На Бадње вече наиђох на интернету на текст Слободана Антонића у којем разобличује Божићну „посланицу“ премијера (докле је то отишло, да као гуру секте „ЕУ нема алтернативу“ сад пише и посланице). Овако ниједан премијер ниједне државе није говорио о свом народу!

Али о чему се у овим увредама ради, јер нешто мени ту уопште не штима? И ту се замислих, те кренух да расуђујем коме он ово говори и кога клевета?

Ја ту нисам препознала Српски народ, већ искључиво људе око премијера, које је, гле чуда, сам бирао. Дакле, митови којима прети пијуком могу бити само његови митови, те се са тим слажем да их треба чупати из корена. Он је тај који има увереност да ће бити вечан! Та није ли рекао да ће република Српска увек бити део БиХ и да никад више нећемо ратовати (нема везе што је на први звекет оружја почео да се осврће)? То може рећи само неко ко о себи мисли да ће томе бити вечни гарант и да се ишта пита.

Мој народ није похлепан нити, како рекоше, грамзив да хоће исто што и Енглези, нити да буду протестанти. Не би ратовао против таквих политика да је то икад желео.

Није ни насилан, како тврди премијер. Дакле, више је него извесно да не говори о Србима. На крају крајева зар нас сами мигранти не хвале као најуљудније? А искуства људи који су са њима у додиру су заиста таква да ово што нам кажу можете сматрати великим комплиментом.

Али да узмемо у обзир, макар и с резервом, да премијер мисли на наш Косовски бој, те му прети пијуком, мораћу дубоко да га разочарам. Вечерас сазнадох за причу коју живом држе Словаци, а тиче се Српског народа. А та прича је временски много даља од Косовског боја; заправо, везана је за време Рождества Христовог и, да би је искоренио, мораће да копа јако дубоко, а чисто сумњам да је у стању. Сем тога, сигурна сам да патријарх зна боље кад каже да су политичари чак, на њихову жалост - сменљиви. Нарочито након што је премијеру отета Бастиља – РТС. На месту директора одавно није његов кадар (за нас не толико битно, јер ће политика бити и даље туђа).

Дакле, вечерас, на Божић, огласио се мој телефон. Био је то позив једног брата у Христу. Након што честитасмо Рождество једно другом, као и обично, он ме почасти неколиким дивним православним причама. Између осталих и са причом о Српском бадњаку.

За њу је сазнао од двојице Словака, што потврђује да није плод маште једног човека: прво му је пажњу скренуо један, а после извесног времена други.

А речено му је овако:

- Знаш ли зашто, од свих народа, само Срби пале бадњак?

– Зашто? – упита брат радознало.

– Зато што су Срби потомци оних пастира, који су дошли да се поклоне Богомладенцу Христу, и који су донели храстове гранчице како би се пећина загрејала. Тада је Господ благословио те пастире, рекавши да ће њихови потомци чувати ту ватру док је света и века, а то су Срби – објасни му Словак сасвим озбиљно.

Брат се одушевио, а након што је поделио ову причу са мном само је додао:

- Од овога би могла и ти да испишеш понешто.

Могло би, није да не би, али због оваквих премијера можда је боље да неке приче о Србима држе на ватри управо други народи. То понекад буде лековитије и заборавнима потребније. А будући да су Словаци и протестанти, ту пијук премијера извесно неће ударати. Ако уопште и зна како пијук (или било који други алат, изузев микрофона и папира који трпе све, свашта и сваког) изгледа...

Мир Божји – Христос се роди!