Све у причама бива

Под окриљем Белог анђела

Нове генерације

Јавни час веронауке

Дечији врлинослов

Nu-i singur Iuda vinovat

Свети Сава

Престо га је чек`о - он га није хтео,
он је нешто више духом заволео,
одазв`о се даљном лелеку и вриску,
па је загрлио будућност србинску.
Он се скромно сиђе с краљевских висина,
цвет жртвова плоду;
он неће да влада, он хоће да служи,
Богу и свом народу.

" Веру ћу да крепим, православље ширим
кроз ту маглу сиву;
темељ ћу да градим, цркву ћу да зидам,
али цркву живу."
И та нам је вера спасавала оце
од многих пропасти;
та ће иста вера - о хвала ти, Саво! -
и унуке спасти.

Ал` та вера не сме да буде без вида,
зато Свети Саво још и школе зида.
" Има л` ока слепа, школа га отвара!
Шаљ`те децу нека од њих људе ствара!
Оно што нас јача на путу поштења,
оно што нас води ка брегу спасења,
оно што нам муку ублажава љуту,
што нам не да клизнут на стрменом путу.
Оног светлог духа светле благовести,
што нас држе крепко на висини свести;
оно што нас учи да трпит умемо,
оно што нас диже да напредујемо,
што нам даје души, уму, срцу здравље:
то је српска школа, то је православље!"
То је Сава знао и пример нам дао,
срећу нам је хтео, њојзи нас повео,
одазвао се даљном лелеку и вриску,
па је загрлио будућност србинску.

Круну није хтео, није хтео славу,
али круна сама дође му на главу.
Он се хтео сићи свом народу ближе,
он се хтео спустит, - а тиме се диже,
дух нас његов купи сред Божијег храма,
дух је његов звезда над нашим школама.

Савино су тело Турци сагорели
и његов су пеп`о на ветар изнели,
и где год је трунка пепела му пала,
ту је нова љубав к роду засијала.

Данас цело Српство његов спомен слави:
" Ускликнимо с љубављу светитељу Сави!"

 

Јован Јовановић Змај

 

 

Ко говори деци

У једном разговору са братом у Христу исприча ми он о догађају којем је сам присуствовао и који га је дирнуо до суза.

Једном приликом, прича он, уђе у храм на службу, а док је ишао према аналоњу да се поклони и целива икону Пресвете Богородице, пред њим, у реду, стајао је деда са унуком. Дечак је имао између годину и по дана до две и деда је морао да га подигне како би пољубио икону. Док га је држао, малишан је, гледајући у икону, говорио:

- Мама...

Деда се наједном збунио и, још држећи га, поче да му објашњава:

- То је Богородичица, сунце декино...

Али, за разлику од деде, дете се није дало збунити, већ понови:

- Мама...

Деда је очигледно помислио да дете тражи маму. Да би предупредио дететово неспокојство, деда настави да објашњава детету:

- Није, пиле, мама, већ Богородица...

Али дечак га погледа онако како то само мала деца умеју кад примете да их одрасли не разумеју и, подигавши прстић, показа на Христово Распеће у близини, поновивши:

- Мама!...

Деда је најзад разумео и, сав озарен и дирнут, пољуби дечака, потврђујући:

- Да, чедо дедино, Његова Мама!

За споменар сачувала причалица

Још те има, Лазаре

Икона „Необорива стена“ *

Славуј чува грло своје, веома га строго чува, да би грло његово могло извијати песму што весели срце његово и срца свију оних који слушају песму славујеву. Од свега што је шкодљиво и штетно по грло чува славуј грло своје, веома га строго чува.

Паун чува перје своје, ревниво пази и чува златоткану одећу своју, која је њему дика а радост људима који га гледају. Да му неко не ишчупа перје; да му нешто не испрља перје; веома ревниво чува се и брани паун, и уздиже главу своју на високом врату као стражар на кули и обзире се тамо и овамо, пазећи да му неко не ишчупа перје или да му нешто не упрља перје.

Као што славуј чува грло своје, извор радости своје и туђе, тако и ти чувај веру своју, Српче моје златно. Јер је вера твоја извор радости твоје, дубоки и непресушни извор радости твоје и свију оних који те љубе око тебе.

