Snuggle Bunny

 
You are my sweetest love,
this love I always wanna hug,
because I really love you,
the world just has to know.

I'll do anything for you,
there is nothing I wouldn't do.
snuggle, cuddle and then hug me,
with you I always want to be.

la (25X)

My love is deep and true
I'd be lost if not with you
So long it would have been
If not for you and me


I'll do anything for you,
there is nothing I wouldn't do.
snuggle, cuddle and then hug me,
with you I always want to be.

la (25x)

Our feelings are so strong
And our hearts will beat as one
Another ending story
Is what I have with you

I'll do anything for you,
there is nothing I wouldn't do.
snuggle, cuddle and then hug me,
with you I always want to be.

la (25x)

You are my sweetest love,
this love I always wanna hug,
because I really love you,
the world just has to know.

I'll do anything for you,
there is nothing I wouldn't do.
snuggle, cuddle and then hug me,
with you I always want to be.
 
 
 
 

О видовитима

Колико јасно виде видовити?

 

У Москви постоји Одбор за спасавање омладине од тоталитарних секти. Једном је једна његова сарадница спровела једноставан експеримент. Она је, узевши фотографију своје пре много година преминуле другарице, посетила десет видовњака-исцелитеља који су, према реклами, одређивали човеково обољење по фотографији. Какве све дијагнозе нису износили видовити стручњаци! А закључак им је био свима исти: преминула под хитно мора да дође код њих на лечење, да би је они (како су обећавали) уз одређену надокнаду излечили.

Међутим, феномен видовитости ипак постоји. О томе нам сведочи један изузетан пример из живота Ф.М. Достојевског, који се десио 1877. године. Ево како то описује његова супруга Ана Григорјевна Сниткина: Ове јесени нас је често посећивао велики поштовалац талента мог мужа, писац Всеволод Сергејевич Соловјов. Дошавши једног дана код нас, испричао је мом мужу како се упознао са занимљивом дамом, госпођом Филд. Она му је, тачно дефинишући његов прошли живот, изнела неке чињенице које су се биле, на његово велико чуђење, већ обистиниле. Када је Соловјов кренуо кући, са њим је изашао и мој супруг који је у вечерњим сатима практиковао дужу шетњу. Упитао га је колико далеко живи госпођа Филд, и дознавши да живи у близини предложио му да сврате код ње. Соловјов је пристао, након чега су се њих двојица упутили ка гатари. Госпођа Филд, наравно, није имала појма ко је био њен незнани гост, али се зато оно што је прорекла Фјодору Михајловичу дословно испунило. Она је мом мужу прорекла да га у блиској будућности очекује велика слава какву чак не може ни да замисли – и то предсказање се обистинило на Пушкиновој прослави! На нашу велику несрећу, остварило се и њено тужно предвиђање да ће мог супруга ускоро задесити породична невоља – умро је наш драги Аљоша! То гатарино предсказање Фјодор Михајлович ми је саопштио већ након нашег губитка [1].

Сама по себи способност да се нешто прозре или открије из паралелног света не садржи у себи ништа немогуће. Наиме, цело питање се састоји само у томе ко нам то открива. Ми се у Јеванђељу сусрећемо са необичном ситуацијом. Апостоли су још увек сумњали у Христа као Месију, док су ђаволи викали: Ти си Христос Син Божји (Лк. 4,41). По свој прилици су онда нечисти духови тим путем – кроз себи потчињене људе – објављивали правду и истину. Да ли то значи да им је требало веровати? Али сами Господ запрећиваше им да не говоре да знају да је Он Христос. (Лк. 4,41). Умукни, и изађи из њега (Мк. 1,25) – имао је Он обичај да каже невидљивом лажном пророку који је прорицао кроз ђавоиманог човека. Спаситељ није хтео да се истина објављује нечистим устима, како је речено у Светом Писму неријатна је похвала из уста грешника, јер није од Господа послана она (Сирах. 15,9). Јер би нечисти духови, послуживши се поверењем људи, засигурно истини придодали лаж.

