Царица Небесна
Писмо ђаку о постанку човека
(Слика преузета са сајта "Православље")
Видим из твога писма, добри мој ђаче, да ти је вера у великом искушењу. Кажеш, волиш да слушаш у цркви блажена осмог гласа, али те речи те песме: „Слиши Адаме и радујсја со Евоју” звуче старомодно, преживело, јер твој уџбеник биологије тврди да човек није дело Божје, него слепи производ дугог тока еволуције: потомак, или можда рођак мајмунов, од кога је постао без икаквог дејства Божјег. Према томе никакав Адам и Ева нису постојали.
Је ли ти то мени помињеш онај уџбеник А. Алексопула о еволуцији? Знам тај уџбеник. Нe треба ни мало да га се бојиш. Јер, ако писац тога уџбеника нема боље познавање Св. писма и теологије него што је показао у тој књизи, онда он није ни мало стручан за тумачење Св. писма, нити надлежан да прописује Цркви догме. Он може бити стручњак за биологију. За догматику — ни најмање. Покушаћу укратко да ти објасним проблем који те мучи.
У многим књигама и брошурама које имају више пропагандни него објективно-научни карактер, пише да је теорија еволуције живог света противна црквеној догматици, то јест званичном верском учењу Цркве, и да су под ударима научних доказа еволуционизма оборене црквене догме о постанку човека. To су само празне, врло често злонамерне, речи за којима се поводе само људи слабе вере, или они који тај проблем довољно не познају. А ти не треба да се уврстиш ни у једне ни у друге. Јер, треба да знаш да питање еволуције живог света није уопште предмет догматике, него природне науке и филозофије. Црква о питању еволуције није никада донела никакво догматско решење. Познато је да је догма Богом откривена истина коју Црква преко васељенског сабора формулише и проглашуje и излаже верницима као непромењиво правило вере. A цео свет зна да ниједан васељенски сабор није уопште ни додирнуо питање еволуције, па према томе сукоб еволуционе теорије са догматиком је апсолутно, формално, немогућ.
Да ли је еволуција живог света несумњива чињеница или не, и ако јесте у којим границама она важи, то су питања о којима православни научници могу имати своја лична гледишта формирана на основу познатих чињеница. А мишљења и православних и неправославних научника и филозофа о том проблему толико су различита, да се још и данас воде живе научне дискусије о вредности и границама еволуције, баш међу самим биолозима. Није редак случај да биолози, иако верују у стварност еволуције, ипак отворено признају да она није научно доказана. У Београду је 1937 г. изашла књига ,,Мој живот” коју је написао сам Дарвин познати творац еволуционистичке теорије. Врло опширан предговор написао је наш српски биолог Бора Милојевић. Ту ћеш наћи доказ да је Дарвин веровао у Бога као створитеља света, и исто тако изричиту изјаву и признање. па чак и доказе, да теорија еволуције није научно доказана него је заснована на чистој вери појединаца. A то није једина изјава те врсте. У страној научној литератури има их и далеко више. И обратно. Било је већ и у прошлом веку, а има и данас, учених теолога који принцип еволуције не одбацују, него га усвајају, сматрајући да има довољно доказа за његову истинитост, и да живи свет који би био способан за еволуцију далеко више сведочи о моћи и мудрости Створитељевој него свет који би био потпуно неспособан да се мења прилагођавајући се потребама и околностима. Сат који би могао сам себе да регулише и дотерује према разним спољашњим утицајима, више би сведочио о мудрости свога конструктора него наши обични сатови који немају ту способност.
Али без обзира на то да ли ће принцип еволуције бити једног дана строго научно доказан или строго научно оборен, без обзира на то што ни један васељенски сабор није донео никакво решење о питању еволуције — то питање и не спада у делокруг каквог васељенског сабора — ипак је Црква одувек имала своје веровање о постанку и природи човека, и то веровање засновано на Библији и свакидашњем искуству, било је заједничко свим хришћанима, како старим тако и савременим.
Прва истина тога веровања гласи: Бог је створио човека. Та се истина може назвати баш догмом у буквалном смислу речи, јер према првом члану символа вере Бог је створитељ свега видљивог и невидљивог света, дакле и човека. И Библија отворено каже да је Бог створио првог човека. A то исто сведочи нам и искуство.
У филму „Гог и Магог” видео си два робота, два човека од челика, које струја креће по тачно одређеном плану. А чуо си такође да постоји и апарат, такозвани електронски мозак. Да ли си помислио колико је ту техничких принципа и физичких закона морало бити пронађено да би се створила та чудна машина? Да ли је икад икоме могла пасти на памет мисао да је та машина постала без инжењера који ју је конструисао познавајући техничке принципе и физичке законе? Таква мисао била би заиста право безумље. Међутим, „Магог”, челични робот, само је несравњено јачи од човека. Иначе, човечје тело је неупоредиво савршенија и сложенија машина од робота. Колико је тек ту примењено техничких принципа и физичких и хемијских закона, ја ти овде не могу навести ни хиљадити део! Ако будеш медицинар, учићеш анатомију и физиологију па ћеш тада видети каква су све чудеса Божје мудрости остварена у људском телу. Чуј само неколико при мера.
Сви техничари знају да шупаљ стуб може да издржи исти толики терет као и масиван, испуњен стуб. Али шупаљ стуб је практичнији, јер је лакши и потребује мање материјала. До тог принципа људи су дошли после дугог лутања. Међутим тај принцип био је познат Ономе ко је формирао људско тело, па су наше бутне и остале ваљкасте кости, које носе терет тела, шупље. Јеси ли приметио да су клипови, осовине и точкови локомотива и вагона увек добро подмазани специјалним уљем? Без тога они би се од трења врло брзо угрејали и упалили. И тај физички закон био је познат Ономе ко је и формирао људско тело, јер видимо да су зглобови нашег костура снабдевени жлездама које луче масну материју, па ти, добри мој ђаче, можеш читаву ногометну утакмицу да трчиш за лоптом, а да не осетиш у зглобовима болове од трења. Ти се дивиш фотографском и филмском апарату. И вреди. Али не заборави да је људско и животињско око далеко савршеније од икојег фотографског апарата. Рећи ћу ти један детаљ који можда ниси ни запазио. На мразу ми осећамо да нам зебу прсти, нос, уши, лице; али очи су неосетљиве на мраз. Кад би и оне осећале дејство мраза, онда их целе зиме не бисмо могли користити. Ко ли се тога сетио!? Кад видиш канале за наводњавање, ти се дивиш инжењеру који их је извео. А знаш ли колико је сложенија мрежа канала нашег крвотока, која носи крв до последње ћелије нашег тела?! Па тек твоја рука, драги мој! Нема техничке справе која би била савршенија од људске руке. А хемија нашег тела! Нађи ми, молим те, у целом свету једну бар хемијску фабрику, која би била кадра од једне порције биљне хране начинити и крв, и разне сокове, и мишиће и живце и кости нашег тела. Колика је мудрост ту примењена и остварена!