И као што паун чува дивно перје своје, понос свој и вредност своју, тако и ти чувај веру своју, Српче моје златно! Јер је вера твоја свети украс душе твоје, понос и вредност душе твоје.

Јеси ли видео славуја замукла грла? Вреди ли што? Чује ли га ко? Тражи ли га ко? Плаћа ли ко замуклог славуја више него врапца? Глас чини вредност славују. Глас му даје високу цену. Глас му прибавља дивљење и љубав.

Јеси ли видео пауна очупана? Одлучена од све његове славе и лепоте? Зар га не сматрају за ругобу и чудовиште, без златотканог плашта његовог, којим га је Творац огрнуо и уздигао за цара међу пернатицама?

О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!

Свети Владика Николај

* Богомајка монументалног изгледа где се истиче њен смирени и помало одсутни лик. Ово је литијска икона пред којом се, по предању, пред косовски бој помолила српска војска на челу са Светим кнезом Лазаром. Одаје достојанство Милостиве Заштитнице, и симбол је српске туге за палим царством. Данас се икона налази у ризници манастира Хиландар.

Пустите ми децу

Савиндан

Буба размишља

слика са нета

Пише ми Бубина мама:

„Морам ово да поделим са тобом. Ћути синоћ моја Буба - видела је да гледам на интернету чланак о проплакалој икони, па крену да ме испитује, док не стигосмо и до тога да Сатани сметају народи код којих се служи Литургија, те диже на нас народе, почев од Турака па надаље. Ту јој поменух и за веру страдалог ђакона Авакума и мајку Јевросиму и друге с њима...

И заћута она, видим, дума нешто у главици. Кад смо легли, каже она мени ликујући:

- Знаш, мама, тај ђаво баш и није много паметан! Он нама православнима стално доноси ратове и страдања, а ми, и ако изгинемо, бићемо Христови мученици и свеједно ћемо ићи у рај!“

Са дозволом мајке и њеног чеда радосно ово делим са драгим причољупцима.

 Ми чекамо Христа - о. Воја Билбија

Божић, Божић благи дан

Сад разумем - сад видим

Један чувени универзитетски професор, сматрао је веру само плодом маште, а Божић лепим паганским обичајем из старине.

Био је то пристојан човек, успешан у послу, добар према породици, искрен у односу са другим људима. Сматрао је да је Јеванђеље велика бајка, а нарочито оно шта се у црквама чита за Божић. Није био лицемер и није се претварао да верује,

али је поштовао другачије мишљење и супрузи није бранио да иде у цркву.

- Не желим да те разочарам - говорио је супрузи, - али ја заиста не могу да прихватим учење да је Бог постао човек. Извини, за мене је то потпуна бесмислица.

На Бадње вече, жена и деца су се спремали да иду у цркву.

- Ви идите, ја ћу остати код куће. Не могу да идем само зато што сви други иду.

Жена је отишла са децом. У кући је било топло и тихо. Почео је да пада снег. Пахуље су се ковитлале ношене јаким северним ветром. Гледао је кроз прозор и у себи се смешио:

- Кад је Божић, нека буде бео, ето деци радости!“

Вратио се у фотељу поред камина и наставио да чита. Неколико тренутака касније трже га туп ударац. Како се то поновило неколико пута, помислио је да неко баца грудве снега на прозор.

Отворио је врата и угледао јато шћућурених птичица. Вероватно су, склањајући се од олујног ветра, покушавале да улете кроз прозор.

- Не могу да дозволим да се сироте птичице ноћас смрзну пред мојим вратима - мислио је. - Али како да им помогнем? Било би добро да их сместим у шталу где је пони. Тамо могу да сачекају боље време, а хране има у изобиљу. Брзо се обукао и кренуо кроз дубоки снег према штали. Отворио је широка шталска врата и упалио светло. Али, птице нису летеле тамо.

- Морам да их некако намамим - мислио је.

Напунио је џепове зрневљем. Бацао је жито по пртини, али на његово запрепашћење, птице на зрна нису обраћале пажњу, већ су наставиле да се батргају по дубоком снегу. Покушао је да их махањем руку упути у шталу. Престрављене птичице ишле су у различитим правцима, али не и према штали, топлом и сигурном месту, пуном, за њих, сваког изобиља.

