Мој први „додир“ са Србијом био је 1965. године, када сам имао свега 13 година. Увек ћу се сећати своје драге учитељице историје средњег века која је једном ушла у учионицу и рекла да ће говорити о Косовском боју из 1389. године. Пуних 45 минута наш разред слушао је занимљиву причу наше омиљене учитељице о Битки на Косову. Тај час за сва времена урезао се и остао у мом сећању, мада тада нисам ни слутио да ће прича наше драге учитељице о Косовском боју имати судбоносно значење у мом животу, да ћу се касније у потпуности посветити Србији, њеној историји, књижевности.

Годинама Србија је све више пуштала своје корене у мени и постала инспирација за моју списатељску и истраживачку делатност. Као песник, имам своју „поетску сербијану“, дакле моје песме посвећене Србији. Тај мој српски циклус садржи близу тридесетак песама којима изражавам своју симпатију према географски далекој а духовно блиској нам Србији.

 

Одломак из интервјуа

 

Косовска песма

 

О, Косово, будна земљо, чарна,

Твоја туга шест векова траје,

Света земљо, лепа, светлозарна

Осећам твог срца откуцаје.

 

Бол утиснут у све оранице

Не избледи рана јатагана,

Отри ћутке сузе, чобанице,

Моја песма нек ти буде храна.

 

Царе Лазо, пробуди јунаке,

Још за вама тужи земља ова

Горда звона парају облаке

И чују се из древних храмова.

 

Опила се земља сунчаницом

Непокорна, храбра мајко српска,

Док корачам твојом ораницом

Откуцаје осећам твог срца.

 

У Пећи 29. 4. 1994.