Ја носим крст јавно

 

Текст који је пред вама први пут је објављен пре више од 20 година, далеке 1983. године у Православном мисионару. Писма мале Наде показују специфичан вид насиља над децом. Наиме, ради се о комунистичком просветном насиљу које је систематски било спровођено над српским народом читавих 50 година.

 

 

 

Прво писмо, фебруара 1983.

 

Драги издавачи,

У школи ми се ђаци подсмевају што верујем у Господа и носим крст и неколико иконица у облику привезака. Често се са њима препирем. Многи се праве да верују, али када наставници почну да причају против Бога, они се сви смеју (наравно, кад и не верују!) и сви се окрећу према мени. Ја носим крст јавно и не стидим се. Наставници ништа не смеју да ми кажу, можда зато што сам најбољи ђак. А ја сам навикла да им кажем све у очи и не стидим се.

Једна девојчица која је ишла са мном у школу, на сваку реч је, из навике, псовала Бога. Ја сам је почела грдити, али она ништа на то. После неколико дана ударио ју је ауто на улици. Остала је жива и за то би требало само Господу да захвали.

У цркву одлазим кад год ми родитељи дозволе. Али ни они нису баш побожни, нарочито старији брат, који ме често нервира. Не знам откуд ја да будем изузетак и у кући и у школи. На мојој је страни само један ујак. Он је, нажалост, слеп, па му често читам Свето Писмо и волим да одлазим к њему.

Што је најважније, Бог ми је дао памет и мудрост. Идем на такмичења скоро из свих предмета. Из саобраћаја сам била једина девојчица у општини.

Често ми дође да се побијем са ђацима који ме дирају (врло сам ратоборна), али се уздржим јер знам да ме се ипак и боје, пошто сам највиша и врло јака. Знам да не треба дирати слабијег од себе, па зато често ћутим.

Ја се љутим на своје родитеље што не поштују све обичаје. Покушавала сам и да постим о свим постовима. Али шта ћу кад мајка све готови на масти!

Волим музику, свирам хармонику.

Позајмљујем све књижице о Господу и волела бих да могу да купим још неких књига. Али шта ћу кад родитељи не дају да толико читам!

Молим вас, извините што сам оволико писала. Шта ћу кад немам коме ни да све причам!

 

Нада К, ученица основне школе

 

 

 

Друго писмо, марта 1983.

 

Драга редакцијо!

Поново вам пишем и шаљем вам претплату за ову годину.

Могу вам рећи да је лист више него одличан. Али мени су се због њега у школи створиле компликације.

Када је пошта стигла у школу, директорка ју је однела у своју канцеларију и отворила. Када је видела шта сам добила, позвала је моју разредну. Разредна је рекла како су то моји родитељи наручили, ето, тако, на моје име. Затим је ушла у одељење и рекла да је после часова сачекам пред школом.

Ја сам се зачудила: зашто баш ја? И ђаци су се зачудили: није могуће да је Нада направила проблем! Када је разредна приметила да сви гледају у мене, рекла је да ћемо радити нешто у парку. Али то мене није баш нарочито умирило јер сам мислила: зашто баш ја сама?

Када сам је сачекала, она ме је издвојила и упитала да ли сам наручила какве црквене књиге. Ја сам јој рекла за Светосавско звонце, а и да сам од попа купила Свето Писмо.

- А зашто ће то теби?

- Треба ми!

- Можеш ли ми рећи зашто?

- Не могу!

- А због чега не можеш?

- Па тако.

- Да ли ти родитељи верују?

- Не.

- Откуд ти сама?

- Па тако.

- Надо, ја мислим да си ти на погрешном путу.

- А ја мислим, наставнице, да мене од тога Пута не може нико одвратити. Осим тога, вера је законом дозвољена.

- Јесте, али ти си довољно одрасла да можеш све да схватиш. И директорка ће те сигурно позвати.

- Нека ме позове!

Рекла ми је још неку реч, коју тада нисам разумела јер сам се била изнервирала, а после сам је заборавила.

