[ Богољупче ] 10 Мај, 2015 17:44
Спаљивање моштију Светог Саве


Престо га је чек`о - он га није хтео,
он је нешто више духом заволео,
одазв`о се даљном лелеку и вриску,
па је загрлио будућност србинску.
Он се скромно сиђе с краљевских висина,
цвет жртвова плоду;
он неће да влада, он хоће да служи,
Богу и свом народу.

" Веру ћу да крепим, православље ширим
кроз ту маглу сиву;
темељ ћу да градим, цркву ћу да зидам,
али цркву живу."
И та нам је вера спасавала оце
од многих пропасти;
та ће иста вера - о хвала ти, Саво! -
и унуке спасти.

Ал` та вера не сме да буде без вида,
зато Свети Саво још и школе зида.
" Има л` ока слепа, школа га отвара!
Шаљ`те децу нека од њих људе ствара!
Оно што нас јача на путу поштења,
оно што нас води ка брегу спасења,
оно што нам муку ублажава љуту,
што нам не да клизнут на стрменом путу.
Оног светлог духа светле благовести,
што нас држе крепко на висини свести;
оно што нас учи да трпит умемо,
оно што нас диже да напредујемо,
што нам даје души, уму, срцу здравље:
то је српска школа, то је православље!"
То је Сава знао и пример нам дао,
срећу нам је хтео, њојзи нас повео,
одазвао се даљном лелеку и вриску,
па је загрлио будућност србинску.

Круну није хтео, није хтео славу,
али круна сама дође му на главу.
Он се хтео сићи свом народу ближе,
он се хтео спустит, - а тиме се диже,
дух нас његов купи сред Божијег храма,
дух је његов звезда над нашим школама.

Савино су тело Турци сагорели
и његов су пеп`о на ветар изнели,
и где год је трунка пепела му пала,
ту је нова љубав к роду засијала.

Данас цело Српство његов спомен слави:
" Ускликнимо с љубављу светитељу Сави!"

 

Јован Јовановић Змај

 

 

[ Богољупче ] 02 Јануар, 2015 22:43

 

 

У једном разговору са братом у Христу исприча ми он о догађају којем је сам присуствовао и који га је дирнуо до суза.

Једном приликом, прича он, уђе у храм на службу, а док је ишао према аналоњу да се поклони и целива икону Пресвете Богородице, пред њим, у реду, стајао је деда са унуком. Дечак је имао између годину и по дана до две и деда је морао да га подигне како би пољубио икону. Док га је држао, малишан је, гледајући у икону, говорио:

- Мама...

Деда се наједном збунио и, још држећи га, поче да му објашњава:

- То је Богородичица, сунце декино...

Али, за разлику од деде, дете се није дало збунити, већ понови:

- Мама...

Деда је очигледно помислио да дете тражи маму. Да би предупредио дететово неспокојство, деда настави да објашњава детету:

- Није, пиле, мама, већ Богородица...

Али дечак га погледа онако како то само мала деца умеју кад примете да их одрасли не разумеју и, подигавши прстић, показа на Христово Распеће у близини, поновивши:

- Мама!...

Деда је најзад разумео и, сав озарен и дирнут, пољуби дечака, потврђујући:

- Да, чедо дедино, Његова Мама!

 

За споменар сачувала причалица

 

 

[ Богољупче ] 28 Јун, 2014 16:43

Икона Необорива стена 

 

Икона „Необорива стена“ *

 

Славуј чува грло своје, веома га строго чува, да би грло његово могло извијати песму што весели срце његово и срца свију оних који слушају песму славујеву. Од свега што је шкодљиво и штетно по грло чува славуј грло своје, веома га строго чува.

Паун чува перје своје, ревниво пази и чува златоткану одећу своју, која је њему дика а радост људима који га гледају. Да му неко не ишчупа перје; да му нешто не испрља перје; веома ревниво чува се и брани паун, и уздиже главу своју на високом врату као стражар на кули и обзире се тамо и овамо, пазећи да му неко не ишчупа перје или да му нешто не упрља перје.

Као што славуј чува грло своје, извор радости своје и туђе, тако и ти чувај веру своју, Српче моје златно. Јер је вера твоја извор радости твоје, дубоки и непресушни извор радости твоје и свију оних који те љубе око тебе.