Све је то, добри мој ђаче, само незнатан део од безбројних примера које нам износе анатомија и физиологија нашег тела. А они врло речито сведоче да је тело сваког човека. а поготово оног првог, дело Божје творачке премудрости. И не дај се збунити од оних који кажу: Па ми знамо начин и технику постанка људског тела. Ембриологија за човека није више никаква тајна. Реци им: Знамо и технику постанка неког радио-апарата од првог калема жице до последњег нумерисања станица. Знамо све услове и све законе по којима се може састављати радио-апарат. Па ипак, ако не признамо постојање мајстора који га је начинио, и поготово научника који га је први пронашао, ми нисмо објаснили постанак радио-апарата. Тако и свако људско тело сведочи својом разумном и смишљеном конструкцијом да је оно дело разумног Створитеља кога ми зовемо - Богом. Према томе црквена догма да је Бог створитељ човеков засведочена је и речју Божјом и људским разумом и свакидашњим искуством.
Друга библијска истина о човеку одговара на твоје литање: Од чега је Бог начинио људско тело? Па од земље! Има ли ишта јасније и несумњивије од те тврдње? У човечјем телу не постоји ни један елеменат кога нема у земљи. И гвожђе и сумпор и натријум и калијум и азот, водоник, кисеоник, угљеник, калцијум, све то постоји и у земљи и у човечјем телу. А после смрти све се то опет враћа у земљу и с њом се сједињује. Тo је свакидашња чињеница која сведочи да је људско тело по свом материјалу заиста „начињено од земље” као и тела биљака и животиња. Од истог основног материјала, дакле, само на други начин сједињеног и формираног. Ето друге библијске истине која је очигледна.
Знам, драго дете, тебе интересује питање како, на који начин и којим средствима је Бог сјединио земаљске елементе да постане људско тело. To је за нас тајна, јер нико од научника није тај чудесни догађај могао посматрати нити гa може експериментом поново извести. Библија нам о томе не говори. Она само констатује чињенично стање дa јe тело људско дело Божје и да је материјал за његово формирање у основи исти онај материјал који сачињава и земљу. Свакако је врло наивно тврдити и веровати да је Бог начинио тело онако као што би га лончар направио од глине или вајар од камена. Нема сумње, Бог је при формирању људског тела применио све потребне техничке принципе и физичко-хемијске законе које је Он сам дао природи већ приликом стварања света. Да ли је при том формирању људског тела Бог применио и принцип еволуцијe па од земље формирао људско тело кроз еволуцију животињског света, Библија нам о томе ништа не каже, a према садашњем стању науке видели смо да је тај принцип још увек споран, нарочито кад је у питању постанак човека. Јер, оно што несумњиво знамо о преисториским људима, то је да су они покрај свег свог грубог изгледа ипак били прави људи. Пећински човек се служио ватром, умео је да прави алатке, да слика по зидовима пећина, чак и да сахрањује своје мртве. И кад би неки данашњи човек живео у условима преисторијског човека, не би могао показати ништа већу мудрост и вештину. Од чега би ти, драги мoj ђаче, начинио себи одело, или чекић да те неко остави потпуно самог на каквом острву? Твоје алатке ту не би биле ништа савршеније од оних које је начинио преисторијски човек. Према томе тај човек је био интелигентно биће, чак проналазач. A то није ни једна животиња. Он је имао праву, разумну људску душу коју није могао добити никаквом еволуцијом ни од какве животиње, јер му животиња не може дати оно што сама нема. А да човек није само телесно биће, да је тело људско само по себи мртав леш без разума, свести и живота, то је чињеница коју нико не може порећи. Мора дакле у живом човеку постојати нека сила која гa оживљава, која му даје свест, осећање и вољу, као што отприлике у магнетном гвожђу постоји невидљива сила која му даје привлачну или одбојну моћ. Оставимо засада на страну питање шта је и каква је та сила која човека оживљава и чини свесноразумним бићем. Учићеш то у психологији и филозофији. А овде констатујемо само то, да та сила постоји, да је Библија назива „дух животни” а на другим местима „душа”, и да је по тим духовним способностима човек сличан Богу. Зато Библија и тврди да је Бог створио човека по своме обличју. Ето ти, драго дете, и треће библијске истине о човеку, очигледне и неоспорне. Ти ниси само тело, ти си и душа. Ниси само физичко, биолошко и материјално биће, него и духовно. Ниси само телесно сличан мајмуну и осталим животињама — као што незграпно тврди твој уџбеник биологије — него си разумна слика твога разумног Створитеља.
А неко је морао бити први човек. Ваљда нећемо још и око тога да водимо спор! И тај први људски пар, баш зато што је први, што потиче од Бога — макар и путем еволуције — није у своме почетку могао бити грешан. И због тога је почетак његовог живота пре греха морао бити блажен, морао имати сасвим друкчије односе према Богу и природи него после греховног пада. Карактеристична је чињеница да чак и они народи који не знају за Библију, имају мутна предања о најстаријем периоду људске историје као „златном добу”. Да ли је то случајност? Једва да се у то може веровати! Пре ће то бити митологијом искварено препредање о стварном блаженом стању наших прародитеља пре греховног пада.
Прота Лазар Милин
Православни мисионар, 1975.г.
Емин задатак
(конкурсни рад)
рпска азбука је
једно од најлепших светских писама, и сви бисмо много изгубили када би та дивна
слова, створена трудом Ћирила и Методија и касније Вука, потонула у заборав.
Данас, њихово велико дело љуља се на таласима лоше навике да олако усвајамо туђе речи и писма. Замислите само каква би невоља настала када би се фуриозно Ф наљутило и дигло дуге руке са уских кукова. Какво би било зло да цакано Ц сломи штиклицу.
Ђаконије не би вределе без Ђ, а жаба би се сигурно удавила без Ж.