Затим је пришла једна наставница која нас је гледала са стране и, дивећи се мојој висини, рекла разредној:

- Нада те је већ престигла!

Моја разредна је иначе највиша међу наставницама. Тада ми даде пошту и рече да ћемо још неки пут поразговарати. Узела сам књиге и отишла на полигон за тренирање саобраћаја јер се спремам за општинско такмичење. Нервозно сам бацила књиге и гласно рекла:

- Зар она мени да каже у шта ја треба да верујем!

Другови из саобраћајне секције, претпостављајући о чему се ради јер су знали колико сам ја склона вери, почели су ме испитивати. Ја сам им све испричала и били су љути на наставницу скоро колико и ја, јер ме воле, а и председник сам им секције и уједно једина девојчица у општини која се такмичи. Затим дође и наставница Бранка, која води ту секцију, јер је приметила да са мном нешто није у реду, а и она ме много воли. И њој сам све рекла, а она каже да се ништа не секирам јер моју пошту нико не сме да отвара.

После ме је још више погодило када сам сазнала да је разредна рекла мом брату да мајка дође у школу, а ја да не знам. „Зар због тога да ми зове родитеље!“, стално сам мислила. Тога дана ништа нисам могла јести ни пити. Сутрадан сам отишла лекару, а она је једног дечака питала где сам ја. Одговорио је да сам отишла лекару јер сам се претходног дана нешто изнервирала. Стигла сам на неколико часова; и када сам се сагнула да се обујем, она ме је полако ухватила за косу и ја сам се усправила. Насмејала се и упитала ме зашто сам се јуче изнервирала. Ништа јој тада нисам одговорила. Мајка је ишла у школу, разговарале су више од сата, али мати неће баш ништа да ми каже. Није ми чак дала да одем у цркву да купим свећа уочи Задушница, већ је послала брата, а ја ћу с њом, као, да печем колаче. Међутим, ја сам морала да цепам дрва и да намирујем стоку. Не знам више шта да радим! Највише бих волела да ни са ким не разговарам и да радим свој посао. Молим вас, напишите ми бар нешто!...

Извините што сам оволико писала, али моји сада сви спавају; јер, док ово пишем, тачно је петнаест минута до поноћи. Учила сам и тако узела да вам напишем писмо. А не могу да прођем кроз кућу, а да ми старији брат нешто не каже и не наруга се...

 

Довиђења! Нада

 

 

 

Презиме и адресу Наде К, ученице основне школе у једном селу земље Србије, која би многима од одраслих и школованих могла бити учитељица вере и пример њенога здравог исповедања, не објављујемо овде и сада. Читаоци већ схватају због чега - због појединих просветних радника, педагога, који су заборавили, како видимо из потресних и чудесних Надиних писама, да им је позив и дужност да своје ђаке уче, а не да их муче; да децу просвете, а не да јој самозвано и самовласно прете; да децу духовно воде (реч „педагог“ и означава „водитеља деце“!), а не да је од духовних вредности одводе и тиме духовно заводе... Због таквих људи, дакле, и таквих жалосних педагога прећуткујемо остале податке о нашој Нади, малој по годинама, а великој по вери и благодати. Не желимо да им пружимо прилику да још једанпут тероришу душу невинога створења, да се играју инквизитора над незаштићеним дететом, да врше непедагошки и нечовечни притисак на његову савест, да га ударају на душевне и телесне муке... Ко мисли да овим речима претерујемо, нека поново прочита ретке о томе како Нада, ништа нити једући нити пијући, ишчекује нове „мере“, нове претње! И нека не заборави да је Нада девојчица, ученица основне школе! Друга је ствар што је Наду надахнуо исти Дух који је надахњивао и Давида пред Голијатом. Питамо се: колико нас одраслих, пред нашим крупним и ситним директорима, показује и десети део достојанствене храбрости коју је испољила Нада пред директорком и пред наставницом своје школе? И још нешто се питамо: када ће извесни наши суграђани схватити да нема педагогике без етике, просвете без доброте и љубави, а напредности и хуманости без поштовања сваке личности, па и личности детета које им је поверено?

