да њу, у оваквом виду каква сада постоји, сваки Француз може и треба да сматра за личну увреду.
Шта је онда остало од лозинке?
БРАТСТВО!
Е, тај део лозинке је најинтересантнији, и треба признати да је до сад главни камен спотицања на Западу. Човек са Запада прича о братству као о великој сили која покреће свет, а губи из вида да се братство ниоткуда не може набавити ако га нема у стварности.
Шта да се ради? Треба по сваку цену створити братство. Али проистиче да се братство не може створити, јер оно само настаје, оно је богомдано, налази се у самој природи.
А у природи Француза, и уопште западног света, њега нема; постоји само индивидуално начело, начело своје куће, принцип самоодржања, самопривређивања, самоопредељења свога ја, супротстављања тог ја читавој природи, свим осталим људима, као законитост,самосталног начела које је по вредности потпуно једнако свему што постоји ван њега.
А из таквог истицања самога себе није се могло родити братство.
Зашто?
Зато што у братству, у правом братству, не треба ја, то јест личност, да се брине о правима своје једнакости и равнотеже са свим осталима, већ би све то остало морало само да приђе личности која тражи своја права, том индивидуалном ја, и то би требало само, без молбе оног ја, да га призна равноправним и по вредности једнаким самоме себи, то јест свему осталом што постоји на свету.
И не само то, већ би и побуњена личност која тражи своја права требало, пре свега, да цело своје ја, да себе целу жртвује друштву; и не само што не треба да тражи своја права, већ, напротив, дужна је да их без икаквих услова преда друштву.
Али личност са Запада није навикнута на такав ток ствари; она хоће све на јуриш, она тражи своја права, она хоће да се дели а онда нема братства.”
Са: Владан Јевтић
Страсти уништава Бог
"Гледајући искушења, обузима нас трагичан кукавичлук.
Али не!
Хиљаду година да се мучиш у греху покушавајући да га победиш, отићи ћеш у рај, јер твоја борба показује да желиш рај, а Бог нам даје оно што желимо.
Дакле, проблем није у томе шта радим, већ шта желим или шта се борим да постигнем.
Зато се не бој и не брини ако видиш да си данас грешан.
Данас да, грешан сам, али не остављам свога Бога и Њега молим да ми помогне.
Колико год желели, у нашој Цркви ћемо живети раме уз раме праведници и грешници. Живећемо заједно свети и они који су у страстима.
Али светитељи сутра могу пасти, док онај ко је у страстима привлачи Божију пажњу и сутра ће вероватно постати свет.
Сећате се како дивно каже пророк Исаија: „Вук ће боравити с јагњетом, и леопард ће лежати с јаретом“.
И на крају, не заборавимо да страст нећемо победити ми.
Можеш ли ти ставити своју руку у своје срце?
Не можеш.
Само Бог може.
Можеш ли ставити руку на своју душу и учинити је другачијом?
Не можеш.
Страсти изгони Бог.
Понекад кажемо: „О, Боже мој, како ћу успети да одсечем ову страст?“
Ма, немаш ти шта да одсецаш, одсећи ће ти је Бог. Колико год желео и колико год трчао, ти сам нећеш учинити ништа.
„Искоренити грех и усађено зло“, каже један светитељ, „то је могуће остварити само божанском силом“.
Зато, буди миран, имај храбрости!
Зар Бог не може да ти одсече страст?
Наравно да може.
И пошто те је позвао на врлину, Бог ће то учинити.
Ти се бори колико хоћеш, подвизавај се у животу, не да би одсекао своју страст, већ да би показао своју љубав према Богу."
Старац Емилијан Симонопетрит
По мирису ће вас познати
"Ако Мене гоне и вас ће."
И на послу и у породици.
Долази време.
https://youtu.be/wtLO_DSgQhg?si=tfmv4PtWcUZ3H5HL
О молитви мајки
Преподобни Јефрем Филотејски:
О молитви мајки – Пример Свете Монике
Видите ли каква је молитва потребна да бисмо добили одговор од Бога на наше молбе, нарочито када су оне озбиљне и тешко решиве? Колико нас проблема заокупља – породичних, економских, проблема са децом – због којих сви родитељи данас пролазе кроз потресну агонију, јер изван дома вребају вукови и лавови спремни да их растргну. Стога је агонија тих људи веома велика, јер видимо како их сатана хвата у своју мрежу, хвата их на удицу и извлачи из мора. Тако настаје та трулеж и душевна смрт деце. Свој тој деци је потребно много молитве.
