Петак, Јул 09, 2010
Забрањена љубав
Пожелео сури меда
У свој живот увест` реда
Па да попут другог света
И он с паром својим шета.
Стога посла многе птице,
Све познате летачице,
Да се вест та гором чује:
Шумски газда свадбу снује!
Кад дознаше медведице,
Љупке, горске красотице,
Пожурише све и једна,
Јер прилика беше вредна.
Гледао их меда сури,
Док не поче да се дури:
Њему свака горска мустра
Преко мере беше жустра.
Тад кренуше летачице
Преко шуме и горице
Да пронађу, туда-свуда,
Женку спремну да се уда.
Прође лето, јесен стиже,
Па и зима све је ближе,
Но с мединог кућног прага
Ниједна не брунда драга.
Стаде суза да га жуља,
Поче чак и да бауља
Од потраге, што га смори,
Те он пође да с` одмори.
Али тек што пусти корак,
Кад долете њем` на конак
Са севера једна птица
Где пребива медведица.
На свету јој равне није,
У очима снове крије,
Зима јој је крзно сплела,
Име њено јесте Бела.
Већ по самоме чувењу
И другарском уверењу,
Меда сури би очаран
И за свадбу већ приправан.
А док птица још збораше,
Две пахуље дојахаше
Да
најаве гошћу бајну -
Са севера деву сјајну.
Ал` падоше перца бела
Суром меди насред чела,
Склизнуше на трепавице,
Заробише му окице.
Још северац када дуну
Ко да харфе дирну струну,
Те он усни сан милени
Како се са Белом жени.
Тако у сну ал` на јави
Снежни ћилим свуд` по трави,
А по њему права Бела
Жури суром ведрог чела.
Скупише се шумски свати,
Поворка је к меди прати,
Доведоше је до прага
Ал` се не чу оно „драга“.
Јарки осмех с лица неста
Када уђе ту невеста,
Па још кад му приђе ближе
Бела јој се длака диже!
Расрди се много она
Те свадбена разби звона,
У снег хладни зави биље -
Зацвокота шумско живље.
Љута, шта ће, на праг седе,
А свати је с` страхом гледе,
Но
кад поче лед да рони -
Свак` се живи од ње склони.
Тако зиму зимовала,
Ни с ким није друговала.
Све до задњег снега оста,
Пред пролећем рече: "Доста!"
Тужна Бела кући пође
И северац с њом, такође,
На ћилиму том од снега
Све до тамо, иза брега.
А кад зиме звук утихну,
Сав весео меда живну,
Још кад се и сунце јави,
Њем` се посве вид открави.
И изађе да прошета,
Да обиђе шумског света,
Да им каже шта је снио,
Ко му у сан долазио.
Ал` не стиже реч да пусти,
Кад се олуј на њег` стушти,
Што с` усана оте живљу
Што преживи љубав дивљу.
И сазвавши сабор хитно,
Изгласаше непобитно:
Такву љубав гора неће -
Да им зима праг облеће!
Од тог доба веза ова
Дом свој тражи измеђ` снова,
Јер им збиља мост не прави -
Кад не прија свакој глави.
Суром радост - топло сунце,
Бели - зиме звук на увце,
Ал`
све док су мили снови
Љубавни ће брод да плови.
аутор: причалица
Pričalice, ti se baš raspevalaaaaaaaaaaaaaaaaaaa.
A kako male glavice lako pamte,
neće im biti teško da nauče napamet ovu tvoju predivnu pesmu.Bravo!
*Даца
Па ето, ја се мало разиграла, дао Бог. Надам се да јесте лако памтљиво, хе, хе. Хвала, мила. Грлим!***
He,he, Pričalice, lepo si nam to priredila. Moram pronaći neko dete da mu ovo pročitam!
Eh, nije lako pravu i prmerenu partnerku naći..poučna pesma, draga!
Naša pričalica
umilnih reči slagalica,
u poučnim pričama
i lepim stihovima.
Pozdrav.
Ha ha ha, ja bih to rekao ovako : ako te zena ne greje zimi i ne treba ti.
Ha ha ha, malo se nasalih na racun tvojuh lepih stihova.
Pozdravljam te.
:)
*полууспаванка
Надам се да си га пронашла, хе, хе. Машем!***
*сањарења
Ма какви лако! Поготово ако још мораш и целом селу угодити, хе, хе.
*Јован с.с.
Драги, мили Јован наш. Хвала пууууноооооо!!! Поздрав за ти!***
*Талас
Ако, ако, није то баш да нема смисла, хе, хе. Бистро, пријатељу!***
Ето, има и оваквих љубави.
Истина, свету се не може угодити, али кад су у питању овакве разлике - љубав мора да потрпи или бар да добије другу димензију, која опет доказује да љубав побеђује.
Ова песма је дужа од твојих претходних песама, али је по лепоти и порукама у истој равни са претходним.
*Ви
Али само ондаК кад се, претходно испечатирано, одпечатира, хе, хе. Богу хвала кад једна причалица има мудру и стрпљиву професорку да пази на њен избор речи и знакова. Љубим и грлим!***