Срећом, нису сви просветни радници самозвани инквизитори и ревнитељи угроженог атеизма, који га овако бране, и то пред ким и од кога? Пред децом и од деце! А не схватају да од такве „одбране“ атеизма не може проистећи ништа друго осим његове сахране... Ми не знамо да ли је Надина наставница Бранка верујућа или неверујућа, али се свакако понела са љубављу и добротом према својој ученици, а то значи - понела се као добар педагог и прави човек. Зато њу ценимо, директорку и „разредну“ жалимо, а нашој Нади се радујемо, за њу се Господу молимо и због ње Му благодарност узносимо.

У Житијима светих описују се живот и подвизи свете Софије (Мудрости) и њених трију кћери: Вере, Наде и Љубави. Наша најмлађа сарадница Нада није само имењакиња свете Наде, кћери свете Софије, него је без сумње и сама духовна кћи свете Мудрости и мала сестра Божанске Мудрости, Христа Господа. Уосталом, све док међу децом у нашем народу расту ученице - исповеднице Наде, и за наш народ - има наде...

Ево напослетку и одговора који смо упутили Нади К, православној хришћанки, сведоку Христове истине и љубави, ученици основне школе у једном селу земље Србије:

 

ПОБОЖНОСТ ЈЕ СПОЈ СМЕЛОСТИ И СМИРЕНОСТИ

Београд, 21. марта 1983.

 

Драга наша Надо,

Помози Бог! Пишући Теби, љубљеном детету Божјем и нашем, желим Ти, служећи се светим речима Светога Писма, благодат, милост и мир од Бога Оца и Христа Исуса, Господа нашега (11 Тим. 1,2).

Оба твоја лепа писма смо примили. Честитамо Ти што ревносно и без бојазни исповедаш пред свима своју православну хришћанску веру и молимо се Господу, који је пробудио и Духом Својим надахнуо Твоју душу и срце, да Те увек чува и штити, води и просвећује у све дане Твога живота.

Шаљемо Ти уз ово писмо и извесне бројеве Православног мисионара, као и неке лепе побожне књиге. Православни мисионар ћемо Ти слати редовно, ако Бог да, као наш мали дар Теби. Све то шаљемо преко Твога свештеника, а не на школу, да будеш поштеђена сувишних непријатности.

Твоја дирљива, искрена и пуна вере писма објавићемо, Боже здравља.

Кад год желиш, или кад год Ти нешто треба, слободно нам пиши - најбоље непосредно Православном мисионару.

Нека Те благослов Божји увек и свуда прати! Али и Ти буди мудра и трезвена, не стиди се вере али и не изазивај друге. Побожност је истовремени спој смелости и смирености.

У кући буди увек добро дете својим родитељима, а у школи добра ученица, и онда нико неће моћи да Ти замери што желиш да будеш и добро дете нашег Оца Небескога, као и верна ученица Божанског Учитеља, Господа нашега Исуса Христа.

Што се тиче поста, пости колико можеш с обзиром на услове у родитељској кући; немој ни ту да изазиваш, али гледај да се свакако причешћујеш кад год можеш. О томе разговарај са Твојим парохом.

 

Са љубављу у Господу поздравља Те

јеромонах Иринеј (Буловић)

 

 

 

Ученикова досетка (2)

(слика са нета)

 

 

 

- Потпуно ми је јасно, господине учитељу – рече Бранко. – И чини ми се, да сте нам тиме одговорили и на питање зашто гром понекад удара у цркву.

Сви се забезекнуше од изненађења, а учитељ највише.

- Како то? – упита учитељ.

- Па ево како – продужи Бранко. – Колико сам ја схватио веронауку, мени се чини да је однос Бога према људима сличан односу учитеља према ђацима. Као што сте Ви нама пружили многа корисна знања, мудре савете и наредбе, тако и Бог људима даје многа добра у овоме свету и даје наредбе – законе и за људе и за целу природу, тражећи од људи да те законе поштују и по њима живе. Неки то чине, неки не чине, него мисле да ће својим жртвама и поклонима Богу успети да Га подмите, као што је Станко мислио да може Вас.

