Никољдан
Ноћ је мирна, свет већ спава,
сат и поноћ откуцава,
само једна глава Света
по сагу се белом шета.
Седину му краси митра,
нечујна му чизма хитра,
мантија га свег покрива,
на леђима врећу скрива.
Кроз оџаке не улази,
већ сигурном ногом гази
и с прозора чељад гледа
али сам се видет` не да.
Он овчице обилази,
у домове Духа слази,
где се окна сузом мију,
добра дела ћутњом крију,
где је темељ од трпљења,
и кров саздан од смирења,
реч молитве кључ је брави,
а у врту Бог се слави.
Те храмове Светац тражи,
посећује, надом снажи
и дарове деци дели
да у вери буду цели.
Дели, дели ал` и мери,
да се нико не замери,
већ у оном што га снађе
свако Христа да пронађе.
Притом пажњу свуда плени
у руци му штап дрвени,
поучава, лечи њиме,
Николај је Свецу име.
Аутор: причалица Јелена Јергић
Уместо тебе стоји Свети Николај
Биле су то најтеже године грађанског рата. В.П. – тада млада девојка – је стајала у врту поред своје куће, И њу је нишанио један сељак (тада су се по целој Русији земљорадници расправљали са локалним становништвом). Девојка је са трепетом стезала руке на грудима и са великом вером и надом усрдно говорила:
- Оче, Свети Христов Николаје, помози, заштити!
И шта се десило? Сељак је бацио оружје у страну и говорио:
- Сада иди куда хоћеш и не излази ми на очи.
Девојка је отрчала кући, узела неке ствари, отрчала на станицу и отпутовала у Москву. Тамо су јој рођаци помогли да нађе посао.
Прошло је неколико година. Једном је неко звонио на врата. Суседи су отворили – на вратима је стајао мршав сеоски мушкарац, који се сав тресао. Питао је да ли ту живи В.П. Одговорили су му да је ту. Звали су је да изађе.
Када је изашла, тај човек јој се бацио пред ноге и кроз плач је почео да је моли за опроштај. Она се узнемирила, није знала шта да ради, и почела је да га подиже, говорећи да га не познаје.
- Мати В.П., зар ме не познајеш? Ја сам онај исти који је хтео да те убије. Подигао сам оружје, и нанишанио – и одједном видим да уместо тебе стоји Свети Николај. На њега нисам могао да пуцам.
И опет јој се бацио пред ноге.
- Ево колико времена сам туговао због тога и одлучио да те пронађем. Дошао сам пешке из села.
Она га је увела у собу, умирила, и рекла да му је све опростила. Нахранила га је и преобукла у чисто.
Рекао јој је да сада може мирно да умре. Одмах је изгубио снагу и легао. Она је позвала свештеника. Земљорадник се исповедио и причестио. Кроз неколико дана је мирно отишао Господу. Како је она само плакала за њим...
Из књиге „Молите, и биће вам дато“