Све у причама бива

Симоне Јонин, љубиш ли ме?

Да ли свако од нас може, живећи своју обичну свакодневицу у којој трајемо маштајући да ће се најважнији сусрети догодити тек онда кад будемо спремни, да замисли неподношљиви стид који је апостол Петар осетио када се први пут након Васкрсења сусрео са Христом лицем у лице? 

У наговештајима сопственог покајања назиремо тај стид. Ту згрченост целог тела, ледена стопала, избезумљене очи, чежњу да се сопство смањи до величине маковог зрна, и онда, Богу постане неприметно, заједно са почињеним грехом. 

Адам је због стида одабрао кукавичлук - оптужио је Еву за свој грех. 

И Јуда је изабрао кукавичлук - од лица Бога побегао је у мрак смрти. 

Петар је изабрао Христа.  

Не само упркос стиду и греху, него и упркос покајању. Јер оно је некад катанац на гвозденим вратима самице. И то баш онда кад је тако силно да пожелите себи рукама да ишчупате срце. 

Кајањем се исцељење не довршава. 

Мора се стати пред Христа. 

Пред Њега, савршеног добротом. 

Усред ропца самопрезира, када тотално одбацивање себе делује као једина исправна мера.  

Када се одбијање помиловања чини часнијим од молитве. 

Закључано у кајање срце нема излаз, осим срца које воли. Љубавна чежња за другим једина побеђује одсуство љубави према себи. 

Не обрнуто.   

Можемо ли замислити колико је Петар волео Христа када је имао храбрости да се сретне са Њим лицем у лице након Васкрсења. 

Сваки пут кад приђемо Чаши, назремо пространство те величанствене љубави коју мудри зову још и слободом. 

Да, Господе, Ти знаш да Те волим.