И као што паун чува дивно перје своје, понос свој и вредност своју, тако и ти чувај веру своју, Српче моје златно! Јер је вера твоја свети украс душе твоје, понос и вредност душе твоје.

Јеси ли видео славуја замукла грла? Вреди ли што? Чује ли га ко? Тражи ли га ко? Плаћа ли ко замуклог славуја више него врапца? Глас чини вредност славују. Глас му даје високу цену. Глас му прибавља дивљење и љубав.

Јеси ли видео пауна очупана? Одлучена од све његове славе и лепоте? Зар га не сматрају за ругобу и чудовиште, без златотканог плашта његовог, којим га је Творац огрнуо и уздигао за цара међу пернатицама?

О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!

 

Свети Владика Николај

 

* Богомајка монументалног изгледа где се истиче њен смирени и помало одсутни лик. Ово је литијска икона пред којом се, по предању, пред косовски бој помолила српска војска на челу са Светим кнезом Лазаром. Одаје достојанство Милостиве Заштитнице, и симбол је српске туге за палим царством. Данас се икона налази у ризници манастира Хиландар.

 

 

[ Богољупче ] 02 Јун, 2014 20:22
 
 
 
[ Богољупче ] 27 Јануар, 2014 21:42
 
[ Богољупче ] 12 Јануар, 2014 23:46

 

слика са нета

 

Пише ми Бубина мама:

„Морам ово да поделим са тобом. Ћути синоћ моја Буба - видела је да гледам на интернету чланак о проплакалој икони, па крену да ме испитује, док не стигосмо и до тога да Сатани сметају народи код којих се служи Литургија, те диже на нас народе, почев од Турака па надаље. Ту јој поменух и за веру страдалог ђакона Авакума и мајку Јевросиму и друге с њима...

И заћута она, видим, дума нешто у главици. Кад смо легли, каже она мени ликујући:

- Знаш, мама, тај ђаво баш и није много паметан! Он нама православнима стално доноси ратове и страдања, а ми, и ако изгинемо, бићемо Христови мученици и свеједно ћемо ићи у рај!“

Са дозволом мајке и њеног чеда радосно ово делим са драгим причољупцима.

 

 Ми чекамо Христа - о. Воја Билбија

 

[ Богољупче ] 08 Јануар, 2014 19:04
 
 
[ Богољупче ] 07 Јануар, 2014 14:09

Један чувени универзитетски професор, сматрао је веру само плодом маште, а Божић лепим паганским обичајем из старине.

Био је то пристојан човек, успешан у послу, добар према породици, искрен у односу са другим људима. Сматрао је да је Јеванђеље велика бајка, а нарочито оно шта се у црквама чита за Божић. Није био лицемер и није се претварао да верује,

али је поштовао другачије мишљење и супрузи није бранио да иде у цркву.

- Не желим да те разочарам - говорио је супрузи, - али ја заиста не могу да прихватим учење да је Бог постао човек. Извини, за мене је то потпуна бесмислица.

На Бадње вече, жена и деца су се спремали да иду у цркву.

- Ви идите, ја ћу остати код куће. Не могу да идем само зато што сви други иду.

Жена је отишла са децом. У кући је било топло и тихо. Почео је да пада снег. Пахуље су се ковитлале ношене јаким северним ветром. Гледао је кроз прозор и у себи се смешио:

- Кад је Божић, нека буде бео, ето деци радости!“

Вратио се у фотељу поред камина и наставио да чита. Неколико тренутака касније трже га туп ударац. Како се то поновило неколико пута, помислио је да неко баца грудве снега на прозор.

Отворио је врата и угледао јато шћућурених птичица. Вероватно су, склањајући се од олујног ветра, покушавале да улете кроз прозор.

- Не могу да дозволим да се сироте птичице ноћас смрзну пред мојим вратима - мислио је. - Али како да им помогнем? Било би добро да их сместим у шталу где је пони. Тамо могу да сачекају боље време, а хране има у изобиљу. Брзо се обукао и кренуо кроз дубоки снег према штали. Отворио је широка шталска врата и упалио светло. Али, птице нису летеле тамо.