О, само да Ш стојећи као штит иза Ч и Џ, не изгуби ниједно од своја три оштра копља. Сва та дивна слова неке би наказе могле угушити и створити тугу када буду заборављена. Нека ово буде опомена онима који бришу ћирилицу, а Српске установе и свакојаке натписе одевају страним писмом.
Моји први школски дани остављали су траг ћириличних слова за собом. Волела бих да никад не избледе и да сва будућа деца своје прве оловке иступе освајајући тврђаве од А до Ш.
Емилија Парезановић V4
О.Ш. „Милица Павловић“
Чачак
Из Ја-Града у Ти-Град
Један мали становник
Ја-Града
Некада давно, постојао је један велики град који се звао Ја-Град. Куће у том граду биле су све једна лепша и већа од друге, са високим зидинама. Усред града налазио се гранитни брежуљак, а на њему сјајна палата саграђена од леденог кристала. У палати је живела богиња Горда, којој су се становници Ја-Града веома дивили. Била је њихова краљица. Никада нису доносили озбиљне одлуке без њеног одобрења. Она је све знала.
Становници Ја-Града су много волели свој град. Веровали су да нигде не постоји бољи од њиховог. Зато никада нису ни желели да оду из њега.
Ако би се ко прошетао око високих градских зидина, приметио би да не постоје врата. Само су на јужном делу постојала мала врата. Кроз њих је пролазила неколицина становника који су радили на околним њивама.
Иако се чинило да је све дивно и блештаво, становници Ја-Града су имали један проблем: вид им је био мутан, па зато нису добро видели. Чак ни Сунце нису видели у стварном сјају и светлости. Наравно, они сами то нису схватали јер су мислили да тако види цео свет. Имали су и једну лошу навику: много су се свађали. Свађе међу њима биле су врло уобичајене. Сваки становник Ја-Града желео је да он буде у праву. Чак су се и деца ретко заједно играла. Ако су играла неку друштвену игру, свако од њих је хтео да буде вођа. Нико није одступао, па се зато најчешће свако дете играло само.
Пркос је мали становник Ја-Града. Углавном се игра сам. Данас поново не жели да се игра са својим друговима. Напушта их и одлази. Зар су то пријатељи – не признају да је он најбољи у трчању? Само његова мама то признаје.
Госпођа Сујета за сваку ситницу ласка и хвали свог мужа и децу. Верује да их на тај начин снажи и храбри. Уосталом, без самопоуздања нико не може да се истакне, а то је у друштву Ја-Града врло битно.
Пркос данас осећа велики немир у души. Корача брзо, и после сваких неколико корака уздише како би се ослободио беса. Још је рано да иде кући. Уосталом, још се нико није вратио. Помишља да би га једна шетња око градских зидина могла смирити, али што више размишља о друговима, бес га све више обузима. И што је срдитији, срце му се више стеже. Погледавши на високе зидине и велике куће, обузима га осећај да ће се обрушити на њега. Изненада пред собом угледа мала врата. Обузет немиром, није ни приметио како је стигао довде. Чуди се видевши да су полуотворена. Прилази и провирује напоље.
- Здраво, пријатељу!
Изненађен, окренуо се и приметио једну девојчицу како седи на ниском зиду изван зидина.
- Здраво и теби! – одговара Пркос и излази напоље. То му је било први пут да прође кроз њих.
- Сигурно ниси одавде. Никада те нисам видео.
- Овде сам у пролазу. Дошла сам накратко са оцем, па га чекам.
Пркос не пропушта прилику да се истакне, и изазива је да се такмиче.
- Хоћеш да се тркамо до оног дрвета, да видимо ко ће победити?
- Наравно да хоћу! Укочила сам се од седења.
- Дакле, устај, да не губимо време! Бројим до три, и крећемо!
Заузимају положај. Један, два, три – и напред! Удаљеност до дрвета је знатна. Трче једно уз друго. Приближавајући се крају, Пркос са завидном разликом стиже први.
- Браво, браво! – узвикује девојчица и пружа му руку. – Трчиш као ветар.
„Коначно, ево неког ко признаје моју вредност“ – размишља Пркос.
- Истина је да сам ја најбољи у трчању. Требало би да су овде неки да те чују. Али ниси ми рекла како се зовеш.
- Зовем се Ведрана. А ти?
- Пркос.
Задихани и весели седају испод једног дрвета.
- Е, Ведрана, пре него што смо се срели, мислио сам да ћу пући од муке!
- Приметила сам то чим сам те угледала како провирујеш на врата. Али знаш шта? Много срџбе утиче штетно на човека. Сада си много лепши.
- Ма, како да не будем бесан! Знаш ли шта ми чине моји пријатељи?
Пркос почиње да јој прича о својој невољи, а Ведрана га слуша са пажњом. Он прича, прича и прича, а она слуша, слуша и слуша...
Време пролази тако пријатно да ни не примећују, а онда стиже њен отац.
- Идемо, девојчице моја, треба да одемо што пре одавде!
- Да ти представим мог новог друга!
- Да ли си из Ја-Града? – пита Ведранин отац.
- Наравно. Одакле бих иначе могао бити!
Њен отац се насмејао и помиловао га по коси. Пркос их позива својој кући, али њен отац веома жури. Хвата Ведрану за руку и брзо се удаљују. Посматрајући је док одлази, Пркос се веома љутио на њеног оца што није прихватио његов позив. Уопште му се не допада кад му кажу не. Она се окреће и маше му. Он јој се осмехује. Покушава да сакрије љутњу. Жели да лепо изгледа. А онда се изненада сети да је није питао одакле је. Потрчао је за њима и повикао:
- Ведрана, где станујеш?
Она се накратко зауставља. Ставља руке на уста у облику левка и гласно виче:
- У Ти-Граду! Дођи да ме посетиш!
Чује се одјек: „У Ти-Граду, дођи да ме посетиш!“ Пркос их посматра све док се у кривини пута не изгубе са видика.
Одломак из књиге „Из Ја-Града у Ти-Град“
Мирсини Вигопулу
Са грчког превело
Сестринство манастира
Васкрсења Христова
у Каћу (у изградњи)
Дечје Верујем
ВЕРУЈЕМ
Кадити сто и кухињу.
Молити се Богу.
Живети побожно.
Причешћивати се редовно.
У Цркву ићи недељом.
Недеља је нерадан дан.
Бог живи одувек.
Он је створио све нас.
Боже наш, помози.
