У веку нихилизма
У наше време масовног одступања од хришћанства, свештеничко служење постаје све теже и теже. У свом стремљењу да људе извади из пакла сазданог њиховим противречним страстима, свештеник се непрестано сусреће са смрћу која их је оборила. И само осећање времена поприма чудан карактер: или је време мучно-отегнуто, или нестаје као да не постоји, будући да нема осмишљених тражења.
Људи се не могу разумети. Они су или слепи и „не знају шта раде“, или пате од духовног или интелектуалног далтонизма. Често ствари виде у дијаметрално супротном осветлењу, слично фотографском негативу… При том постаје сасвим немогуће сазнати шта је истинска реалност нечијег живота. У таквој ситуацији нема више места ни за какве речи. Човек и сам покрет свете љубави доживљава као нешто непријатељско; трпељиво смирење му изгледа као лицемерје; жеља да му се помогне – као средство ситног интереса. При томе је карактеристично да сам дух хришћанског непротивљења злу изазива код таквих људи неумерену дрскост; они вређају свештенике сасвим незаслужено болно; приписују им такве намере о којима ови нису ни помишљали; немилосрдно понижавајући, они их оптужују за гордост; целокупним својим ставом чине да је присуство свештеника немогуће, а истовремено га осуђују за избегавање контакта. И тако у недоглед...
(Архимандрит Софроније Сахаров)