- Морам да их некако намамим - мислио је.

Напунио је џепове зрневљем. Бацао је жито по пртини, али на његово запрепашћење, птице на зрна нису обраћале пажњу, већ су наставиле да се батргају по дубоком снегу. Покушао је да их махањем руку упути у шталу. Престрављене птичице ишле су у различитим правцима, али не и према штали, топлом и сигурном месту, пуном, за њих, сваког изобиља.

- Вероватно им изгледам као неко огромно, непојмљиво и застрашујуће створење - рече у себи. - Ја њих разумем, али оне мене не могу. Кад бих могао да будем птица бар само неколико минута, спасио би их.

У том тренутку почела су да звоне црквена звона.

Стао је и без даха слушао како звона објављују благу вест о рођењу Богочовека Христа. Онда је пао на колена у снег.

- Сад разумем - прошапутао је, - сада знам зашто си то урадио.

Христос се роди!

Ваистину се роди!

Никада не заборавите зашто је Исус Христос рођен на овој земљи!

 

Илустровала Слободанка Боба Тодоровић

„Светосавско звонце“ бр. 10/2009.

 

 

[ Богољупче ] 06 Јануар, 2014 15:19

 

 

У време Христовог рођења највећа држава на свету била је Римска империја. Због наплате пореза, императори су наређивали да се изврше пописи становништва у целој империји.

Један од пописа извршен је по наређењу Цезара Августа, у време када је Јудејом, која је била под римском влашћу, владао цар Ирод. Сваки становник Јудеје морао је да оде у место где су му живели преци, да би тамо био пописан.

Због тога су Дјева Марија и старац Јосиф из Назарета, отишли у Витлејем. Пут је био напоран. У град су стигли предвече. Нису могли да пронађу смештај. Рођака у граду нису имали, а све гостионице и куће биле су пуне људи који су, због пописа и празника који се тада славио, допутовали у град.

Ноћ се спуштала, дувао је хладан ветар. Они су ишли улицама града у коме за њих није било места. Неко се ипак сажалио и упутио их у једну пећину близу града, у коју су пастири склањали стада. Пећина је била сува, а у јаслама је било златножуте сламе.

И ту је Дјева родила Христа. Свет је Спаситеља дочекао тако што му је пружио пећину као уточиште и сламу из јасала као колевку. Ту је започео животни пут на земљи Онај чији су долазак вековима најављивали пророци.

Иако нико није знао какав се судбоносни догађај збио у пећини, ипак, долазак Бога на земљу, без обзира на то што је дошао као мајушно, немоћно и сиромашно детенце, није могао остати сакривен. Над Витлејемом се те ноћи зауставила чудесна звезда, коју су следили мудраци, све док није застала над местом где се родио Цар Славе.

Пастири, у пољу код својих стада, видели су чудесну светлост. Стајали су са трепетом и страхом. Онда је Анђео Господњи сишао међу њих и рекао им:

„Не бојте се, јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову. И ово вам је знак: наћи ћете дијете повијено гдје лежи у јаслама.“

(Лк. 2.10,11,12).

Уто се зачула чудесна песма од које се сва природа преобразила. Са неба су силазиле чете анђела. Реке су шумеле тише, ветар је изгубио ноћну оштрину и испунио се мирисом. Звери су престале да траже плен. Радост је испунила сва срца, док се светом орила песма анђела:

„Слава на висини Богу и на земљи мир,

међу људима добра воља“

(Лк. 2.14).

Пастири су отишли до витлејемских зидина и тамо у пећини нашли све како им је анђео рекао. Јосифу и Дјеви Марији су испричали шта су видели и доживели у пољу. Богородица, која је пажљиво слушала, „чуваше све речи и слагаше их у срцу својему“.

МУДРАЦИ СА ИСТОКА

Вођени звездом, мудраци са Истока, дошли су да се поклоне Спаситељу. Први је Богомладенцу Христу пришао старац дуге беле браде, Мелхиор. Он је даровао Христа златом, као цара.

Други, Гаспар, „црвен у лицу”, млад и без браде, даровао је Христа тамјаном, као Бога, а трећи, Валтазар, коме је кожа била црна, предао му је на дар смирну, као првосвештенику и учитељу.

