Једном викаху на Христа благог књижевници и фарисеји говорећи ученицима Његовим: Зашто једете и пијете с грешницима? На овај прекор дао је Господ неодољив одговор: Не требају здрави лекара но болесни. Ту морају сва уста да замукну. Но, питање је ко је болестан: да ли само извикани грешници или још неко? Фарисеј, који је позвао Господа на обед, гадио се извикане грешнице. А гле, Господ се није гадио њега, неизвиканог грешника, али грешника теже оболелог него што је била она жена. Јер ова извикана грешница кајала се и плакала, и тиме се она препорађала, поново рађала, и постајала праведницом. Онај фарисеј пак гордио се правдом својом законском, или боље рећи вештином скривања својих грехова.

О, браћо моја, оно што је у људи високо мрзост је пред Богом (Лк.16,15). Ово је опет Он рекао, Проницљиви, Свезнајући. Чувајте се, браћо, тајних грехова, а јавних знам да се чувате. Тешко вештацима у скривању греха својих, тешко њима! Јер оно што они скривају код себе од људи види Бог. И кад их људи испрате с почастима из овога света, анђели Божји окренуће се од њих, окренуће се од грозног мириса дуго скриваних и нелечених рана душевних.

 

Свети Владика Николај Велимировић

 

 Жива вода - Крај Твојих ногу