«Да ли је праведно обесити деветнаестогодишњег дечака због тога што је донео практичне закључке из философије коју му сами предајете на универзитету? – отприлике овим речима је 1924. године адвокат по презимену Дероу спасио од смртне казне двојицу младих убица:

Натана Леополда и Ричарда Леба. Ова двојица су се, задојена идејама о «натчовеку» и експериментално решавајући Раскољниковљево питање: «да ли сам твар која дрхти или имам права?» договорила и убила «пробе и теорије ради» четрнаестогодишњег дечака који је био даљи рођак једног од убица. Заиста су видели себе као представнике неке више расе. Натан Леополд је говорио 15 језика и постизао је добре резултате у природним наукама. Потицали су из богатих породица чикашких Јевреја. Зашто да човек не помисли да је изнад свих и да му је све дозвољено?

Злочин су замислили као идеално убиство, односно као нешто што се никад неће открити. Било је учињено све, али врло аљкаво. «Надљуди» су оставили мноштво трагова и ситница на основу којих су могли бити ухваћени и убрзо су били ухваћени. Јавно негодовање је превазилазило све границе. Лично Ал Капоне се пријавио да помаже полицији у потрази за убицама у фази истраге. Једва су нашли адвоката. Био је одржан свеопште познати суд на којем се зачула већ изговорена реченица захваљујући којој је убицама смртна казна замењена затворском ћелијом. По мотиву овог филма Хичкок је касније снимио филм под називом «Конопац» у којем се поставља питање одговорности теоретичара за дела практичара који су поверовали у њихове теорије. Заправо ово питање нас и занима, а остало је повод.

Вечни живот не постоји. Савест је фикција. Религија је начин духовне експлоатације. Имаш инстинкте, вољу и потребе. Остало је привид. Пуштајући канџе, рогове и копита да расту освоји своје место под сунцем. Како да га освојиш? – То никога није брига.

То је философија атеистичког позитивизма сведена на област личног морала. То се проповеда на хиљадама факултета и у милионима школа. Човека на биологији проучавају као живо биће; на физици – као предмет видљивог света; на социологији – као кап у многољудном мору и тако даље. Специјалне антропологије, религиозне антропологије нема или готово да нема. Тамо где је има мало је слушалаца. Тамо где је нема налазе се милиони студената.


Ти си син случаја и унук мајмуна, ти си физичко тело са сложеном организацијом, али си ипак тело и сутрашње јело данашњих црва. Ти си горди прах и случајна грешка. Ти си нечији експеримент или просто смртни фантазер. И то је све. И ове песме се на различите начине певају већ вековима, удувавају се у наше уши, усађују се у мозак. И време је да поново прочитамо оно што је адвокат рекао на суђењу: «Да ли је праведно обесити деветнаестогодишњег дечака због тога што је донео практичне закључке из философије коју му сами предајете на универзитету?» Јер постоји (сами сте говорили да постоји) борба за опстанак и преживљава јачи, и својства јачег се акумулирају у најбољима и онда је најбољи већ изнад осталих, а то значи... Стварно, зашто да виши не убије нижег ако то јако жели? Или ако је он заостао, а ја сам прогресиван, и треба да га уклоним с пута општег развоја? Расна, класна и друга питања могу украшавати ово теоријско страшило као украси јелку. И заиста није јасно коме треба строже судити: ономе ко је у цртама опште теорије показао прстом ко је достојан смрти или ономе ко је непромишљену пресуду спровео у дело.

Човек који каже да «нема Бога» подразумева да нема ни Божијих закона, као што нема ни вечне одговорности за учињено. Постоје само људске измишљотине и одредбе које можеш да помераш како желиш. Овакав човек сам оштри нож ономе ко је спреман на злочин и даје му теоријско оправдање за будуће злочине. Ето, такав је био историчар Костомаров. Његова мајка је била кметкиња, а отац господар. Односно, син је био незаконит. И тата не само да је волео да дарује сељанкама топлину и пажњу. Волео је и философију. Волтеровску. У својој љубави према умним предметима падао је у одушевљење и држао сељацима предавања. Да су, вели, Бога попови измислили; да вечног живота нема, да је човек налик на биљку и друго. Једном су га убили. Ишао је у град, у банку, вероватно је имао новца. Убили су га и опљачкали.

Полиција је тражила убице и није могла да их нађе. А после извесног времена убице су се саме пријавиле. То су били кметови покојника: кочијаш и још неки. На питање: „Зашто сте се пријавили?“ – рекли су: „Савест нам није дала мира. Господар нас је на све начине убеђивао да нема вечног живота, да нема савести и да нема Бога. Ради, каже, шта хоћеш. И убили смо га. А испоставља се да Бога има. Има и савести – мучи нас. И постоји пакао – живимо у њему. И да бисмо избегли вечни пакао дошли смо да се пријавимо.“

Ко га је онда убио? Прво је господар убио веру у људима. Тачније, прво ју је убио у себи, а онда (из обести) и у њима. После су они убили њега хладног срца, под утицајем проповеди. Али није могао да убије савест у њима. И савест је довела убице до признавања греха. Зар за проливање сопствене крви није крив проповедник и прокламатор лажних истина? Господе, помилуј: крив је! И тамо где се данас лије непотребна и невина крв, прво су се чуле речи професора, новинара, политичких оратора, стручњака итд. Сигурно су се чуле. Без њихових словесних злочина данас, у доба информација, не дешава се ниједан злочин.

Треба бити пажљивији и опрезнији с мислима. С теоријама и учењима такође. Судњи дан неће бити само страшан, него и изненађујући. Тада ће се испоставити да су теоретичари, који ни мрава нису згазили, више криви него извршиоци који се нису растајали од оружја. И први ће отићи на дно пакла, а други само на средину. Или некако другачије, али то неће бити весело.

Веза између теорије и праксе, мисли и дела је веома јака. Много је јача него што изгледа. Непажња у том погледу је преступна и опасна. Има мноштво примера за то. Даље треба да се упустимо у самостално трагање како бисмо се боље уверили у очигледно.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић
Извор: Православие.ру
 
др Јована Стојковић: шизофренија
 
А ако нађете времена послушајте и ову емисију:
Вратите нам недељу!
Почевши са овом темом, водитељи, Драгана и Милан, дотакли су се и свега другог, што, увидећете ако послушате, произилази управо као последица укидања недеље.
Недеља је дан свети!
Недеља је светија и од црвеног слова!