У Делима апостолским се такође описује веома поучна прича, која јасно открива природу видовитости. Реч је о једном од мисионарских путовања апостола Павла, када је дошао у град Филипе. Павлов сапутник бејаше јеванђелист Лука, који из тог разлога и приповеда у првом лицу: А догоди се кад иђасмо на молитву да нас срете једна робиња која имаше дух погађачки и врачајући доношаше велики добитак својим господарима (Дап. 16,16). То само говори да се ђавоиманост може манифестовати не само у виду непримереног понашања, страшних гестова или неартикулисаних звукова, већ и као пријатно погађање, тј. у облику видовитости. Ова пође за Павлом и за нама, и викаше говорећи: Ови су људи слуге Бога Вишњега, који нам јављају пут спасења. И овако чињаше много дана (Дап. 16,17-18). Могло би се помислити да је због придобијања људи на своју страну потребно послужити се ауторитативним гатањем видовите жене, која је говорила очигледну истину. И како реагује свети апостол? А када се Павлу досади, окрену се и рече духу: Заповиједам ти именом Господа Исуса Христа, изиђи из ње! И изиђе у тај час (Дап. 16,18). Свети апостол без оклевања прекида видовитост зарад слободе како своје проповеди, тако и човека обузетог нечастивим, тј. лукавим духом. То резултира његовим прогоном од стране господара видовите слушкиње, који су тада остали без прихода од њених гатања. Уосталом, било је то далеко боље од прихватања демонских услуга.

Дакле, из текста Светог Писма се види да предсказања могу долазити од демона. При том је важно узети у обзир да демони, за разлику од анђела, не знају праву будућност човека. Јер анђелима будућност може да открије Бог, док је демонима истовремено недоступно прогледавање које шаље Дух Свети. Према томе, демони не могу тачно предсказивати и пророковати. Међутим, пали духови по самој својој природи поседују препреденија чула, а уз то су и одлични познаваоци људске психологије и понашања. Они чим виде тренутну животну ситуацију, већ су у стању да изграде логичке претпоставке о последицама. Стога, нечисти духови толико не погађају, колико анализирају потенцијалну човеку будућност; то онда саопштавају спиритисти или погађачу, а затим он преноси свом посетиоцу. Осим тога, они могу да предвиде оно што ће потом сами изазивати својим нечистим утицајима.

Преподобни Антоније Велики је објашњавао на који начин се демони могу претварати да су пророци: Они често, рецимо, казују да ће за неколико дана доћи братија, и они заиста долазе. Демони то чине не зато што се брину о онима који их пажљиво слушају, већ да би у њима побудили веру у себе, и да би их – након што их подчине себи – погубили... Шта је чудно ако неко, имајући тело препреденије од тела човековог, и угледавши оне који ступају на тај пут, њих престиже у поворци и обавештава о њима?... Понекад они красноречиво саопштавају о води у реци Нил, видевши да је било много кише у земљама етиопским, и знајући да од њих бива поплава у реци; пре неголи вода дође у Египат, дотрчавају овамо и предсказују... Тако су настала паганска пророчишта, односно тако су људи од давнина били подложни демонској обмани [2].

Полагање наде у видовњаке често је заводило сујеверне људе. Свештеномученик Кипријан Картагински у својој књизи „О таштини идола“ пише о римским конзулима који су поверовавши предсказивањима о победи ступили у битку и били убијени и заробљени; напротив конзул Цезар, који је презрео прорицања која су му забрањивала да плови пре зиме у Африку је тим згодније допловио до тамо и победио. Римски историчар Светоније пише о томе како је представник ниже класе Телеф планирао да нападне цара Августа и Сенат, само зато што је слепо веровао предсказању које му је обећавало врховну власт [3].

Овде су веома прикладне речи светог Јована Златоустог: Пророштво је по преимућству дело Божје, које демони не могу чак ни да подражавају, ма колико се у томе трудили. У чудима још може и доћи до неке обмане, док је тачно предсказивање будућности својствено само Вечном суштаству. Ако то понекад чине и демони, онда се то догађа само због обмањивања неразумних, због чега се лако разобличује лаж њихових предсказања [4].

