Циљ пута

 

 

Живео једном један цар, који није имао наследника и одлучио је да некога усвоји. Наредио је свом саветнику да отвори капију и да пусти у дворац свакога ко жели да постане престолонаследник. Али притом је наредио да се припреми пир, базен с миомирисима, да се позову у дворац глумци и музичари.

Цар је желео да свако ко долази код њега буде свеж, одморан и добро нахрањен: тада ће му бити лакше да изабере сина.

Капија се отворила и у дворац су дошли многи који су живели у овом граду. Људи су се купали и пљускали у базену, неки су крили у џепу флашице с мирисима да их понесу. Кад је дошло време да се једе грађани су почели да пакују храну у кутије да би имали шта да вечерају код куће. Затим је наступило време музике и плеса који је трајао до саме ноћи.

Дошла је ноћ и цар је рекао:

„Шта се десило? Зашто код мене нико није дошао?“

Саветник је одговорио:

„Ваше височанство, ни сами ништа не можемо да схватимо. Отворили смо капију и дали смо људима све што је било заповеђено. Али на крају су се ипак сви разишли по кућама и однели оно што су прикупили у дворцу.“

А десило се оно што се често дешава: на путу до циља сам циљ је био заборављен.