Николај Сандић
Ученик првог разреда ОШ Тутин
ГОСПОД ЈЕ ПРЕДОБАР
Николај, ученик првог разреда, пошао је у школу у градићу Рашка, али је његов тата добио премештај и, после само недељу дана, преселили су се у Тутин. Тамо никога није познавао. Нова школа, нови град, нови другови, а све му је непознато. Када се вратио кући после првог дана у тутинској школи, мами је испричао следеће:
„Мама, данас када смо излазили на велики одмор, учитељица је дала задатак једном дечаку да пази на мене, да се не изгубим. Када смо изашли напоље, дечак је видео своју маму и отишао за њом, а на мене је заборавио. Он је мислио да ја познајем Тутин, а ја Тутин не познајем. Ја сам поред онолико деце остао сам. Кад су деца кренула да се после одмора врате у учионице, пошао сам и ја, али нисам знао како да дођем до учионице. Изгубио сам се и уплашио. И онда сам почео да се молим Богу да ме доведе до учитељице. И док сам био у молитви, једна ме је жена ухватила за раме и питала код које сам ја учитељице. Ја сам рекао код Надице и она ме је одвела до моје учионице. И тако ми је Господ помогао да нађем учитељицу. И увек ћу Му се молити. Знаш, мама, кад год нешто тражиш од Господа, Он ти увек даје, јер је предобар и све нас много воли.
Објављено у Светосавском Звонцу
Дечја азбука у стиховима (3)
СУНЦЕ
Има ли нешто топлије од Сунца?
Има кад мама каже детету своме:
„Ти си моје сунашце“!
Мамина реч „сунашце“ топлија је од Сунца.
ТАТА
Татина реч је блага и строга,
Ал` му је у срцу увек закон:
чувај и љуби детета свога.
ЋУТАТИ
Свако уме некада да ћути.
Али не уме свако лепо да ћути.
Онај ко уме лепо да ћути,
тај се ретко љути.
Њему се отварају срца многа,
а он ћути и не хаје због тога.
Тај ћутко мудри добро зна
да на крају свако одговор мора да да.
УШИ
Треба да се зна да имамо ува два,
(као и ока два),
а само једна уста,
да би у школи
слушали и гледали више
а говорили мање;
јер тако, полако, полако,
долази у главу знање.
Ко има уши да чује,
нека чује.
ФРУЛА
Ко у фрулу свира
тај у душу дира
и односи мисли
чак до Све-мира.
ХРИСТОС
Само је један Богочовек,
сви смо ми остали људи.
Само је Он живот дао
да би сви постали добри људи.
ЦРКВА
Ко у цркву иде тај помаже свима
да живимо боље сви кол`ко нас има.
Ко молитву моли, тај се с муком бори,
људима не суди, с анђелом говори.
ЧОВЕК
Дете је мали човек,
а човек велико дете
које узраста до звезда
уз пуно љубави свете.
ЏЕП
У џепу ми светско чудо,
играчака право брдо,
само да се не пробуши,
свет ће да се сруши.
ШАЛА
Волим шалу и велику, а и малу.
Без шале је живот неслан.
И док лупиш длан о длан,
шала ти улепша дан.
аутор: Батрић Ћаловић
(посвећено ћеркама Иви и Настасји)
у.п.: Захваљујем се аутору на уступљеном азбукословљу, у моје лично име и свих оних који свраћају на овај блог. Драги Батрићу, било је задовољство сарађивати са тобом и твојим девојчицама. Од Бога вам свако добро.
Дечја азбука у стиховима (2)
ЈАБУКА
Јабука румена, здрава је и фина,
пуна воћног шећера а и витамина.
Ко јабуку једе тога здравље служи,
дани су му лепши, живот му је дужи.
КРШТЕЊЕ
Крштење је печат љубави
улазница за истину и доброту,
да са Господом Христом
живимо у вечном животу.
ЛАСТА
Кад поред мене ласта пролети
и мени к`о да израсту крила,
мисао ми некуда одлети,
заборавим где сам пошла и била.
ЉУБАВ
Без праве љубави тате и маме
не би било ни деце;
без Божје љубави
не би било ни цвета, ни траве,
земље би биле пустиње саме.
Љубав је извор живота,
дати и примити љубав
права је дивота.
МАЈКА
Од свих жена на свету
само је једна мајка
она је дечија прва реч,
она је најлепша бајка.
НЕБО
Кад се у нечијем оку
угледа благост и ведрина
очи постају небеске звезде,
а плаветна даљина
постаје близина.
ЊЕГОШ
На планини Ловћену где „спава
најмудрија српска глава“,
почива владар и песник,
народне мудрости благовесник.
ОСМЕХ
Осмех је диван дар
свакога детета,
он је ко најведрији цвет
што слободно цвета.
ПЕСМА
Песма је порука будне душе
и осетљивог срца,
она је скривено благо
што у дну груди куца.
РАД
Кад не би било рада
живот би, кажу, био смарање,
а ја бих се одмах одселио из града
на морске плаже и рибарење.
А можда је и то рад - шта ћемо сад?
аутор: Батрић Ћаловић
(посвећено ћеркама Иви и Настасји)
- наставиће се -
Дечја азбука у стиховима
AНЂЕО
Анђео чувар човека,
и гласник Бога,
чисто је небеско дете
и светлост у мраку
живота доброга.
БУКВАР
Буквар је књига света
јер свако ново слово
једно је ново знање
и једна језичка планета.
ВОЛЕТИ
Ко воли маму и тату,
брата и секу,
баку и деку,
другове и другарице,
у књизи живота пише најлепше странице.
ГОЛУБИЦА
Бела птица - симбол мира,
слободно лети небом
и никога не дира.
ДОБРОТА
Доброта је када се подели срећа.
Доброта је када се ублажи несрећа.
ЂАК
Ђак је дете што у школи учи
за будућег лекара, мајстора, пилота...
да буде добар и вредан
током читавог живота.
ЕНЦИКЛОПЕДИЈА
Књига што нуди велико знање
од свих њених речи
две су најважније:
добро владање.
ЖИВОТ
Живот је леп кад сунце греје,
када се неко од срца смеје,
када се рука руци пружи,
када се друг са другом дружи.
Од земље па све до неба
волети сва бића треба.
ЗАГРЉАЈ
Загрљај је сусрет руку и рамена,
то је потпис љубави на листу времена.
ИГРА
Игра је за свако дете важна као храна
ко пчелици мед, ко дрвету грана.