Ова тројица мудраца били су представници три људске расе. Тако се, при самом рођењу Христовом, показало оно што је касније у Јеванђељу записано: да ће сви у Христу бити једно.

Светосавско звонце

 

 

 

 

 

 

 

[ Богољупче ] 03 Новембар, 2013 16:31
 
 
 
Свечана академија, одржана у недељу 15. септембра 2013. године, у Народном позоришту "Стерија" у Вршцу, поводом Сабора Српских Светитеља, славе Мале школе "БРАНКО РАДУНКОВИЋ - ВОЉА ЧИНИ ЧУДА".

Мала школа "БРАНКО РАДУНКОВИЋ - ВОЉА ЧИНИ ЧУДА" је непрофитна организација за пружање подршке родитељима у раном развоју биолошких потенцијала, васпитању и образовању деце, са циљем да се стимулише њихов физички и интелектуални развој, али и морално и духовно узрастање, као темељ личности, без кога нема правог успеха и напретка у животу.

Намењена је свој деци узраста од 3 до 7 година, а посебна пажња посвећује се деци са тешкоћама и сметњама у развоју и инвалидитетом, као и даровитој деци.

Програм рада "Мале школе" представља спој најсавременијих научних достигнућа и наше вишевековне традиције, са жељом да се код деце развијају интелектуалне способности, али и хришћанска мудрост и врлине.
 
[ Богољупче ] 28 Август, 2013 13:25
 
Жана Бичевскаја
 
 
Јулија Славјанскаја
 
[ Богољупче ] 30 Јануар, 2013 19:13

(Слика преузета са сајта "Православље")

 

 

 

Видим из твога писма, добри мој ђаче, да ти је вера у великом искушењу. Кажеш, волиш да слушаш у цркви блажена осмог гласа, али те речи те песме: „Слиши Адаме и радујсја со Евоју” звуче старомодно, преживело, јер твој уџбеник биологије тврди да човек није дело Божје, него слепи производ дугог тока еволуције: потомак, или можда рођак мајмунов, од кога је постао без икаквог дејства Божјег. Према томе никакав Адам и Ева нису постојали.

Је ли ти то мени помињеш онај уџбеник А. Алексопула о еволуцији? Знам тај уџбеник. Нe треба ни мало да га се бојиш. Јер, ако писац тога уџбеника нема боље познавање Св. писма и теологије него што је показао у тој књизи, онда он није ни мало стручан за тумачење Св. писма, нити надлежан да прописује Цркви догме. Он може бити стручњак за биологију. За догматику — ни најмање. Покушаћу укратко да ти објасним проблем који те мучи.

У многим књигама и брошурама које имају више пропагандни него објективно-научни карактер, пише да је теорија еволуције живог света противна црквеној догматици, то јест званичном верском учењу Цркве, и да су под ударима научних доказа еволуционизма оборене црквене догме о постанку човека. To су само празне, врло често злонамерне, речи за којима се поводе само људи слабе вере, или они који тај проблем довољно не познају. А ти не треба да се уврстиш ни у једне ни у друге. Јер, треба да знаш да питање еволуције живог света није уопште предмет догматике, него природне науке и филозофије. Црква о питању еволуције није никада донела никакво догматско решење. Познато је да је догма Богом откривена истина коју Црква преко васељенског сабора формулише и проглашуje и излаже верницима као непромењиво правило вере. A цео свет зна да ниједан васељенски сабор није уопште ни додирнуо питање еволуције, па према томе сукоб еволуционе теорије са догматиком је апсолутно, формално, немогућ.

