Ноћ је мирна, свет већ спава,

сат и поноћ откуцава,

само једна глава Света

по сагу се белом шета.

 

Седину му краси митра,

нечујна му чизма хитра,

мантија га свег покрива,

на леђима врећу скрива.

 

Кроз оџаке не улази,

већ сигурном ногом гази

и с прозора чељад гледа

али сам се видет` не да.

 

Он овчице обилази,

у домове Духа слази,

где се окна сузом мију,

добра дела ћутњом крију,

 

где је темељ од трпљења,

и кров саздан од смирења,

реч молитве кључ је брави,

а у врту Бог се слави.

 

Те храмове Светац тражи,

посећује, надом снажи

и дарове деци дели

да у вери буду цели.

 

Дели, дели ал` и мери,

да се нико не замери,

већ у оном што га снађе

свако Христа да пронађе.

 

Притом пажњу свуда плени

у руци му штап дрвени,

поучава, лечи њиме,

Николај је Свецу име.

 

Аутор: причалица Јелена Јергић