аутор: Батрић Ћаловић
(посвећено ћеркама Иви и Настасји)
- наставиће се -
у.п.: Све слике су са нета.
Песма: "Света земља"
У четвртак, 24. маја, на дан Светих Ћирила и Методија, додељене су награде најбољима на конкурсу "Ми смо њихови потомци".
Песма "Света земља", у категорији музичког стваралаштва, освојила је друго место.
• Композитор: Никола Спасић и Никола Андрејић
• Извођач: Милица
Милосављевић IV1 Гимназија-општи смер.
• Гитаре: Игор Лапчевић I1
Гимназија-општи смер.
Никола Андрејић II7 Прехрамбена 3. Степен.
•
Клавијатура: Далибор Ђорђевић II1 Гимназија-општи смер.
• Снимао: Павле
Ивковић I1 Гимназија-општи смер.
• Монтирао: Дарко Маринковић I1
Гимназија-општи смер.
• Текст писао: Филип Пејић
• Вероучитељица: Вајка
Величковић
Средњa школa „Свети Трифун“, Александровац
Света земља
Вековима бурним вођен,
Враћам се у време снова,
Звоном
српске цркве праћен,
Путем светих витезова.
Ходам земљом
Немањића,
Што облаке сада газе,
Путем трња и пурпура,
Трагом српске
царске лозе.
Рефрен:
Гледам двери православне,
Где анђели
светли лете,
Пред капијом стојим грешан,
Недостојан земље
свете.
Небесима следим Саву,
Царског сина, светитеља,
Најмудрију
српску главу,
Сјајну звезду православља.
Рефрен:
Летим небом
свете земље,
На крилима орла ношен,
У даљини, ко кроз маглу,
Ја назирем
драги камен.
Гледам двери православне,
Где анђели светли лете,
Пред
капијом стојим грешан,
Недостојан земље свете.
Текст написао: Филип
Пејић
'' Светосавско звонце'', број 3/2009
Претпразнична креативност
Ја носим крст јавно
Текст који је пред вама први пут је објављен пре више од 20 година, далеке 1983. године у Православном мисионару. Писма мале Наде показују специфичан вид насиља над децом. Наиме, ради се о комунистичком просветном насиљу које је систематски било спровођено над српским народом читавих 50 година.
Прво писмо, фебруара 1983.
Драги издавачи,
У школи ми се ђаци подсмевају што верујем у Господа и носим крст и неколико иконица у облику привезака. Често се са њима препирем. Многи се праве да верују, али када наставници почну да причају против Бога, они се сви смеју (наравно, кад и не верују!) и сви се окрећу према мени. Ја носим крст јавно и не стидим се. Наставници ништа не смеју да ми кажу, можда зато што сам најбољи ђак. А ја сам навикла да им кажем све у очи и не стидим се.
Једна девојчица која је ишла са мном у школу, на сваку реч је, из навике, псовала Бога. Ја сам је почела грдити, али она ништа на то. После неколико дана ударио ју је ауто на улици. Остала је жива и за то би требало само Господу да захвали.
У цркву одлазим кад год ми родитељи дозволе. Али ни они нису баш побожни, нарочито старији брат, који ме често нервира. Не знам откуд ја да будем изузетак и у кући и у школи. На мојој је страни само један ујак. Он је, нажалост, слеп, па му често читам Свето Писмо и волим да одлазим к њему.
Што је најважније, Бог ми је дао памет и мудрост. Идем на такмичења скоро из свих предмета. Из саобраћаја сам била једина девојчица у општини.
Често ми дође да се побијем са ђацима који ме дирају (врло сам ратоборна), али се уздржим јер знам да ме се ипак и боје, пошто сам највиша и врло јака. Знам да не треба дирати слабијег од себе, па зато често ћутим.
Ја се љутим на своје родитеље што не поштују све обичаје. Покушавала сам и да постим о свим постовима. Али шта ћу кад мајка све готови на масти!
Волим музику, свирам хармонику.
Позајмљујем све књижице о Господу и волела бих да могу да купим још неких књига. Али шта ћу кад родитељи не дају да толико читам!
Молим вас, извините што сам оволико писала. Шта ћу кад немам коме ни да све причам!
Нада К, ученица основне школе
Друго писмо, марта 1983.
Драга редакцијо!
Поново вам пишем и шаљем вам претплату за ову годину.
Могу вам рећи да је лист више него одличан. Али мени су се због њега у школи створиле компликације.
Када је пошта стигла у школу, директорка ју је однела у своју канцеларију и отворила. Када је видела шта сам добила, позвала је моју разредну. Разредна је рекла како су то моји родитељи наручили, ето, тако, на моје име. Затим је ушла у одељење и рекла да је после часова сачекам пред школом.
Ја сам се зачудила: зашто баш ја? И ђаци су се зачудили: није могуће да је Нада направила проблем! Када је разредна приметила да сви гледају у мене, рекла је да ћемо радити нешто у парку. Али то мене није баш нарочито умирило јер сам мислила: зашто баш ја сама?
Када сам је сачекала, она ме је издвојила и упитала да ли сам наручила какве црквене књиге. Ја сам јој рекла за Светосавско звонце, а и да сам од попа купила Свето Писмо.
- А зашто ће то теби?
- Треба ми!
- Можеш ли ми рећи зашто?
- Не могу!
- А због чега не можеш?
- Па тако.
- Да ли ти родитељи верују?
- Не.
- Откуд ти сама?
- Па тако.
- Надо, ја мислим да си ти на погрешном путу.
- А ја мислим, наставнице, да мене од тога Пута не може нико одвратити. Осим тога, вера је законом дозвољена.
- Јесте, али ти си довољно одрасла да можеш све да схватиш. И директорка ће те сигурно позвати.
- Нека ме позове!
Рекла ми је још неку реч, коју тада нисам разумела јер сам се била изнервирала, а после сам је заборавила.
Затим је пришла једна наставница која нас је гледала са стране и, дивећи се мојој висини, рекла разредној:
- Нада те је већ престигла!
Моја разредна је иначе највиша међу наставницама. Тада ми даде пошту и рече да ћемо још неки пут поразговарати. Узела сам књиге и отишла на полигон за тренирање саобраћаја јер се спремам за општинско такмичење. Нервозно сам бацила књиге и гласно рекла:
- Зар она мени да каже у шта ја треба да верујем!
