Среда, Октобар 01, 2025
Срећна шума
(Ова басна нема наравоученије, већ срећан завршетак за све.)
У шуми се гради олимпијски стадион, чије радове надгледа медвед, који је и сам надгледан од већих зверки. Већ је и маскота у лику пингвина одабрана, али лији, као и вуку из комшилука, се то не допада: лији, јер није ни близу "колача", а вуку јер није територијално уклопљен. Како би осигурала своју позицију, лија најпре оде на разговор са вуком.
- Дај ми подршку да се изборим за свој део, па ће и теби да се исплати - рече му лија.
- У реду - сагласи се вук. - Али како ћеш то извести?
- Лако... Старији зечеви су извођачи радова; ја ћу преузети младе и направити побуну.
- Одлична идеја! - заурла вук злурадо.
И би тако. Она направи кампању против стадиона али - не и против медведа.
Наравно, ово поче медведу да смета, те он позва лисицу на разговор.
- Лијо, чему ово обданиште? - упита је.
- Види, брајко, ти правиш гозбу на коју не зовеш...
- А то ли је! - досети се медвед. - Ево, позвана си! Иди сад и склањај ми обданиште с очију!
Али лија не би била то што јесте да игра како други свира.
- Они су моја сигурица, не могу их се одрећи. Али могу ово: све док се мени даје мој део колача, то ће они бити измештани тамо где не сметају.
И сви су живели до краја живота.
Аутор: Јелена Јергић