Да ли је еволуција живог света несумњива чињеница или не, и ако јесте у којим границама она важи, то су питања о којима православни научници могу имати своја лична гледишта формирана на основу познатих чињеница. А мишљења и православних и неправославних научника и филозофа о том проблему толико су различита, да се још и данас воде живе научне дискусије о вредности и границама еволуције, баш међу самим биолозима. Није редак случај да биолози, иако верују у стварност еволуције, ипак отворено признају да она није научно доказана. У Београду је 1937 г. изашла књига ,,Мој живот” коју је написао сам Дарвин познати творац еволуционистичке теорије. Врло опширан предговор написао је наш српски биолог Бора Милојевић. Ту ћеш наћи доказ да је Дарвин веровао у Бога као створитеља света, и исто тако изричиту изјаву и признање. па чак и доказе, да теорија еволуције није научно доказана него је заснована на чистој вери појединаца. A то није једина изјава те врсте. У страној научној литератури има их и далеко више. И обратно. Било је већ и у прошлом веку, а има и данас, учених теолога који принцип еволуције не одбацују, него га усвајају, сматрајући да има довољно доказа за његову истинитост, и да живи свет који би био способан за еволуцију далеко више сведочи о моћи и мудрости Створитељевој него свет који би био потпуно неспособан да се мења прилагођавајући се потребама и околностима. Сат који би могао сам себе да регулише и дотерује према разним спољашњим утицајима, више би сведочио о мудрости свога конструктора него наши обични сатови који немају ту способност.

Али без обзира на то да ли ће принцип еволуције бити једног дана строго научно доказан или строго научно оборен, без обзира на то што ни један васељенски сабор није донео никакво решење о питању еволуције — то питање и не спада у делокруг каквог васељенског сабора — ипак је Црква одувек имала своје веровање о постанку и природи човека, и то веровање засновано на Библији и свакидашњем искуству, било је заједничко свим хришћанима, како старим тако и савременим.

Прва истина тога веровања гласи: Бог је створио човека. Та се истина може назвати баш догмом у буквалном смислу речи, јер према првом члану символа вере Бог је створитељ свега видљивог и невидљивог света, дакле и човека. И Библија отворено каже да је Бог створио првог човека. A то исто сведочи нам и искуство.

У филму „Гог и Магог” видео си два робота, два човека од челика, које струја креће по тачно одређеном плану. А чуо си такође да постоји и апарат, такозвани електронски мозак. Да ли си помислио колико је ту техничких принципа и физичких закона морало бити пронађено да би се створила та чудна машина? Да ли је икад икоме могла пасти на памет мисао да је та машина постала без инжењера који ју је конструисао познавајући техничке принципе и физичке законе? Таква мисао била би заиста право безумље. Међутим, „Магог”, челични робот, само је несравњено јачи од човека. Иначе, човечје тело је неупоредиво савршенија и сложенија машина од робота. Колико је тек ту примењено техничких принципа и физичких и хемијских закона, ја ти овде не могу навести ни хиљадити део! Ако будеш медицинар, учићеш анатомију и физиологију па ћеш тада видети каква су све чудеса Божје мудрости остварена у људском телу. Чуј само неколико при мера.

Сви техничари знају да шупаљ стуб може да издржи исти толики терет као и масиван, испуњен стуб. Али шупаљ стуб је практичнији, јер је лакши и потребује мање материјала. До тог принципа људи су дошли после дугог лутања. Међутим тај принцип био је познат Ономе ко је формирао људско тело, па су наше бутне и остале ваљкасте кости, које носе терет тела, шупље. Јеси ли приметио да су клипови, осовине и точкови локомотива и вагона увек добро подмазани специјалним уљем? Без тога они би се од трења врло брзо угрејали и упалили. И тај физички закон био је познат Ономе ко је и формирао људско тело, јер видимо да су зглобови нашег костура снабдевени жлездама које луче масну материју, па ти, добри мој ђаче, можеш читаву ногометну утакмицу да трчиш за лоптом, а да не осетиш у зглобовима болове од трења. Ти се дивиш фотографском и филмском апарату. И вреди. Али не заборави да је људско и животињско око далеко савршеније од икојег фотографског апарата. Рећи ћу ти један детаљ који можда ниси ни запазио. На мразу ми осећамо да нам зебу прсти, нос, уши, лице; али очи су неосетљиве на мраз. Кад би и оне осећале дејство мраза, онда их целе зиме не бисмо могли користити. Ко ли се тога сетио!? Кад видиш канале за наводњавање, ти се дивиш инжењеру који их је извео. А знаш ли колико је сложенија мрежа канала нашег крвотока, која носи крв до последње ћелије нашег тела?! Па тек твоја рука, драги мој! Нема техничке справе која би била савршенија од људске руке. А хемија нашег тела! Нађи ми, молим те, у целом свету једну бар хемијску фабрику, која би била кадра од једне порције биљне хране начинити и крв, и разне сокове, и мишиће и живце и кости нашег тела. Колика је мудрост ту примењена и остварена!