Као добра илустрација ове истине може послужити пример који је записао пререволуционарни аутор – свештеник Григорије Дјаченко: Две сестре у васкршњој ноћи пожелеше да сазнају нешто о својој будућности. Одлучиле су да прислушкују испод прозора на крају села. Одједном им се учини погребна поворка и како старија од њих две лежи у мртвачком сандуку. Млађа преплашено побеже кући, а старија се истог тренутка онесвести и паде на земљу. Она скрену памећу и одболова три месеца. Сада је она старица од око седамдесет година. И све време након те несреће она својим опоменама одвраћаше многе младе девојке и жене од неразумних искушења, као што је распитивање за непознату будућност [5].

Али како да се односимо према чињеници да у тим прогнозама некад бива помало и истине? Према речима светог Јована Златоустог то је једно од лукавстава ђавола, да он самој истини увек придодаје обману, улепшавајући је различитим сурогатима истине како би лакше обмануо лаковерне [6]. Обраћајући се видовитима, гатарама, спиритистима и свим другим сличним визионарима, ми ризикујемо да подлегнемо под утицај сила злога, које ће нам сигурно нанети штету. На пример, у 19. веку је био веома развијен спиритизам – призивање духова за столом, па свети Филарет Московски описује један такав случај у писму преподобном Антонију (Медведеву) настојатељу Тројице-Сергијеве Лавре: Спиритиста је у правцу стола лечио девојчицу, али је њој постајало све горе. Најзад је он упитао сто шта то значи. Сто је рекао да ће девојчица за неколико дана умрети, а онда после три дана и васкрснути. Девојчица јесте умрла, али није васкрнула. Спиритиста и његова сестра, која је такође учествовала у томе, скренули су памећу... Саветовао сам му да га повезем код преподобног Сергија и да се обрати Вама, како бисте организовали читање молитава над њим [7].

Једна наша савременица која је поседовала „дар“ видовитости и била одважна чак и да помаже полицији у истраживању злочина, уверавала је да долази у контакт са душама умрлих, због чега јој они који су убијени од стране злочинаца тобоже сами говоре детаље њихове смрти, па чак и показују места где им леже тела (уколико се сматрају несталим). Међу многим њеним пређашњим открићима, видовита је издвојила једно: једном је угледала душу Лењина како јој уз осмех иде у сусрет. Вожду револуције врачара постави горуће питање: „Где си ти сада? У рају?“ „Не“ – одговори он. „У паклу?“ – распитиваше се она. „Не“ – понови он. „Па где си онда?“ – зачуди се врачара. „Овде, на земљи.“ – „Али зашто?“ – „Зато што ме не сахрањују.“

На овом примеру се јасно види да су окултна пророчанства праћена очигледним сујеверјем. Они су неодвојиви једни од других, као што је неодвојиво и труљење леша од смрада који излази из њега. Човек наивно мисли да душа остаје овде само зато што његово тело није сахрањено у земљу, као да је бесмртна душа бесконачно везана за непогребено тело. За сличне заблуде су заинтересовани невидљиви искушачи, који су спремни да зарад наше погибељи „открију“ све што желимо, осим онога што ће донети спасење наше душе.

У највећем броју случајева људи се обраћају видовњацима зато што желе да знају своју будућност. Ето, та радозналост према сазнавању будућности већ сама по себи открива дубоку неразумност човека. Ма којим се оправдањем оправдавала таква радозналост, њени духовни разлози леже у неспремности за живот у садашњем тренутку, јер је човек навикао да узалуд губи време и троши се на трице и кучине. Свети Василије Велики нас је учио овако: Не распитуј се за будућност, већ корисно располажи садашњошћу. Јер какву ти имаш корист од тога да нешто предвидиш? Ако ти будућност приправи нешто добро, онда ће ти се оно десити иако га ти не будеш предвидео. А ако ти приправи тугу, какву онда ти имаш корист од тога да се унапред мучиш тугом? Желиш ли да сазнаш нешто о будућности? Испуњавај оно што је прописано јеванђелским законом и надај се наслађивању благима (тј. духовним благима у Царству Божјем за испуњавање заповести на земљи – В.Д.) [8].

