Субота, Новембар 08, 2008
Глава друга
Након краћег тумарања по тамној и прилично дугачкој рупи најзад се сместих у простору погодном за моју престрашену душу. Није ми било до удобности, па је ни не тражих. Једино што ми је тог момента требало била је самоћа и потреба да своју природну величину смањим на што мању меру – толико малу да ме готово нема.
Самоћу достигох, мислио сам у себи, али како, побогу, ово друго да изведем? Покушавао сам, није да нисам. Један од начина био је и тај да бацим себе под какав тежак камен, те самог себе згњечим, па да од мене остане мрља. Но док сам трагао за њим, открих, на моје огромно – мада не и пријатно – изненађење нешто што ме удаљи од ове замисли: наиме, ја нисам био сам у овој рупи!
Напипавши овог тајанственог створа, ја, можда, и не бих придао одвећ важности том нашем сусрету, да је, којим случајем, он остао да стоји мирно. Међутим, на мој додир, његово се цело биће узбуни као у грозници. И не само то: својим неконтролисаним покретима испуни простор чудним мирисом, који је подсећао на димљено месо.
Први пут од како сам рођен, а брат сам Земљи и Сунцу, осетио сам да би ово биће имало право да ме мрзи. Да јесам, као што нисам, имао било какве физичке одлике, сада би ми, несрећник, могао вратити бол за бол. Овако, за разлику од њега, мене је штитила «олакшавајућа околност».
Али нисам желео да ме она брани! Зато похитах напоље, не бих ли га поштедео свог присуства и непотребног мучења.
Изјуривши из рупе најпре се обрех у ковитлацу прашине. Сачеках да се ситна зрнца земље врате матери, јер од густине праха и мрака који је овде владао, није било могуће разазнати путеве којима бих могао поћи. А мене је мој водио натраг у шуму! Премда је ово била моја коначна и неопозива одлука, морао сам да пазим на једно: ватра је негде још увек водила главну реч. Зато се ја, заштите ради, прихватих опреза.
Чим је прашина отпала са мојих крила, винух се пут шуме. Носећи зраку месечевог светла пред собом, полако пратих гарави траг у нади да ћу заметити било какав облик живота. При том сам, не желећи да ишта препустим случају, са стрпљењем превртао сваки камен, сваку грудву, сваку... хм... већ шта ли је... изгорелу твар.
Прво што ми је упадало у очи ишло је у прилог прождрљиве, узавреле немани. Ипак, нисам се предавао. Како бих, уосталом, и могао, када ме је на овај покајнички чин вукла невиђена срџба према самом себи. Стога би сваки онај живот, на који бих, у трагању, наишао, изазвао у мени такву радост, да сам ја у појединим тренуцима просто лебдео од среће. Међутим, узевши у обзир да је моја улога у овој драми строго негативна, морао сам повести рачуна да ови изливи остану неприметни. И тако, уместо бацања у вис, ја сам радије изволео ову енергију користити као погонско средство при непоштедном спашавању свих преживелих.
Овако упослен нисам ни приметио када сам премашио границу шуме.
- наставиће се -
I treba da se nastavi! Čekam nestrpljivo!
Jao, kako poludim kad vidim nastavice se, ovako lepa prica. Kako mislis da cekam nastavak.
I cerka me pitala kad ce ponovo prica kao sto su, o misu, i o bolesnom decaku.
Juce je moja cera koja je 3. razred imala domaci da od slika sastavi pricu. Na slikama su bila deca koja igraju fudbal i decak koji nije imao jednu nogu. Pitala me kako da pise. Ja joj dam da procita tvoju pricu...Dobila je 5. Sad trazi jos da cita.:)
I ja cekam...:)
*sanjarenja56
А ја се таман спремила за кривину, кад... испред мене сви! Хајде, онда, чекам и ја, хе, хе...
Cekajuci Godoa ..:)
*casper
Е сад није све ни до мене. Мој нет је толико траљав, да ја ево пола сата одговарам на један коментар. А овај твој је прави бисер, Каспер. Кад год хоћете, слободно ме изненадите оваквим бисерима са децом. Тада сам најсрећнија.
Потрудићу се, јер ко још може деци да одоли.
Иначе, тај текст о Синиши сам поделила са неким људима одавно и међу њима је била и једна наставница, која је исти текст одмах сутрадан залепила у својој школи на довољно видљиво место и реакције свих су биле предивне. И не само то; сад је почела да скупља ове приче и да их носи ученицима на читање.
*tijanas
Е баш се забринух хоћу ли стићи теби да одговорим, јер, ем дође, ем никако да ми ово сокоћало проради и допусти да те поздравим и почастим... како доликује!
Изгледа да ова конспирација сокоћала има везе са вашим чекањем. Па да идем ја да пишем, ха?!
Тијанас, велики поздрав од Причалице и свако добро.
samo da prijavim, da sam nadoknadila propušteno i stojim u koloni onih koji čekaju nastavak.
prijatno!
Takodje draga pricalice...
Ja cekam nastavak :*
*domacica
Као што видиш - сви смо у тој колони, само зависно од времена и понекад ђуре сателита (онај што окреће педале да ово моје сокоћало ради и што има незгодан карактер).
Пријатно и теби - спавање!
*tijanas
Ће бидне...