- Вероватно им изгледам као неко огромно, непојмљиво и застрашујуће створење - рече у себи. - Ја њих разумем, али оне мене не могу. Кад бих могао да будем птица бар само неколико минута, спасио би их.

У том тренутку почела су да звоне црквена звона.

Стао је и без даха слушао како звона објављују благу вест о рођењу Богочовека Христа. Онда је пао на колена у снег.

- Сад разумем - прошапутао је, - сада знам зашто си то урадио.

Христос се роди!

Ваистину се роди!

Никада не заборавите зашто је Исус Христос рођен на овој земљи!

Илустровала Слободанка Боба Тодоровић

„Светосавско звонце“ бр. 10/2009.

Спаситељ се родио у пећини

У време Христовог рођења највећа држава на свету била је Римска империја. Због наплате пореза, императори су наређивали да се изврше пописи становништва у целој империји.

Један од пописа извршен је по наређењу Цезара Августа, у време када је Јудејом, која је била под римском влашћу, владао цар Ирод. Сваки становник Јудеје морао је да оде у место где су му живели преци, да би тамо био пописан.

Због тога су Дјева Марија и старац Јосиф из Назарета, отишли у Витлејем. Пут је био напоран. У град су стигли предвече. Нису могли да пронађу смештај. Рођака у граду нису имали, а све гостионице и куће биле су пуне људи који су, због пописа и празника који се тада славио, допутовали у град.

Ноћ се спуштала, дувао је хладан ветар. Они су ишли улицама града у коме за њих није било места. Неко се ипак сажалио и упутио их у једну пећину близу града, у коју су пастири склањали стада. Пећина је била сува, а у јаслама је било златножуте сламе.

И ту је Дјева родила Христа. Свет је Спаситеља дочекао тако што му је пружио пећину као уточиште и сламу из јасала као колевку. Ту је започео животни пут на земљи Онај чији су долазак вековима најављивали пророци.

Иако нико није знао какав се судбоносни догађај збио у пећини, ипак, долазак Бога на земљу, без обзира на то што је дошао као мајушно, немоћно и сиромашно детенце, није могао остати сакривен. Над Витлејемом се те ноћи зауставила чудесна звезда, коју су следили мудраци, све док није застала над местом где се родио Цар Славе.

Пастири, у пољу код својих стада, видели су чудесну светлост. Стајали су са трепетом и страхом. Онда је Анђео Господњи сишао међу њих и рекао им:

„Не бојте се, јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову. И ово вам је знак: наћи ћете дијете повијено гдје лежи у јаслама.“

(Лк. 2.10,11,12).

Уто се зачула чудесна песма од које се сва природа преобразила. Са неба су силазиле чете анђела. Реке су шумеле тише, ветар је изгубио ноћну оштрину и испунио се мирисом. Звери су престале да траже плен. Радост је испунила сва срца, док се светом орила песма анђела:

„Слава на висини Богу и на земљи мир,

међу људима добра воља“

(Лк. 2.14).

Пастири су отишли до витлејемских зидина и тамо у пећини нашли све како им је анђео рекао. Јосифу и Дјеви Марији су испричали шта су видели и доживели у пољу. Богородица, која је пажљиво слушала, „чуваше све речи и слагаше их у срцу својему“.

МУДРАЦИ СА ИСТОКА

Вођени звездом, мудраци са Истока, дошли су да се поклоне Спаситељу. Први је Богомладенцу Христу пришао старац дуге беле браде, Мелхиор. Он је даровао Христа златом, као цара.

Други, Гаспар, „црвен у лицу”, млад и без браде, даровао је Христа тамјаном, као Бога, а трећи, Валтазар, коме је кожа била црна, предао му је на дар смирну, као првосвештенику и учитељу.

Ова тројица мудраца били су представници три људске расе. Тако се, при самом рођењу Христовом, показало оно што је касније у Јеванђељу записано: да ће сви у Христу бити једно.

Светосавско звонце

Ми смо њихови потомци