Али Бог не прима свачији поклон и свачију жртву. Њему наши поклони заиста нису потребни, као ни Вама „реграције“. Ипак, нечију жртву и поклон прими, а нечије не прими. Зато што један испуњава Његове наредбе, као ми Ваше, а други не испуњавају, као што Станко није слушао шта сте му говорили, мислећи да ће непослушност накнадити жртвама и поклонима.

Сви ми из веронауке знамо да је тако Бог примио Авељеву, а одбацио Кајинову жртву.

Међу многим законима које је Бог дао и прописао за мртву природу, па и за електрицитет, један гласи: гром најчешће удара у високе предмете. А људима кроз њихов разум Бог заповеда: ако хоћете да се сачувате од грома, ставите на сваку високу зграду громобран.

Зато немате право да тражите од Мене да вас још и чудом спасавам. Немојте тражити преко `леба погаче. Као што Сам вам дао природне лекове да се браните од болести, тако вам дајем громобран да се браните од грома.

Тако се мени чини – рече Бранко – да нам Бог говори кроз наш разум и кроз природне законе.

А црква, заиста јесте дом Божји као што је наша кућа наш дом. Ми смо кућу себи градили, зато што нам је нужно потребна, па зато нико паметан неће бацити бомбу на своју кућу.

Међутим, црква као грађевина је наш поклон Богу, којим исказујемо своју љубав, оданост, захвалност и покорност.

А ако заиста тим поклоном желимо да изразимо Богу сва та осећања, онда треба пре свега да испуњавамо све наредбе Божје, па и ону коју нам је дао кроз природни закон о громобрану и електрицитету.

Не испунимо ли то, ми, приносећи Богу цркву на дар, заправо Му пркосимо, и желимо некако да Га подмитимо. Као да бисмо тиме рекли: Ево, Боже, ми Ти поклањамо цркву, а Ти се окани својих закона и наредаба.

Имамо ли ми право да од Бога тражимо и захтевамо да Он тај наш дар безусловно прими и да се одрекне својих закона који су и свети и праведни и разумни?

Свакако немамо.

Зато, пошто сте ми објаснили зашто нисте примили Станкову „реграцију“ мене више не чуди ако Бог, пустивши да гром удари у цркву, нама каже: Не примам ваш поклон док не испуните Моје заповести.

Друга је ствар била пре него што је Бог дао људима могућност да пронађу громобран. Тада је Он својим Промислом бранио и људе и куће и нарочито велике цркве од грома. Јер, сви знамо да су високе цркве постојале много пре громобрана и да су громови вековима грували око њих, а оне су ипак поштеђене. Ко их је сачувао, ако не Онај који громовима управља, и Који, ако то Његова правда и воља захтевају, може наћи начина да тресне громом чак и у оне зграде које имају громобран.

Пошто је Бранко завршио излагање, деца су била одушевљена, а учитељ пренеражен. На одмору учитељ упита Бранка како су му пале на памет све те ствари које је изговорио, и откуд он све то зна.

- Чуо сам од нашег попе – рече Бранко. – Сутра је наша слава, Свети Тома, па попа био јуче код нас да освети славску водицу. А мој брат Тома, студент права, заокупио попу да пита баш то о громобрану што сте Ви нас данас питали, и попа му објаснио тако као што сам Вам испричао.

Док сам слушао попино објашњавање, пало ми је тада на памет да Ви нисте примили Станкову „реграцију“, па сам тада решио: чим дођем у школу питаћу учитеља зашто није примио „реграцију“ од Станка.

Тако сам сазнао зашто Ви нисте поклон примили и још ме више у вери учврстили.

 

Приређено за Звонце према причи

О. Лазара Милина

број 8/2008.

 

 

 

Срећна и Богом благословена Крсна слава, Празник Светог

апостола Томе, свим свечарима а посебно нашем Мандраку

и његовој дивној породици.

На многаја љета!