Другови из саобраћајне секције, претпостављајући о чему се ради јер су знали колико сам ја склона вери, почели су ме испитивати. Ја сам им све испричала и били су љути на наставницу скоро колико и ја, јер ме воле, а и председник сам им секције и уједно једина девојчица у општини која се такмичи. Затим дође и наставница Бранка, која води ту секцију, јер је приметила да са мном нешто није у реду, а и она ме много воли. И њој сам све рекла, а она каже да се ништа не секирам јер моју пошту нико не сме да отвара.
После ме је још више погодило када сам сазнала да је разредна рекла мом брату да мајка дође у школу, а ја да не знам. „Зар због тога да ми зове родитеље!“, стално сам мислила. Тога дана ништа нисам могла јести ни пити. Сутрадан сам отишла лекару, а она је једног дечака питала где сам ја. Одговорио је да сам отишла лекару јер сам се претходног дана нешто изнервирала. Стигла сам на неколико часова; и када сам се сагнула да се обујем, она ме је полако ухватила за косу и ја сам се усправила. Насмејала се и упитала ме зашто сам се јуче изнервирала. Ништа јој тада нисам одговорила. Мајка је ишла у школу, разговарале су више од сата, али мати неће баш ништа да ми каже. Није ми чак дала да одем у цркву да купим свећа уочи Задушница, већ је послала брата, а ја ћу с њом, као, да печем колаче. Међутим, ја сам морала да цепам дрва и да намирујем стоку. Не знам више шта да радим! Највише бих волела да ни са ким не разговарам и да радим свој посао. Молим вас, напишите ми бар нешто!...
Извините што сам оволико писала, али моји сада сви спавају; јер, док ово пишем, тачно је петнаест минута до поноћи. Учила сам и тако узела да вам напишем писмо. А не могу да прођем кроз кућу, а да ми старији брат нешто не каже и не наруга се...
Довиђења! Нада
Презиме и адресу Наде К, ученице основне школе у једном селу земље Србије, која би многима од одраслих и школованих могла бити учитељица вере и пример њенога здравог исповедања, не објављујемо овде и сада. Читаоци већ схватају због чега - због појединих просветних радника, педагога, који су заборавили, како видимо из потресних и чудесних Надиних писама, да им је позив и дужност да своје ђаке уче, а не да их муче; да децу просвете, а не да јој самозвано и самовласно прете; да децу духовно воде (реч „педагог“ и означава „водитеља деце“!), а не да је од духовних вредности одводе и тиме духовно заводе... Због таквих људи, дакле, и таквих жалосних педагога прећуткујемо остале податке о нашој Нади, малој по годинама, а великој по вери и благодати. Не желимо да им пружимо прилику да још једанпут тероришу душу невинога створења, да се играју инквизитора над незаштићеним дететом, да врше непедагошки и нечовечни притисак на његову савест, да га ударају на душевне и телесне муке... Ко мисли да овим речима претерујемо, нека поново прочита ретке о томе како Нада, ништа нити једући нити пијући, ишчекује нове „мере“, нове претње! И нека не заборави да је Нада девојчица, ученица основне школе! Друга је ствар што је Наду надахнуо исти Дух који је надахњивао и Давида пред Голијатом. Питамо се: колико нас одраслих, пред нашим крупним и ситним директорима, показује и десети део достојанствене храбрости коју је испољила Нада пред директорком и пред наставницом своје школе? И још нешто се питамо: када ће извесни наши суграђани схватити да нема педагогике без етике, просвете без доброте и љубави, а напредности и хуманости без поштовања сваке личности, па и личности детета које им је поверено?
Срећом, нису сви просветни радници самозвани инквизитори и ревнитељи угроженог атеизма, који га овако бране, и то пред ким и од кога? Пред децом и од деце! А не схватају да од такве „одбране“ атеизма не може проистећи ништа друго осим његове сахране... Ми не знамо да ли је Надина наставница Бранка верујућа или неверујућа, али се свакако понела са љубављу и добротом према својој ученици, а то значи - понела се као добар педагог и прави човек. Зато њу ценимо, директорку и „разредну“ жалимо, а нашој Нади се радујемо, за њу се Господу молимо и због ње Му благодарност узносимо.
У Житијима светих описују се живот и подвизи свете Софије (Мудрости) и њених трију кћери: Вере, Наде и Љубави. Наша најмлађа сарадница Нада није само имењакиња свете Наде, кћери свете Софије, него је без сумње и сама духовна кћи свете Мудрости и мала сестра Божанске Мудрости, Христа Господа. Уосталом, све док међу децом у нашем народу расту ученице - исповеднице Наде, и за наш народ - има наде...
Ево напослетку и одговора који смо упутили Нади К, православној хришћанки, сведоку Христове истине и љубави, ученици основне школе у једном селу земље Србије:
ПОБОЖНОСТ ЈЕ СПОЈ СМЕЛОСТИ И СМИРЕНОСТИ
Београд, 21. марта 1983.
Драга наша Надо,
Помози Бог! Пишући Теби, љубљеном детету Божјем и нашем, желим Ти, служећи се светим речима Светога Писма, благодат, милост и мир од Бога Оца и Христа Исуса, Господа нашега (11 Тим. 1,2).
Оба твоја лепа писма смо примили. Честитамо Ти што ревносно и без бојазни исповедаш пред свима своју православну хришћанску веру и молимо се Господу, који је пробудио и Духом Својим надахнуо Твоју душу и срце, да Те увек чува и штити, води и просвећује у све дане Твога живота.
Шаљемо Ти уз ово писмо и извесне бројеве Православног мисионара, као и неке лепе побожне књиге. Православни мисионар ћемо Ти слати редовно, ако Бог да, као наш мали дар Теби. Све то шаљемо преко Твога свештеника, а не на школу, да будеш поштеђена сувишних непријатности.
Твоја дирљива, искрена и пуна вере писма објавићемо, Боже здравља.
Кад год желиш, или кад год Ти нешто треба, слободно нам пиши - најбоље непосредно Православном мисионару.
Нека Те благослов Божји увек и свуда прати! Али и Ти буди мудра и трезвена, не стиди се вере али и не изазивај друге. Побожност је истовремени спој смелости и смирености.
У кући буди увек добро дете својим родитељима, а у школи добра ученица, и онда нико неће моћи да Ти замери што желиш да будеш и добро дете нашег Оца Небескога, као и верна ученица Божанског Учитеља, Господа нашега Исуса Христа.