Обраћање астролозима, гатарама, врачарама, видовитим и сл. повезано је са оном распрострањом заблудом да се будућност посматра као унапред прописана, тј. готова прича. Будућност се пореди са текстом у запечаћеној коверти која се не отвара обичном човеку, али који се може прочитати уз помоћ тајног знања – као кад би делимично отворили коверат и завирили шта има у њему. Међутим, слика наше стварности је потпуно другачија. Будућност није позната не зато што је ми не можемо прочитати, већ зато што једноставно не постоји, будући да се она формира на основу наше реалности. Овај текст никада и није био затворен за погледе оних који желе да знају, а писан је свакодневним искуством. Нама је будућност непозната из још једног битног разлога. Човек је обдарен слободном вољом, а пошто је он слободан у својим поступцима, онда њему није строго одређена будућност. Наравно, Бог је откривао понешто из будућности људи. Али то не значи да је Бог припремио људима неизменљиву и унапред испланирану судбину, већ да је Он изван нашег ограниченог света и да су Његовом свепродирућем погледу откривене дубине наших срдаца, односно наше слободне одлуке и жеље. На тај начин Господ Бог зна којег ће човека призвати на који животни пут. Постоји Божји план за сваког од нас, али се реална судбина изграђује на основу нашег личног односа са Божанственим Промислом; одговором на Божји призив или одсуством жеље да се одговори на њега и Божјим покушајима да нас приведе ка спасењу. Све ово и изграђује наш будући животни пут.

Поновимо још једном да се многи људи, на жалост, налазе у погрешној позицији. Они радознало желе да сазнају будућност онда када им садашњост више није интересантна. Суштина проблема је у томе што човек расипа себе на грехове и различита бескорисна дела, због чега у реалности не осећа пуноћу живота. Истовремено он полаже бар неку наду да ће будућност донети различитост и успех, и због тога жели да унапред завири тамо. А своју пажњу, пре свега, треба обраћати ка Богу, у чијим се рукама налазе и човекова садашњост, и будућност, па чак и прошлост: када се ми кајемо за прошле грехове Господ нам их брише, припремајући тиме човеку најбољу могућу будућност, и чинећи срећнијом његову садашњост.

Напомене:

[1].Достоевская А. Г.,Воспоминания, Москва, 2002, 293.
[2] Афанасий Великий, Житие преподобного отца нашего Антония // Афанасий Великий, святитель,Творения, т. 3, Москва, 1994. 205–206.
[3] Уп. Светоний Гай Транквилл, О жизни цезарей, Санкт Петербург, 1998. 53.
[4] Иоанн Златоуст, Беседы на Евангелие святого апостола Иоанна Богослова // Иоанн Златоуст, святитель, Полное собрание творений, т. 8, књ. 1, Москва, 2002, 127.
[5] Дьяченко, Г., Духовный мир. Рассказы и размышления, приводящие к признанию бытия духовного мира. Москва, 1900, 325–326.
[6] Иоанн Златоуст, Толкование на святого Матфея Евангелиста // Иоанн Златоуст, святитель, Полное собрание творений, т. 7, књ. 2, Санкт Петербург, 1901. 481.
[7] Письма митрополита Московского Филарета к наместнику Свято-Троицкой Сергиевой лавры архимандриту Антонию, т. 3, Москва, 1884, 299. У данашње време спиритистичка сеанса изгледа мало другачије. Обично учесници седају за сто тако да се створи затворени круг. Према правилима магије на учесницима, као ни у просторији, не би требало да буду крстови, иконе или друге светиње, иначе се разговор са оним светом неће остварити. Сви пружају руке ка тањирићу у центру стола, који после постављеног питања почиње да се окреће према словима распоређеним око тањира. Сами спиритисти верују да комуницирају са мртвима, али је то заправо обична обмана нечистих духова. У 19. веку је сто испуштао одређени звук. Ево како пише о спиритизму свети Теофан Затворник: „Шта је спиритизам? – Сатанизам. Демони обмањују... Писала ми је једна лепотица из Санкт Петербурга како је неки спиритиста, желећи да јој покаже лепоту спиритизма, почео пред њом да призива духове. И она је почела да изговара у себи „Да воскреснет Бог“. Овај је седео, седео...бесмислено, да би затим признао: „Не, не иди, ти ниси верник“. Она је прави верник, али не верује спиритистичким ђавољим триковима. На Кавказу је такође био сличан случај у којем је нека побожна породица почела да се бави спиритизмом: муж, жена, девер и још понеко... и таман су били почели понешто да откривају...да би се на крају суочили са неком великом противречношћу у исказима. Они су мучили при испитивању оног који је говорио, док је он одвраћао поглед у страну – мада неуспешно. Неко од говорника му се обрати следећим речима: „Заклињем те именом истинитог Бога да нам кажеш ко си ти?“ Овај одговори: „Ја сам ђаво“ – „Зашто нас обмањујеш?“ – „У нади – одговарао је он – да вас наведем или на лажне помисли или на лоше поступке“... Ова породица је од тог тренутка раскрстила са спиритизмом“ (Феофан Затворник, Рукописи из кельи, Москва, 2008, 646).
[8] Василий Великий. Творения, ч. 1, Сергиев Посад, 1900, 259.