Све је то, добри мој ђаче, само незнатан део од безбројних примера које нам износе анатомија и физиологија нашег тела. А они врло речито сведоче да је тело сваког човека. а поготово оног првог, дело Божје творачке премудрости. И не дај се збунити од оних који кажу: Па ми знамо начин и технику постанка људског тела. Ембриологија за човека није више никаква тајна. Реци им: Знамо и технику постанка неког радио-апарата од првог калема жице до последњег нумерисања станица. Знамо све услове и све законе по којима се може састављати радио-апарат. Па ипак, ако не признамо постојање мајстора који га је начинио, и поготово научника који га је први пронашао, ми нисмо објаснили постанак радио-апарата. Тако и свако људско тело сведочи својом разумном и смишљеном конструкцијом да је оно дело разумног Створитеља кога ми зовемо - Богом. Према томе црквена догма да је Бог створитељ човеков засведочена је и речју Божјом и људским разумом и свакидашњим искуством.

Друга библијска истина о човеку одговара на твоје литање: Од чега је Бог начинио људско тело? Па од земље! Има ли ишта јасније и несумњивије од те тврдње? У човечјем телу не постоји ни један елеменат кога нема у земљи. И гвожђе и сумпор и натријум и калијум и азот, водоник, кисеоник, угљеник, калцијум, све то постоји и у земљи и у човечјем телу. А после смрти све се то опет враћа у земљу и с њом се сједињује. Тo је свакидашња чињеница која сведочи да је људско тело по свом материјалу заиста „начињено од земље” као и тела биљака и животиња. Од истог основног материјала, дакле, само на други начин сједињеног и формираног. Ето друге библијске истине која је очигледна.

Знам, драго дете, тебе интересује питање како, на који начин и којим средствима је Бог сјединио земаљске елементе да постане људско тело. To је за нас тајна, јер нико од научника није тај чудесни догађај могао посматрати нити гa може експериментом поново извести. Библија нам о томе не говори. Она само констатује чињенично стање дa јe тело људско дело Божје и да је материјал за његово формирање у основи исти онај материјал који сачињава и земљу. Свакако је врло наивно тврдити и веровати да је Бог начинио тело онако као што би га лончар направио од глине или вајар од камена. Нема сумње, Бог је при формирању људског тела применио све потребне техничке принципе и физичко-хемијске законе које је Он сам дао природи већ приликом стварања света. Да ли је при том формирању људског тела Бог применио и принцип еволуцијe па од земље формирао људско тело кроз еволуцију животињског света, Библија нам о томе ништа не каже, a према садашњем стању науке видели смо да је тај принцип још увек споран, нарочито кад је у питању постанак човека. Јер, оно што несумњиво знамо о преисториским људима, то је да су они покрај свег свог грубог изгледа ипак били прави људи. Пећински човек се служио ватром, умео је да прави алатке, да слика по зидовима пећина, чак и да сахрањује своје мртве. И кад би неки данашњи човек живео у условима преисторијског човека, не би могао показати ништа већу мудрост и вештину. Од чега би ти, драги мoj ђаче, начинио себи одело, или чекић да те неко остави потпуно самог на каквом острву? Твоје алатке ту не би биле ништа савршеније од оних које је начинио преисторијски човек. Према томе тај човек је био интелигентно биће, чак проналазач. A то није ни једна животиња. Он је имао праву, разумну људску душу коју није могао добити никаквом еволуцијом ни од какве животиње, јер му животиња не може дати оно што сама нема. А да човек није само телесно биће, да је тело људско само по себи мртав леш без разума, свести и живота, то је чињеница коју нико не може порећи. Мора дакле у живом човеку постојати нека сила која гa оживљава, која му даје свест, осећање и вољу, као што отприлике у магнетном гвожђу постоји невидљива сила која му даје привлачну или одбојну моћ. Оставимо засада на страну питање шта је и каква је та сила која човека оживљава и чини свесноразумним бићем. Учићеш то у психологији и филозофији. А овде констатујемо само то, да та сила постоји, да је Библија назива „дух животни” а на другим местима „душа”, и да је по тим духовним способностима човек сличан Богу. Зато Библија и тврди да је Бог створио човека по своме обличју. Ето ти, драго дете, и треће библијске истине о човеку, очигледне и неоспорне. Ти ниси само тело, ти си и душа. Ниси само физичко, биолошко и материјално биће, него и духовно. Ниси само телесно сличан мајмуну и осталим животињама — као што незграпно тврди твој уџбеник биологије — него си разумна слика твога разумног Створитеља.