 

 

Ученикова досетка

(слика са нета)

 

 

 

У селу М. на брегу је школа, а само мало даље, црква. Доминира читавим селом и украшава околину.

Непосредно пред Други светски рат, ту је учитељевао учитељ Панта, млад човек, пун полета и пун љубави према деци. Ђаци су га силно волели.

Сваке године у јуну, при крају школске године, доносили су му „реграције“ – разне поклоне у намирницама које су му свесрдно поклањали. Учитељ поклоне није хтео да прими од сваког ђака.

Једног лепог јесењег дана, у четвртом разреду, на часу познавања природе, учитељ је говорио о муњи, грому и громобрану. Деца су пажљиво слушала. Учитељ искористи ту прилику за извођење једног плана. Каквог плана?

Учитељ је био безбожник, али се устручавао да свој атеизам отворено намеће ђацима. Решио је да ученицима не говори против Бога у своје лично име, него у име науке. Тако би деца његове разлоге сама схватила и усвојила, па не би изгледало да им он својим учитељским ауторитетом намеће да не верују у Бога.

Учитељ је знао да је цело село врло побожно, српско – православно, и да деца сваке недеље иду у цркву и певају на Литургији. Зато је чекао згодну прилику да нападне на веру својих ђака и њихових предака.

 

(Галерија "Светосавског звонца")

 

Та му је прилика овог пута дошла као поручена. Он се обрати ђацима питањем:

- Децо, шта видите кроз прозор наше учионице?

- Цркву! – одговорише деца.

- А шта видите на цркви?

- Крст! – рекоше деца.

- А шта видите на крсту?

- Громобран! – одговорише ђаци углас.

- А зашто су попови ставили громобран на цркву? – упита учитељ, као случајно, баш попину ћерку Љубицу.

Девојчица одговори:

- Црква је висока грађевина и налази се на узвишењу. Пошто гром по правилу удара у високе зграде, на цркву је постављен громобран да не би гром ударио у цркву.

- Одлично! – рече учитељ. – А да ли је црква дом Божји?

- Јесте! – одговорише деца углас.

- Па зар ће Бог ударити громом у своју кућу? Који би од вас бацио огањ или бомбу на своју кућу? – запита учитељ.

Деца се збунише и занемеше. Збуњеност и тајац прекиде мали Бранко јавивши се за реч.

- Господине учитељу – рече Бранко – ја сам врло дуго размишљао и никако нисам могао себи да објасним зашто сте ви примили „реграције“ (поклоне) од свих нас, а само сте Станкову „реграцију“ одбили, иако су и он и његов отац донели најлепши и најбогатији поклон. Да је Станков отац сиромашан, ја бих помислио да сте одбили да примите поклон да га не оштетите. Али пошто су они најбогатији у селу, за њих тај поклон не представља никакво оптерећење. Зашто сте одбили Станкову „реграцију“?

Учитељ, иако изненађен оваквим питањем, ипак, из педагошких разлога, деци објасни свој став и рече:

- Видите, децо, ви знате да ја имам добру плату и немам никакве потребе за вашим „реграцијама“. А примам их само зато што знам да их доносите као израз ваше љубави према мени, као вашем учитељу и у знак захвалности, што сам вас научио многим стварима које ће вам у животу бити потребне. Примањем ваших поклона, хтео сам и да изразим своју благодарност што сте били вредни и послушни ђаци, као и да ценим вашу љубав, пажњу и захвалност.

А ево зашто нисам примио Станков поклон:

Има ли прљавијег и неуреднијег дечака од њега? А тек његова ђачка књижица! Све јединица до јединице и казна до казне! Зар нисам ја целе године говорио:

- Станко, умивај се. Станко, пери руке и сеци нокте. Станко, смири се. Станко, учи! Аја! Све је то Станко на једно уво примио, а на друго пустио. Осим тога, сазнао сам да се хвалио:

- Што да учим!? Ја ћу на лето учитељу дати једну масну „реграцију“ и моје сведочанство ће бити најбоље!

Станко, јеси ли то рекао пред чича Милованом?

Станко поцрвене, устаде и једва чујно промрмља:

- Јесам.

