Орао и голуб
Млади орлић подиже крила
за пленом;
ловчева га стрелица згоди
у десно крило и сломи га.
Стрмоглављен у гај мирта
гута своју бол три дана
и трза се у мукама
три дуге, дуге ноћи;
најзад га опорави
свуд присутни балзам
природе што лечи све.
Он се из грмља ишуља
и рашири крила – ах,
моћ узлета одрезана!
Мучно једва гмиже тлима
за грабежом недостојним
и мирује прежалостан
на ниској стени уз поток;
спрам храста погледа,
к небу горе,
и суза му зали око поносно.
Тада обесно кроз гране мирта
долепрша двоје голубова,
спусте се и кимајући шећу
златним песком крај потока
и гучу једно другоме;
црвенкасто им око блудећ
спази искреног жалосника.
Голубан се знатижељно подиже
к блиским гранама и љупко га погледа,
самодопадности пун.
„Тугујеш“, умиљкава се,
„буди храбар, пријатељу,
не можеш ли се златној веселити грани
овде све?
Зар немаш за мирно блаженство
која те штити од жаре дана?
Не можеш ли сјају вечерњега сунца
на маховини мекој уз поток
срце узнети?
Ти ходаш свежом росом цвећа,
одабираш из преобиља
шумског грмља
прикладну храну,
утажујеш
лаку жеђ на сребрну врелу.
Пријатељу, права срећа
задовољност је,
а задовољност
свагда се задовољава.“
„О мудри!“, рече орао и дубоко озбиљан
поникну у се још дубље.
„О мудрости, говориш као голуб“!
Превод: Драгутин Тадијановић 1964 год.
Јохан Волфганг Гете
у.п.: Благодарим Лакију који ми је послао песму на радост и утеху.