 

Валериј Духањин

Са руског превела: Наташа Јефтић

Извор: Православие.ру

 


 

Кнез Владимир

 
 

Патофне (19)

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Једном политичару...

 

 

 

 

Политичару Н. Н. који пита о политичком моралу

Из Вашег писма разумео сам, да сте Ви склони признати неки посебни морал за политику, различит од морала у другим пословима и односима људским. То не може ништа друго значити, ма како се Ви о томе опрезно и фино изражавали, него да се оно што се у свакодневним пословима људским сматра непоштеним призна у политици поштеним и оно што је у осталим односима људским недопуштено у политици допуштеним. Та опасна тежња, не прво од Вас и не од јуче, учинила је, нажалост, да је народ заиста почео политику сматрати нарочитим моралом, то јест - неморалом. Нисмо ли и Ви и ја често слушали из уста народних овакав суд о некоме:

- Зар ти мислиш да он говори истину? Не, он само политизира!

Видите ли, колики је бездан између Ваше тежње и народног суда? Ваш посебан политички морал народ је назвао просто лажју и обманом. А ви морате рачунати са судом народним, пошто је политика у најбољем своме смислу народни посао, и то један од највећих народних послова. Ја знам шта Ви желите. Ви би желели пронаћи неку нарочиту вештину, којом би се народ унапредио и држава одржала. И ту нарочиту вештину, неизбежно сличну вештини коцкања, Ви бисте хтели назвати политичким моралом. Ја не сумњам да су Ваше побуде племените, но све остало што Ви говорите пада ван круга морала, ван круга хришћанства, и ван круга културе. То је преисторијско играње и надигравање између јачега и слабијега, при чему ако не помаже намештен осмејак помажу зуби са ноктима, и обратно. На све то народ говори: правда држи земљу и градове. Ако ли Ви презирете ову гвоздену аксиому нашег народа, као "простачког" чујте шта културни Енглези тврде: поштење је најбоља политика. Било је времена у дугом политичком школовању Енглеза, када се и друкчије мислило. Али искуство их је научило, да је и заиста поштење најбоља политика. Један велики американски државник рекао је: кад Американци буду ишли у парламент с онаквим мислима и осећајима с каквим иду у цркву, тада ће наша држава бити учвршћена и наш народ задовољан. - Чак и код древних пагана на нашем драгом Балкану највише су се прославили они државници, који су се у јавним народним пословима држали истих моралних правила као и у својим приватним. Сетите се праведног Аристида како је поступио када се гласало о његовом прогонству из отаџбине. Неко непознат и неписмен замолио је Аристида да му напише на комаду печене земље: да се Аристид протера! А Аристид без двоумљена напише то што је било на његову штету.

Недељивост морала објављена је и закрпљена хришћанском вером јаче него икад ичим. Један од главних узрока садашње забуне и беде на овом малом европском континенту јесте двојство морала. Један се морал захтева за приватан а други за јаван живот. Да та дволичност не води народе добру сведочи нам поступак јерусалимских старешина са Христом и потоња судба народа Израиљева. Судећи унутра народ они су лажне сведоке кажњавали смрћу, док су на суду Христу тражили сами лажне сведоке. Даље, међу собом су говорили да Исус ради у корист Римљана (Јн. 11,48) а пред Римљанином Пилатом, да је Исус против Римљана и против ћесара, јер сам себе царем гради (Јн. 19, 12), додајући лицемерно: ми немамо цара осим ћесара. То је двојство морала. То је политички морал, којим су јудејски политичари хтели спасти свој народ, па га упропастили. Видећи сву ову сплетку, сву неморалну петљавину фарисејску против Себе, Господ им је прорекао: и остаће вам дом ваш пуст. Ето вам плода од политичког морала. Ето страшне лекције свима вођама народним, који цепају морал удаљујући се од оне народне гвоздене аксиоме: правда држи земљу и градове.

