Жаба се моли Богу
А. Р.: Када смо одслужили, старац је припремио јело: пиринач, парадајз, који је имао у својој башти и хлеб који је сам сушио. Мени је напунио тањир, а себи је сипао сасвим мало. Побунио сам се, говорећи да то није ваљано: да он једе као подвижник, а ја као гурман. Тада ми рече:
- Јеси ли монах? Буди онда послушан. Зар си ти тако непослушан Црногорац? Овде је мој Бајум послушнији од тебе.
Упитах га изненађено ко је Бајум, јер сам знао да нема ни једног послушника. Онда ми показа ружин грм, који је тамо посадио. Оде до њега, стаде испред грма и рече:
- Дођи, Бајум, да види овај неповерљиви Амфилохије шта је истинска послушност.
Како
је земља око грма била свеже окопана и мека, почне да се уздиже и одједном
одатле
изиђе жаба. Говорим вам оно што сам својим очима видео. Затим рече жаби:
- Врати се сада, Бајум, на своје место, а увече иди да се помолиш.
Изненадих се и упитах га како се то Бајум моли. Објаснио ми је да жаба увече одлази пред један велики дрвени крст, који се тамо налазио и да „псалмопоје“. То ми је било чудно и у себи рекох: „Да ли се то старац шали са мном? О каквом то жабљем „псалмопојању“ ми говори?“
Још истога дана, чим је сунце зашло, угледах жабу пред крстом како крекеће: „Крекеке, крекеке“.
Оставила је на мене снажан утисак та старчева непосредна веза са животињама, управо онаква какву срећемо код светих људи.