Имамо, наравно, веома много примера мајки чија је молитва спасла њихову децу, попут Свете Монике. Као што знате, Света Моника је била мајка Светог Августина. Он је, пре него што је постао „свети“, био развратан, један од највећих грешника. Али ова света жена није поклекла пред том великом опасношћу, пред пропашћу свога сина. Није духом малаксала када га је гледала како се непрестано ваља у разврату, јер су њена храброст и вера биле велике. Подвизавала се у молитви, а њене су сузе биле равна мера том подвигу. И њена бол га је довела до покајања. Августин се покајао.
Али и касније, када је пао у јерес, мајка је водила другу велику борбу како би га повратила у Православну веру. Стигла је у Медиолан (Милано) и, дошавши код Светог Амвросија, плакала је и јадиковала пред њим, износећи му све што је њен син учинио. Видевши њене сузе, као и бол њене душе заједно са вером, он јој је рекао:
„Жено, те сузе које проливаш неће остати без плода. Веруј ми да ће се твој син променити.“
И заиста, променио се и постао Свети Августин, који се данас слави међу светитељима Цркве.
Поука за родитеље
Видите ли велике победе мајки? Нису се бојале, нису очајавале када су гледале своје синове како пропадају. Никада нису оставиле места обесхрабрењу. То је велико зло. Зато морамо јачати децу, садити у њих семе побожности и не губити храброст, јер оно што посејемо – не губи се. Семе улази у њихову душу, и чак ако сада у младости ништа не прихватају, ако противурече, лутају, не долазе у Цркву и праве грешке, унутар њих ипак постоји вера, унутар њих се скрива један веома леп човек.
Знајте да ће семе донети плод. Доћи ће време када ће Бог дати повољан ветар, пашће киша, огрануће сунце и оно ће родити стоструко. Ако их Бог позове, као што очекујемо да се догоди, па се чак удостоје и мучеништва, тада ћете видети да ништа није изгубљено, јер се Христос распео за цео свет, а нарочито за децу, која су у данашњем друштву најугроженија.
И родитељи, и Црква, а нарочито ми, духовници, који видимо оно најскривеније у сваком детету и знамо шта се дешава, морамо се молити. Да се молимо даноноћно, а посебно за ону децу која су рођена у јересима и за оне које је уништила дрога и који лутају путевима без икакве заштите, без икога ко би о њима бринуо. Свима њима је потребно олакшање и од бола, и од болести, и од психолошких поремећаја који су постали трајно стање код младих.
Извод из дела „Уметност спасења“ – Преподобни Јефрем Филотејски
Преузето са: Дејан Крстић
Рат против веронауке
Размишљам, како ватре у паклу горе од залеђености.
https://zivotcrkve.rs/blog/slobodan-antonic-rat-protiv-veronauke
Светионик
Не тугуј када се други не мења.
Чак и ако је неправедан, и ако руши, и ако греши -
није твој посао да га исправљаш.
Твој позив је да будеш светионик...
Светионик не иде за бродовима.
Не убеђује, не зауставља.
Само стоји мирно и светли...
Показује стене.
Открива опасност.
Ћутке сведочи где је живот, а где пропаст.
Али никога не спасава на силу.
Свако управља лађом свог живота и свако
ће одговарати за свој избор.
Зато - буди светлост!
И тихо се надај да ће, чак и у последњем
тренутку, неко избећи стене и изабрати живот...
Е. Г. Елефтериос
Преузето са: Живе речи
Чија су ваша деца
Адвокат Зора Добричанин, која заступа родитеље убијене деце у "Рибникару", говори о новом небивалом закону - још једном за наставак разбијања породице - где су деци дата права изнад родитељских и по којима је свако други (неки) бољи вашој деци од вас родитеља.
Ово је, уједно, и наставак разбијања друштва и заједнице, поготово школства, што се види по затварању наставника и професора, који одбијају да прихвате да су им "ђаци" кучићи и мачићи (између осталог, што је родно осетљивима дозвољено да буду шта год желе или осећају).
https://youtu.be/cA1U-ROBnH4?si=vA8HFWiEx_A-hpWE