Господ нам увек говори језиком љубави а притом никога не сили на Љубав. Многи свети оци и духоносни старци, по питању Страшног суда, говорили су да он уопште неће сличити нашем овоземаљском поимању суђења, нити ће трајати дуже од тренутка. Све ће се догодити готово у секунди, како је речено у Светом писму: поделиће се јарци и овце. Ко год је на земљи узрастао у Љубави, тај ће радосно поћи Христу у сусрет, а сваки који се од Христа скривао и стидео Га се, неће моћи да му се приближи; као по оној народној: „Ко се сунца крије, боље да га није.“. Дакле, не Господ, него ми сами можемо себе удаљити од Љубави која никад не умире. Тако имате људе којима, ма колико пружали руку, они не само да је неће прихватити, већ ће је и ујести. Без обзира што нас исто сунце греје, некоме топлота, светлост и животодавност пријају, док други на све то окрећу леђа. Зато се и каже да је највећа мука у паклу та што нико ником неће видети лице – сви ће бити окренути леђима.

Господ је имао љубави и према Јуди. За све време, док је боравио на земљи и био са Јудом, Он му је указивао на то да зна за његове намере и ниједном Га није прекорео. А у ноћи издајства није Га издао само Јуда, већ су се и други ученици разбежали; Петар Га се одрекао чак три пута. Али је Господ примио Петрово покајање, које је, неизоставно, желео и од Јуде. Али овај, и поред свих чуда која је заједно са другима чинио у име Христово, није, услед гордељивости, веровао да је Љубав Божје име. И уместо да изабере Живот, он радије себе одводи у вечну таму.

Како он, тако и многи други; како јуче – тако и данас. Колико милиона људи одлазе у Јерусалим за време Васкрса и поред очигледног чуда које се дешава не могу да поверују у Христа, нити да појме разлог његовог оваплоћења, распећа и васкрсења, нити да раздвоје заблуду од Истине. Једном приликом чух неког да рече како је мислио да је Истина неприкосновена и кад неком кажеш очигледну Истину, он неизоставно неће изразити сумњу у то. А онда је од једног пушача узео кутију цигарета на којој је писало да пушење угрожава здравље. Тек тада је разумео да не желе сви да служе Истини. Разлога има сигурно више него самих људи, али не желим сад улазити у детаље већ ми је наум да приповедим о догађају који се збио о Богојављењу 2013. године у мом граду.

То је била година уснућа моје мајке, али то се десило у октобру. Међутим, Господ је дао, слава Му и милост, да мајка, пре него што се упокоји, буде и сама сведок чуда које потврђује да је Православље вера Љубави. Она је имала веру, али је бунило понекад шта бива са другим људима и верама. Но, ево како је Господ и ову колебљиву овчицу увео у тор.

Дакле, на Богојављење 2013. године, два свештеника – православни и гркокатолички, са исте водоводне мреже су пунили тог јутра бурад са водом, која ће, након службе, бити освештана и подељена верницима. Ми смо из храма донели флашу са богојављенском водицом и њоме већ попрскали и кућу, кад негде после ручка стиже мамина другарица, иначе гркокатолкиња. Између нас је заиста дугогодишње пријатељство и поштовање. А жена је дошла да нам покаже њихову водицу, те још упита да нам попрска мало кућу. Мајка је за тренутак остала без речи, док сам ја рекла: „Не!“. Она није инсистирала, већ је понудила мајци да помирише њихову освештану воду. Вода је смрдела! Свима верницима гркокатоличке цркве (која је у унији са папом) је смрдела и сви су тражили разлоге због чега им вода смрди. Хлор је био највећи кривац, на шта сам ја узвратила да то не може бити разлог, будући да је вода у нашем бурету из истог водовода као и њихова. Жена је ућутала, а потом прешла и на друге теме.

Кад је отишла, упитах мајку:

- Да ли сад разумеш, мама? Иста је вода, али је друга вера.

Да, мајка је разумела.

Још само да Срби, који, уместо своје храмовне славе, прослављају гркокатоличку, појме и разумеју оно што нам је остало од светих отаца: „Туђе нећемо, своје чувајмо.“.

Бог се јави!

Ваистину се јави!