Мир Вам и здравље од Господа.

 

Мисионарска писма

Свети Владика Николај

 

 

 

Наши дани - Владислав Петковић Дис

 

Протестни марш: Никад граница са Косовом и Метохијом!

 

Из Ја-Града у Ти-Град

 

 

 

 

Један мали становник

Ја-Града

Некада давно, постојао је један велики град који се звао Ја-Град. Куће у том граду биле су све једна лепша и већа од друге, са високим зидинама. Усред града налазио се гранитни брежуљак, а на њему сјајна палата саграђена од леденог кристала. У палати је живела богиња Горда, којој су се становници Ја-Града веома дивили. Била је њихова краљица. Никада нису доносили озбиљне одлуке без њеног одобрења. Она је све знала.

Становници Ја-Града су много волели свој град. Веровали су да нигде не постоји бољи од њиховог. Зато никада нису ни желели да оду из њега.

Ако би се ко прошетао око високих градских зидина, приметио би да не постоје врата. Само су на јужном делу постојала мала врата. Кроз њих је пролазила неколицина становника који су радили на околним њивама.

Иако се чинило да је све дивно и блештаво, становници Ја-Града су имали један проблем: вид им је био мутан, па зато нису добро видели. Чак ни Сунце нису видели у стварном сјају и светлости. Наравно, они сами то нису схватали јер су мислили да тако види цео свет. Имали су и једну лошу навику: много су се свађали. Свађе међу њима биле су врло уобичајене. Сваки становник Ја-Града желео је да он буде у праву. Чак су се и деца ретко заједно играла. Ако су играла неку друштвену игру, свако од њих је хтео да буде вођа. Нико није одступао, па се зато најчешће свако дете играло само.

Пркос је мали становник Ја-Града. Углавном се игра сам. Данас поново не жели да се игра са својим друговима. Напушта их и одлази. Зар су то пријатељи – не признају да је он најбољи у трчању? Само његова мама то признаје.

Госпођа Сујета за сваку ситницу ласка и хвали свог мужа и децу. Верује да их на тај начин снажи и храбри. Уосталом, без самопоуздања нико не може да се истакне, а то је у друштву Ја-Града врло битно.

Пркос данас осећа велики немир у души. Корача брзо, и после сваких неколико корака уздише како би се ослободио беса. Још је рано да иде кући. Уосталом, још се нико није вратио. Помишља да би га једна шетња око градских зидина могла смирити, али што више размишља о друговима, бес га све више обузима. И што је срдитији, срце му се више стеже. Погледавши на високе зидине и велике куће, обузима га осећај да ће се обрушити на њега. Изненада пред собом угледа мала врата. Обузет немиром, није ни приметио како је стигао довде. Чуди се видевши да су полуотворена. Прилази и провирује напоље.

- Здраво, пријатељу!

Изненађен, окренуо се и приметио једну девојчицу како седи на ниском зиду изван зидина.

- Здраво и теби! – одговара Пркос и излази напоље. То му је било први пут да прође кроз њих.

- Сигурно ниси одавде. Никада те нисам видео.

- Овде сам у пролазу. Дошла сам накратко са оцем, па га чекам.

Пркос не пропушта прилику да се истакне, и изазива је да се такмиче.

- Хоћеш да се тркамо до оног дрвета, да видимо ко ће победити?

- Наравно да хоћу! Укочила сам се од седења.

- Дакле, устај, да не губимо време! Бројим до три, и крећемо!

Заузимају положај. Један, два, три – и напред! Удаљеност до дрвета је знатна. Трче једно уз друго. Приближавајући се крају, Пркос са завидном разликом стиже први.

- Браво, браво! – узвикује девојчица и пружа му руку. – Трчиш као ветар.