Што се тиче поста, пости колико можеш с обзиром на услове у родитељској кући; немој ни ту да изазиваш, али гледај да се свакако причешћујеш кад год можеш. О томе разговарај са Твојим парохом.
Са љубављу у Господу поздравља Те
јеромонах Иринеј (Буловић)
Ученикова досетка (2)
(слика са нета)
- Потпуно ми је јасно, господине учитељу – рече Бранко. – И чини ми се, да сте нам тиме одговорили и на питање зашто гром понекад удара у цркву.
Сви се забезекнуше од изненађења, а учитељ највише.
- Како то? – упита учитељ.
- Па ево како – продужи Бранко. – Колико сам ја схватио веронауку, мени се чини да је однос Бога према људима сличан односу учитеља према ђацима. Као што сте Ви нама пружили многа корисна знања, мудре савете и наредбе, тако и Бог људима даје многа добра у овоме свету и даје наредбе – законе и за људе и за целу природу, тражећи од људи да те законе поштују и по њима живе. Неки то чине, неки не чине, него мисле да ће својим жртвама и поклонима Богу успети да Га подмите, као што је Станко мислио да може Вас.
Али Бог не прима свачији поклон и свачију жртву. Њему наши поклони заиста нису потребни, као ни Вама „реграције“. Ипак, нечију жртву и поклон прими, а нечије не прими. Зато што један испуњава Његове наредбе, као ми Ваше, а други не испуњавају, као што Станко није слушао шта сте му говорили, мислећи да ће непослушност накнадити жртвама и поклонима.
Сви ми из веронауке знамо да је тако Бог примио Авељеву, а одбацио Кајинову жртву.
Међу многим законима које је Бог дао и прописао за мртву природу, па и за електрицитет, један гласи: гром најчешће удара у високе предмете. А људима кроз њихов разум Бог заповеда: ако хоћете да се сачувате од грома, ставите на сваку високу зграду громобран.
Зато немате право да тражите од Мене да вас још и чудом спасавам. Немојте тражити преко `леба погаче. Као што Сам вам дао природне лекове да се браните од болести, тако вам дајем громобран да се браните од грома.
Тако се мени чини – рече Бранко – да нам Бог говори кроз наш разум и кроз природне законе.
А црква, заиста јесте дом Божји као што је наша кућа наш дом. Ми смо кућу себи градили, зато што нам је нужно потребна, па зато нико паметан неће бацити бомбу на своју кућу.
Међутим, црква као грађевина је наш поклон Богу, којим исказујемо своју љубав, оданост, захвалност и покорност.
А ако заиста тим поклоном желимо да изразимо Богу сва та осећања, онда треба пре свега да испуњавамо све наредбе Божје, па и ону коју нам је дао кроз природни закон о громобрану и електрицитету.
Не испунимо ли то, ми, приносећи Богу цркву на дар, заправо Му пркосимо, и желимо некако да Га подмитимо. Као да бисмо тиме рекли: Ево, Боже, ми Ти поклањамо цркву, а Ти се окани својих закона и наредаба.
Имамо ли ми право да од Бога тражимо и захтевамо да Он тај наш дар безусловно прими и да се одрекне својих закона који су и свети и праведни и разумни?
Свакако немамо.
Зато, пошто сте ми објаснили зашто нисте примили Станкову „реграцију“ мене више не чуди ако Бог, пустивши да гром удари у цркву, нама каже: Не примам ваш поклон док не испуните Моје заповести.
Друга је ствар била пре него што је Бог дао људима могућност да пронађу громобран. Тада је Он својим Промислом бранио и људе и куће и нарочито велике цркве од грома. Јер, сви знамо да су високе цркве постојале много пре громобрана и да су громови вековима грували око њих, а оне су ипак поштеђене. Ко их је сачувао, ако не Онај који громовима управља, и Који, ако то Његова правда и воља захтевају, може наћи начина да тресне громом чак и у оне зграде које имају громобран.
Пошто је Бранко завршио излагање, деца су била одушевљена, а учитељ пренеражен. На одмору учитељ упита Бранка како су му пале на памет све те ствари које је изговорио, и откуд он све то зна.
- Чуо сам од нашег попе – рече Бранко. – Сутра је наша слава, Свети Тома, па попа био јуче код нас да освети славску водицу. А мој брат Тома, студент права, заокупио попу да пита баш то о громобрану што сте Ви нас данас питали, и попа му објаснио тако као што сам Вам испричао.
Док сам слушао попино објашњавање, пало ми је тада на памет да Ви нисте примили Станкову „реграцију“, па сам тада решио: чим дођем у школу питаћу учитеља зашто није примио „реграцију“ од Станка.
Тако сам сазнао зашто Ви нисте поклон примили и још ме више у вери учврстили.
Приређено за Звонце према причи
О. Лазара Милина
број 8/2008.
Срећна и Богом благословена Крсна слава, Празник Светог
апостола Томе, свим свечарима а посебно нашем Мандраку
и његовој дивној породици.
На многаја љета!
Ученикова досетка
(слика са нета)
У селу М. на брегу је школа, а само мало даље, црква. Доминира читавим селом и украшава околину.
Непосредно пред Други светски рат, ту је учитељевао учитељ Панта, млад човек, пун полета и пун љубави према деци. Ђаци су га силно волели.
Сваке године у јуну, при крају школске године, доносили су му „реграције“ – разне поклоне у намирницама које су му свесрдно поклањали. Учитељ поклоне није хтео да прими од сваког ђака.
Једног лепог јесењег дана, у четвртом разреду, на часу познавања природе, учитељ је говорио о муњи, грому и громобрану. Деца су пажљиво слушала. Учитељ искористи ту прилику за извођење једног плана. Каквог плана?
Учитељ је био безбожник, али се устручавао да свој атеизам отворено намеће ђацима. Решио је да ученицима не говори против Бога у своје лично име, него у име науке. Тако би деца његове разлоге сама схватила и усвојила, па не би изгледало да им он својим учитељским ауторитетом намеће да не верују у Бога.
Учитељ је знао да је цело село врло побожно, српско – православно, и да деца сваке недеље иду у цркву и певају на Литургији. Зато је чекао згодну прилику да нападне на веру својих ђака и њихових предака.
(Галерија "Светосавског звонца")
Та му је прилика овог пута дошла као поручена. Он се обрати ђацима питањем:
- Децо, шта видите кроз прозор наше учионице?
- Цркву! – одговорише деца.
- А шта видите на цркви?