- Ето видите, зар је такав дечко достојан да од њега примим поклон?! Зар ћу због њега мењати основне законе којих треба да се држи свако? Је ли ти, Бранко, сада јасно зашто сам остале поклоне примио, а Станков нисам?

 

- наставиће се -

 

 

 

Има Бога, рекла је бака

бака и унука

 

 

 

 

Зовем се Ана Марија. Живим обичан овоземаљски живот једне једанаестогодишње девојчице. Имам маму, тату, сестру и брата и веома сам срећна девојчица.

 

Срећна сам јер имам породицу коју волим, школу у којој стичем знања и учим о многим лепим стварима. Имам пријатеље и рођаке који ме окружују и наставнике од којих учим. Мислим да је то довољно за срећу.

 

Иако имам здравствени проблем с којим сам рођена, јер не могу добро да ходам и трчим као већина мојих вршњака, нисам због тога тужна и несрећна. Захвална сам Богу за сваки дан свог живота и настојим да уживам у свему што ми он пружи.

 

Пре пар месеци била сам много тужна јер се моја бака преселила на небо код Бога и заувек нас напустила. Недостају ми приче из њеног детињства, топле чарапе које ми је сваке зиме плела и нежне руке које су ме миловале.

 

Говорила ми је бака често:

 

„Има Бога, дете, исправиће Он све неправде овог света, треба само бити стрпљив и чекати!“

 

А ја бих, бако, да скупа чекамо и да чујем још неку лепу причу из твог детињства. Увече кад легнем и кроз прозор угледам звезде које трепере у ноћи, чини ми се да си ти баш једна од њих која ми стално намигује и жмирка као што си често чинила увече док дремаш поред топле пећи.

 

Зимско је вече, бако, и пуцкетање ватре у пећи сећа ме на тебе. Ближе се новогодишњи празници и Божић.

 

Све ће бити другачије јер нема тебе да унесеш Бадњак у кућу и по слами проспеш бомбоне и разне друге ђаконије да их ми деца купимо. Тебе нема, бако, али остала је моја вера у Бога да ће све ствари на овом свету опет бити на свом месту, јер ти си се увек томе надала.

 

Научила си ме да нада увек последња умире, да Бога има и да стиже да исправи све „кривде“ и донесе правду. Хвала ти, бако, што си ме научила племенитости, доброти и праштању. Ја ћу те чувати у сећању, у својим молитвама Богу. Није важно што ја никада нећу трчати и чврсто стојати на својим ногама, како си ти хтела да ме видиш. Довољно је што дишем, гледам и осећам све ове дивне ствари око себе.

 

Нека бар делић ове лепоте осете и она деца којима је до сада то било ускраћено. Увек си ме учила да се у својим молитвама молим за све добре људе и да добро увек победи зло. Зато ми је важно, бако, да анђео, горе на небу, добро пази на тебе, да ти пре сна утопли хладне старачке ноге, као што си ти мени чинила у хладним зимским ноћима.

 

Има Бога, бако, јер ту је свуда око нас, у новом сунчаном дану, у осмеху детета, у мирису тек испеченог хлеба. Научила сам да се радујем малим стварима и да уживам у њима, а оне велике недостижне нећу никад ни пожелети.

 

Ти ми буди спокојна, све је углавном онако како би ти хтела и желела. Свет је исти, порадићемо на томе да га мало поправимо како би сви били срећни и задовољни.

 

Пази на себе и поздрави ми Бога! Остај ми с Богом, бако, и чувај Га, а Он нека чува тебе и све нас!

 

Пре неколико дана нам је вероучитељица Милица Ракић донела

радове својих ученика. Одушевио нас је рад Ане Марије, њена

вера у Бога, чиста, искрена, светосавска. Ова девојчица би мно-

гима могла да послужи као пример. Иако не може добро да хода,

она не губи наду, не хули на Бога, радује се животу. Сетите се

Ане Марије кад кажете да сте депресивни и да вам је нешто тешко

да урадите.

 

"Светосавско звонце", бр. 1./2009.