Мера за болест
„... благо ономе који је будан и који чува хаљине своје,
да го не ходи и да се не види срамота његова.” (Отк.16,15)
У оделу, које је безуспешно покушавало да прикрије сву дубину његовог сиромаштва, на месту где су главне улице образовале угао, стајао је човек кога су, у пролазу, сви људи обилазили у пуном луку. Међутим, њима није сметало то што су му ногавице и рукави висили, нити што су се, вукући се за њим, накупили свега и свачега. Не! Пролазницима је, заправо, сметао један други задах: онај који је излазио из човекових уста.
- Ех, да је мени Бог дао твоје одело - лармао је он, упирући прстом у власника пекаре - ја бих сву сиротињу бесплатним хлебом хранио!
Затим би се окренуо и прстом потражио нову жртву.
- Ех, да сам ја био миљеник среће, па да је мени дала твоје ципеле, ја бих обишао све оне охладнеле домове и загрејао их којом парицом – оптуживао је директорицу банке.
А након ње насрнуо је на инжењера грађевинства.
- Ех, да сам ја рођен са твојом капом, досад бих свим бескућницима направио куће…
Но ништа мање погођени нису остали ни берберин, ни судија, ни доктор; нико. И тако је то бивало сваког радног дана, баш у оно време када би људи, завршивши са послом, кретали својим кућама.
А догоди се дан, када наведе пут и градског погребника управо поред овог галамџије. Овај, видевши га где се онако послован примиче, хтеде и за њега да изрекне коју, али га у томе спречише погребникови поступци. Јер, како стаде пред лармаџију, он одмах извади из своје ташне метар и поче овог да премерава.
- Шта то радиш? – чудећи се, упита галамџија.
- Мерим... као што видиш - одговарао је погребник, не престајући са радом.
- Видим и ја да мериш... Али мене интересује: зашто?! Да ти ниси кројач?
- Нисам. Гробар сам.
Чувши ово, човек сав претрну.
- Гробар!!! Далеко ти, брале, лепа кућа... Беж', бре, од мене! Шта има мени један гробар да узима меру…? Нисам ја мртав!
- Па, сад... како се узме; јер не изгледаш ни превише жив – мирно примети погребник, ваљајући под прстима тек узету меру. - Истини за вољу, по ономе што читам, а што ми моје искуство казује, нема тебе, брајко, ни у живима, ни у мртвима.
- Ма немој! А како то може да буде: да се видим, а да ме нема?! Дедер, ти, боље погледај те мере и види где ме па има... – протестовао је галамџија.
- У болеснима, ето где! Само ташти немају меру; за таштину се плаћа цена. Раке њоме тргују, а гробови о њој сведоче.
Рекавши ово, погребник врати метар у ташну и скинувши шешир у знак поздрава, продужи својим путем. Лармаџија је остао да забезекнуто зури, али - не превише дуго. Свега неколико тренутака после сусрета са гробаром, његов се пут, као и идентитет, изгубио у првој берберници.
* * *
Заиста, таштина се једнако добро сналази и у просјачким ритама, баш као и у царском руху. Вазда окренута туђим поступцима, она чини да човек, уместо свог, живи живот саткан од зависти и злобе. И тако човек остаје ни на небу ни на земљи. А ево шта нам Господ поручује у Откровењу: „Знам твоја дела да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих. Јер говориш: богат сам, и обогатио сам се, и ништа не потребујем; а не знаш да си ти несрећан, и невољан, и сиромах, и го.” (Отк.3;15-17) И даље: „Саветујем те да купиш у Мене злата жеженога у огњу, да се обогатиш; и беле хаљине, да се обучеш, и да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти очињом помажи очи своје да видиш.” (Отк.3,18)
аутор: причалица
Из књиге "Све у причама бива"