- Крст! – рекоше деца.
- А шта видите на крсту?
- Громобран! – одговорише ђаци углас.
- А зашто су попови ставили громобран на цркву? – упита учитељ, као случајно, баш попину ћерку Љубицу.
Девојчица одговори:
- Црква је висока грађевина и налази се на узвишењу. Пошто гром по правилу удара у високе зграде, на цркву је постављен громобран да не би гром ударио у цркву.
- Одлично! – рече учитељ. – А да ли је црква дом Божји?
- Јесте! – одговорише деца углас.
- Па зар ће Бог ударити громом у своју кућу? Који би од вас бацио огањ или бомбу на своју кућу? – запита учитељ.
Деца се збунише и занемеше. Збуњеност и тајац прекиде мали Бранко јавивши се за реч.
- Господине учитељу – рече Бранко – ја сам врло дуго размишљао и никако нисам могао себи да објасним зашто сте ви примили „реграције“ (поклоне) од свих нас, а само сте Станкову „реграцију“ одбили, иако су и он и његов отац донели најлепши и најбогатији поклон. Да је Станков отац сиромашан, ја бих помислио да сте одбили да примите поклон да га не оштетите. Али пошто су они најбогатији у селу, за њих тај поклон не представља никакво оптерећење. Зашто сте одбили Станкову „реграцију“?
Учитељ, иако изненађен оваквим питањем, ипак, из педагошких разлога, деци објасни свој став и рече:
- Видите, децо, ви знате да ја имам добру плату и немам никакве потребе за вашим „реграцијама“. А примам их само зато што знам да их доносите као израз ваше љубави према мени, као вашем учитељу и у знак захвалности, што сам вас научио многим стварима које ће вам у животу бити потребне. Примањем ваших поклона, хтео сам и да изразим своју благодарност што сте били вредни и послушни ђаци, као и да ценим вашу љубав, пажњу и захвалност.
А ево зашто нисам примио Станков поклон:
Има ли прљавијег и неуреднијег дечака од њега? А тек његова ђачка књижица! Све јединица до јединице и казна до казне! Зар нисам ја целе године говорио:
- Станко, умивај се. Станко, пери руке и сеци нокте. Станко, смири се. Станко, учи! Аја! Све је то Станко на једно уво примио, а на друго пустио. Осим тога, сазнао сам да се хвалио:
- Што да учим!? Ја ћу на лето учитељу дати једну масну „реграцију“ и моје сведочанство ће бити најбоље!
Станко, јеси ли то рекао пред чича Милованом?
Станко поцрвене, устаде и једва чујно промрмља:
- Јесам.
- Ето видите, зар је такав дечко достојан да од њега примим поклон?! Зар ћу због њега мењати основне законе којих треба да се држи свако? Је ли ти, Бранко, сада јасно зашто сам остале поклоне примио, а Станков нисам?
- наставиће се -
Има Бога, рекла је бака
Зовем се Ана Марија. Живим обичан овоземаљски живот једне једанаестогодишње девојчице. Имам маму, тату, сестру и брата и веома сам срећна девојчица.
Срећна сам јер имам породицу коју волим, школу у којој стичем знања и учим о многим лепим стварима. Имам пријатеље и рођаке који ме окружују и наставнике од којих учим. Мислим да је то довољно за срећу.
Иако имам здравствени проблем с којим сам рођена, јер не могу добро да ходам и трчим као већина мојих вршњака, нисам због тога тужна и несрећна. Захвална сам Богу за сваки дан свог живота и настојим да уживам у свему што ми он пружи.
Пре пар месеци била сам много тужна јер се моја бака преселила на небо код Бога и заувек нас напустила. Недостају ми приче из њеног детињства, топле чарапе које ми је сваке зиме плела и нежне руке које су ме миловале.
Говорила ми је бака често:
„Има Бога, дете, исправиће Он све неправде овог света, треба само бити стрпљив и чекати!“
А ја бих, бако, да скупа чекамо и да чујем још неку лепу причу из твог детињства. Увече кад легнем и кроз прозор угледам звезде које трепере у ноћи, чини ми се да си ти баш једна од њих која ми стално намигује и жмирка као што си често чинила увече док дремаш поред топле пећи.
Зимско је вече, бако, и пуцкетање ватре у пећи сећа ме на тебе. Ближе се новогодишњи празници и Божић.
Све ће бити другачије јер нема тебе да унесеш Бадњак у кућу и по слами проспеш бомбоне и разне друге ђаконије да их ми деца купимо. Тебе нема, бако, али остала је моја вера у Бога да ће све ствари на овом свету опет бити на свом месту, јер ти си се увек томе надала.
Научила си ме да нада увек последња умире, да Бога има и да стиже да исправи све „кривде“ и донесе правду. Хвала ти, бако, што си ме научила племенитости, доброти и праштању. Ја ћу те чувати у сећању, у својим молитвама Богу. Није важно што ја никада нећу трчати и чврсто стојати на својим ногама, како си ти хтела да ме видиш. Довољно је што дишем, гледам и осећам све ове дивне ствари око себе.
Нека бар делић ове лепоте осете и она деца којима је до сада то било ускраћено. Увек си ме учила да се у својим молитвама молим за све добре људе и да добро увек победи зло. Зато ми је важно, бако, да анђео, горе на небу, добро пази на тебе, да ти пре сна утопли хладне старачке ноге, као што си ти мени чинила у хладним зимским ноћима.
Има Бога, бако, јер ту је свуда око нас, у новом сунчаном дану, у осмеху детета, у мирису тек испеченог хлеба. Научила сам да се радујем малим стварима и да уживам у њима, а оне велике недостижне нећу никад ни пожелети.
Ти ми буди спокојна, све је углавном онако како би ти хтела и желела. Свет је исти, порадићемо на томе да га мало поправимо како би сви били срећни и задовољни.
Пази на себе и поздрави ми Бога! Остај ми с Богом, бако, и чувај Га, а Он нека чува тебе и све нас!
Пре неколико дана нам је вероучитељица Милица Ракић донела
радове својих ученика. Одушевио нас је рад Ане Марије, њена
вера у Бога, чиста, искрена, светосавска. Ова девојчица би мно-
гима могла да послужи као пример. Иако не може добро да хода,
она не губи наду, не хули на Бога, радује се животу. Сетите се
Ане Марије кад кажете да сте депресивни и да вам је нешто тешко
да урадите.
"Светосавско звонце", бр. 1./2009.