Бабкен Симоњан
Мој први „додир“ са Србијом био је 1965. године, када сам имао свега 13 година. Увек ћу се сећати своје драге учитељице историје средњег века која је једном ушла у учионицу и рекла да ће говорити о Косовском боју из 1389. године. Пуних 45 минута наш разред слушао је занимљиву причу наше омиљене учитељице о Битки на Косову. Тај час за сва времена урезао се и остао у мом сећању, мада тада нисам ни слутио да ће прича наше драге учитељице о Косовском боју имати судбоносно значење у мом животу, да ћу се касније у потпуности посветити Србији, њеној историји, књижевности.
Годинама Србија је све више пуштала своје корене у мени и постала инспирација за моју списатељску и истраживачку делатност. Као песник, имам своју „поетску сербијану“, дакле моје песме посвећене Србији. Тај мој српски циклус садржи близу тридесетак песама којима изражавам своју симпатију према географски далекој а духовно блиској нам Србији.
Косовска песма
О, Косово, будна земљо, чарна,
Твоја туга шест векова траје,
Света земљо, лепа, светлозарна
Осећам твог срца откуцаје.
Бол утиснут у све оранице
Не избледи рана јатагана,
Отри ћутке сузе, чобанице,
Моја песма нек ти буде храна.
Царе Лазо, пробуди јунаке,
Још за вама тужи земља ова
Горда звона парају облаке
И чују се из древних храмова.
Опила се земља сунчаницом
Непокорна, храбра мајко српска,
Док корачам твојом ораницом
Откуцаје осећам твог срца.
У Пећи 29. 4. 1994.