Српкиња 17
(Слика је преузета са интернета)
Радни понедељак је свима почињао другачије.
Први раноранилац био је Ненад, који је, заједно са Стојаном, отишао да узору њиве; Анђелка је устала нешто пре Милице да би се спремила за посао, док су се деца будила следећим редом: најпре Сава, због школе, а потом Јелена и Ана. Милица је, наравно, остала код куће са девојчицама. Њен посао није изискивао никакво избивање: остала је да кува, што је волела да ради.
Али тај јутарњи распоред је, по обављеном послу, био сасвим измењен: Сава и Анђелка су стигли једно за другим, док је Ненад дошао касније. Орање се мало одужило, а онда су браћа свратила у пилану по наручене даске за обећане кревете.
Кад су њих истоварили у радионицу, Стојан је замолио мајку да спреми шиваћу машину како би је могли понети Анђелки. Још синоћ ју је питао за дозволу, и Драгица је радо пристала. Јесте да је то била стара машина од сентименталне вредности, али је, будући да је нико већ годинама није користио, само скупљала прашину.
Чувши због чега им је потребна, али и чињеница да ће једно младо чељаде на њој да шије (које је њеном мајчинском срцу почело необично да се допада), посебно ју је приволело на пристанак.
Милица је ручак поставила у уобичајено време, јер није било сврхе да чека мужа, будући да је знала да ће каснити. Док су сe девојчице одмарале након ручка, она је са Савом урадила домаће задатке. Анђелка је за то време направила списак, који ће Милица сутра понети у куповину.
У ишчекивању да машина стигне, две пријатељице су тражиле погодно место за њен смештај.
- Мислим да би најбоље било да је ставимо у помоћну просторију иза куће. Тамо има простора и довољно светла и нико ти не би сметао док радиш – предложи Милица. – Касније је можемо још боље оспособити, ако желиш. Иначе, колико дуго се можеш користити машином?
- Не бих је задржавала, иако је тетка Драгица рекла да се могу њоме користити и на дужи рок – рече Анђелка, идући за њом. – Да није хитно, сачекала бих ја да ми Раде донесе моју машину. Чим завршим с постељином – враћам је! Сем тога: колико ти мислиш да ја будем вама на терету?
- Какав те терет спопао, женска главо? – одмахну Милица руком, противeћи се. – Колико год да треба - овде си код своје куће...
Анђелка јој приђе и захвално је пољуби у образ.
У том се на капији појавише Ненад и Стојан са шиваћом машином. Милица им отвори врата и показа место где би могли да је сместе. Кад је спустише, Анђелка приђе машини и стаде је загледати.
То је била стара али добро очувана сингерица. Рад на њој није јој био непознат; штавише, на једној таквој правила је своје прве кораке у шивeњу. Наследила ју је од мајке, која је, опет, исту добила од оца, Анђелкиног деде.
- Значи, умеш и да шијеш! – обрати јој се Стојан, који остаде да јој помогне са машином и њеним равнањем, док се Ненад журно с Милицом упутио у правцу кухиње, обавештавајући супругу о својoj изгладнелости.
У његовом гласу било је смесе дивљења и задовољства.
- С тобом чуда не престају, чини се! Кад већ шијеш, могла си и мене поновити.
- Није проблем, само пожури са жељом – дочека Анђелка спремно.
- Што да пожурим?
- Јер машину враћам чим обавим посао.
- Зашто? Код нас и тако стоји, а теби је од користи.
- Не би било у реду. Сем тога, и тако очекујем да стигне моја машина.
Стојан је погледа озбиљно.
- Значи ли то да се насељаваш овде трајно?
- Мислиш на село или у ову кућу? – упита Анђелка док је тражила нешто да подметне под један крај машине.
- Заправо, обоје...
Најзад, пронашавши неко парче картона, Анђелка га пружи Стојану да га постави, притом пазећи да машина стоји у равни и говорећи:
- Ако се посао устали, онда да. Али ћу, свакако, потражити друго место за становање. Није искључено ни да купим кућу. Ништа велико, али довољно да се може рећи „моја кућица - моја слободица“.
Стојан није заборавио на комшијин предлог о томе да Анђелка откупи своју стару кућу. Али ни сад, као ни тад, није пожурио да јој га пренесе. Из неких разлога одлучио је да јој то каже неким другим, повољнијим поводом.
Кад је посао око машине био готов, њих двоје се придружише осталима. Пошто ни Стојан није стигао да руча, то поставише тањир и за њега.
Тако окупљени око стола, још једном се дотакоше приче о креветима. Стојан је већ имао потребне мере за душеке, те их записа Ненаду на папир, како би их он и Милица могли сутра купити заједно са платном и концем за Анђелкин део посла. Бошко и Оливера ће у међувремену, како су им рекли, кречити просторије, тако да би им кревете могли испоручити у четвртак.
- Иначе се и пилана уградила у овај подухват, дајући нам даске упола цене – обавести Стојан друштво за столом.
- Лепо! – дочекаше Анђелка и Милица.
- Ма има у народу добра, нека прича ко шта хоће – рече Ненад поносно. – Кад је стани-пани, ту је обичан, незнатан човек да се нађе потребитом.
И провевши још неко време у необавезним разговорима, најпосле се разиђоше изговоривши се пословима.