А неко је морао бити први човек. Ваљда нећемо још и око тога да водимо спор! И тај први људски пар, баш зато што је први, што потиче од Бога — макар и путем еволуције — није у своме почетку могао бити грешан. И због тога је почетак његовог живота пре греха морао бити блажен, морао имати сасвим друкчије односе према Богу и природи него после греховног пада. Карактеристична је чињеница да чак и они народи који не знају за Библију, имају мутна предања о најстаријем периоду људске историје као „златном добу”. Да ли је то случајност? Једва да се у то може веровати! Пре ће то бити митологијом искварено препредање о стварном блаженом стању наших прародитеља пре греховног пада.

 

Прота Лазар Милин

Православни мисионар, 1975.г.

 

 

 

 

[ Богољупче ] 29 Јануар, 2013 20:26

 

 

(конкурсни рад)

 

рпска азбука је једно од најлепших светских писама, и сви бисмо много изгубили када би та дивна слова, створена трудом Ћирила и Методија и касније Вука, потонула у заборав.

Данас, њихово велико дело љуља се на таласима лоше навике да олако усвајамо туђе речи и писма. Замислите само каква би невоља настала када би се фуриозно Ф наљутило и дигло дуге руке са уских кукова. Какво би било зло да цакано Ц сломи штиклицу.

Ђаконије не би вределе без Ђ, а жаба би се сигурно удавила без Ж.

О, само да Ш стојећи као штит иза Ч и Џ, не изгуби ниједно од своја три оштра копља. Сва та дивна слова неке би наказе могле угушити и створити тугу када буду заборављена. Нека ово буде опомена онима који бришу ћирилицу, а Српске установе и свакојаке натписе одевају страним писмом.

Моји први школски дани остављали су траг ћириличних слова за собом. Волела бих да никад не избледе и да сва будућа деца своје прве оловке иступе освајајући тврђаве од А до Ш.

 

Емилија Парезановић V4

О.Ш. „Милица Павловић“

Чачак

 

 

[ Богољупче ] 13 Децембар, 2012 17:37
 
Кликни на слику и погледај видео!
 
у.п.: Слика је позајмљена са блога Дођи и види
 
 
[ Богољупче ] 05 Децембар, 2012 19:18

 

 

 

 

Један мали становник

Ја-Града

Некада давно, постојао је један велики град који се звао Ја-Град. Куће у том граду биле су све једна лепша и већа од друге, са високим зидинама. Усред града налазио се гранитни брежуљак, а на њему сјајна палата саграђена од леденог кристала. У палати је живела богиња Горда, којој су се становници Ја-Града веома дивили. Била је њихова краљица. Никада нису доносили озбиљне одлуке без њеног одобрења. Она је све знала.

Становници Ја-Града су много волели свој град. Веровали су да нигде не постоји бољи од њиховог. Зато никада нису ни желели да оду из њега.

Ако би се ко прошетао око високих градских зидина, приметио би да не постоје врата. Само су на јужном делу постојала мала врата. Кроз њих је пролазила неколицина становника који су радили на околним њивама.

Иако се чинило да је све дивно и блештаво, становници Ја-Града су имали један проблем: вид им је био мутан, па зато нису добро видели. Чак ни Сунце нису видели у стварном сјају и светлости. Наравно, они сами то нису схватали јер су мислили да тако види цео свет. Имали су и једну лошу навику: много су се свађали. Свађе међу њима биле су врло уобичајене. Сваки становник Ја-Града желео је да он буде у праву. Чак су се и деца ретко заједно играла. Ако су играла неку друштвену игру, свако од њих је хтео да буде вођа. Нико није одступао, па се зато најчешће свако дете играло само.