„Коначно, ево неког ко признаје моју вредност“ – размишља Пркос.

- Истина је да сам ја најбољи у трчању. Требало би да су овде неки да те чују. Али ниси ми рекла како се зовеш.

- Зовем се Ведрана. А ти?

- Пркос.

Задихани и весели седају испод једног дрвета.

- Е, Ведрана, пре него што смо се срели, мислио сам да ћу пући од муке!

- Приметила сам то чим сам те угледала како провирујеш на врата. Али знаш шта? Много срџбе утиче штетно на човека. Сада си много лепши.

- Ма, како да не будем бесан! Знаш ли шта ми чине моји пријатељи?

Пркос почиње да јој прича о својој невољи, а Ведрана га слуша са пажњом. Он прича, прича и прича, а она слуша, слуша и слуша...

Време пролази тако пријатно да ни не примећују, а онда стиже њен отац.

- Идемо, девојчице моја, треба да одемо што пре одавде!

- Да ти представим мог новог друга!

- Да ли си из Ја-Града? – пита Ведранин отац.

- Наравно. Одакле бих иначе могао бити!

Њен отац се насмејао и помиловао га по коси. Пркос их позива својој кући, али њен отац веома жури. Хвата Ведрану за руку и брзо се удаљују. Посматрајући је док одлази, Пркос се веома љутио на њеног оца што није прихватио његов позив. Уопште му се не допада кад му кажу не. Она се окреће и маше му. Он јој се осмехује. Покушава да сакрије љутњу. Жели да лепо изгледа. А онда се изненада сети да је није питао одакле је. Потрчао је за њима и повикао:

- Ведрана, где станујеш?

Она се накратко зауставља. Ставља руке на уста у облику левка и гласно виче:

- У Ти-Граду! Дођи да ме посетиш!

Чује се одјек: „У Ти-Граду, дођи да ме посетиш!“ Пркос их посматра све док се у кривини пута не изгубе са видика.

 

Одломак из књиге „Из Ја-Града у Ти-Град“

Мирсини Вигопулу

Са грчког превело

Сестринство манастира

Васкрсења Христова

у Каћу (у изградњи)

 

 

 

Дечје Верујем

 

 

 

 

ВЕРУЈЕМ

 

Кадити сто и кухињу.

Молити се Богу.

Живети побожно.

Причешћивати се редовно.

У Цркву ићи недељом.

Недеља је нерадан дан.

Бог живи одувек.

Он је створио све нас.

Боже наш, помози.

 

Николај Сандић

Ученик првог разреда ОШ Тутин

 

 

 

ГОСПОД ЈЕ ПРЕДОБАР

 

Николај, ученик првог разреда, пошао је у школу у градићу Рашка, али је његов тата добио премештај и, после само недељу дана, преселили су се у Тутин. Тамо никога није познавао. Нова школа, нови град, нови другови, а све му је непознато. Када се вратио кући после првог дана у тутинској школи, мами је испричао следеће:

„Мама, данас када смо излазили на велики одмор, учитељица је дала задатак једном дечаку да пази на мене, да се не изгубим. Када смо изашли напоље, дечак је видео своју маму и отишао за њом, а на мене је заборавио. Он је мислио да ја познајем Тутин, а ја Тутин не познајем. Ја сам поред онолико деце остао сам. Кад су деца кренула да се после одмора врате у учионице, пошао сам и ја, али нисам знао како да дођем до учионице. Изгубио сам се и уплашио. И онда сам почео да се молим Богу да ме доведе до учитељице. И док сам био у молитви, једна ме је жена ухватила за раме и питала код које сам ја учитељице. Ја сам рекао код Надице и она ме је одвела до моје учионице. И тако ми је Господ помогао да нађем учитељицу. И увек ћу Му се молити. Знаш, мама, кад год нешто тражиш од Господа, Он ти увек даје, јер је предобар и све нас много воли.

 

Објављено у Светосавском Звонцу

 

 

 

 

Рециклажни оркестар

 
У немогућности да себи приуште музички инструмент, деца су на сметлишту пронашла све оно што им је било потребно да упосле машту и искажу своју креативност, а потом и даровитост. Кликни на слику и погледај видео.