Живео једном један човек, усамљен и несрећан. И он завапи:

- Господе, пошаљи ми лепу жену! Много сам усамљен, потребна ми је жена.

Бог га упита:

- А зашто не крст?

Човек се наљути:

- Крст? Па није ми досадио живот! Желим само лепу жену.

Добио је лепу жену, али је убрзо после тога постао још несрећнији него што је био. Жена је почела да га вара, постала је бол у његовом срцу и камен о његовом врату.

Човек поново замоли:

- Господе, пошаљи ми мач!

Одлучио је да убије жену, да је се ослободи како би вратио стара добра времена.

И Бог поново упита:

- Да ти пошаљем крст?

Човек се прогневио:

- Па зар не мислиш да је ова жена гора од сваког крста? Пошаљи ми мач!

Добио је и мач. Човек покуша да убије жену, али је био ухваћен и осуђен на распеће. И на крсту, молећи се Богу, гласно се смејао:

- Опрости ми, Господе! Нисам Те слушао, а Ти си ме од почетка питао да ли да ми пошаљеш крст. Да сам Те послушао, избавио бих се од све ове непотребне таштине.