Пркос је мали становник Ја-Града. Углавном се игра сам. Данас поново не жели да се игра са својим друговима. Напушта их и одлази. Зар су то пријатељи – не признају да је он најбољи у трчању? Само његова мама то признаје.

Госпођа Сујета за сваку ситницу ласка и хвали свог мужа и децу. Верује да их на тај начин снажи и храбри. Уосталом, без самопоуздања нико не може да се истакне, а то је у друштву Ја-Града врло битно.

Пркос данас осећа велики немир у души. Корача брзо, и после сваких неколико корака уздише како би се ослободио беса. Још је рано да иде кући. Уосталом, још се нико није вратио. Помишља да би га једна шетња око градских зидина могла смирити, али што више размишља о друговима, бес га све више обузима. И што је срдитији, срце му се више стеже. Погледавши на високе зидине и велике куће, обузима га осећај да ће се обрушити на њега. Изненада пред собом угледа мала врата. Обузет немиром, није ни приметио како је стигао довде. Чуди се видевши да су полуотворена. Прилази и провирује напоље.

- Здраво, пријатељу!

Изненађен, окренуо се и приметио једну девојчицу како седи на ниском зиду изван зидина.

- Здраво и теби! – одговара Пркос и излази напоље. То му је било први пут да прође кроз њих.

- Сигурно ниси одавде. Никада те нисам видео.

- Овде сам у пролазу. Дошла сам накратко са оцем, па га чекам.

Пркос не пропушта прилику да се истакне, и изазива је да се такмиче.

- Хоћеш да се тркамо до оног дрвета, да видимо ко ће победити?

- Наравно да хоћу! Укочила сам се од седења.

- Дакле, устај, да не губимо време! Бројим до три, и крећемо!

Заузимају положај. Један, два, три – и напред! Удаљеност до дрвета је знатна. Трче једно уз друго. Приближавајући се крају, Пркос са завидном разликом стиже први.

- Браво, браво! – узвикује девојчица и пружа му руку. – Трчиш као ветар.

„Коначно, ево неког ко признаје моју вредност“ – размишља Пркос.

- Истина је да сам ја најбољи у трчању. Требало би да су овде неки да те чују. Али ниси ми рекла како се зовеш.

- Зовем се Ведрана. А ти?

- Пркос.

Задихани и весели седају испод једног дрвета.

- Е, Ведрана, пре него што смо се срели, мислио сам да ћу пући од муке!

- Приметила сам то чим сам те угледала како провирујеш на врата. Али знаш шта? Много срџбе утиче штетно на човека. Сада си много лепши.

- Ма, како да не будем бесан! Знаш ли шта ми чине моји пријатељи?

Пркос почиње да јој прича о својој невољи, а Ведрана га слуша са пажњом. Он прича, прича и прича, а она слуша, слуша и слуша...

Време пролази тако пријатно да ни не примећују, а онда стиже њен отац.

- Идемо, девојчице моја, треба да одемо што пре одавде!

- Да ти представим мог новог друга!

- Да ли си из Ја-Града? – пита Ведранин отац.

- Наравно. Одакле бих иначе могао бити!

Њен отац се насмејао и помиловао га по коси. Пркос их позива својој кући, али њен отац веома жури. Хвата Ведрану за руку и брзо се удаљују. Посматрајући је док одлази, Пркос се веома љутио на њеног оца што није прихватио његов позив. Уопште му се не допада кад му кажу не. Она се окреће и маше му. Он јој се осмехује. Покушава да сакрије љутњу. Жели да лепо изгледа. А онда се изненада сети да је није питао одакле је. Потрчао је за њима и повикао:

- Ведрана, где станујеш?

Она се накратко зауставља. Ставља руке на уста у облику левка и гласно виче:

- У Ти-Граду! Дођи да ме посетиш!

Чује се одјек: „У Ти-Граду, дођи да ме посетиш!“ Пркос их посматра све док се у кривини пута не изгубе са видика.

 

Одломак из књиге „Из Ја-Града у Ти-Град“

Мирсини Вигопулу

Са грчког превело

Сестринство манастира

Васкрсења Христова

у Каћу (у изградњи)