Хомољске планине. Изгнана од света, стајала је трошна кућа сиромашне породице. Могла је да се уруши сваког трена; кров је прокишњавао, а по кући су терали пацове метлом.

У кући су живели отац и мајка са двоје болесне деце. Старија девојчица је боловала од лупуса, млађа не знам тачно од чега. О овоме нам је причао наш прота, који је у фамилији имао особу оболелу од ове тешке болести (лупуса). Али није болест унесрећила само децу, већ је и мајка носила тешки крст – била је слепа. Овде се једва састављао крај са крајем, али је вера држала породицу на окупу.

За њихов случај сазнала је нека богата породица, која је одмах дошла да се на лицу места увери у случај и да помогне. Заиста, били су вољни да одреше кесу колико год да је било потребно, па и преко тога, али – имали су услов. Тражили су да породица пређе у Јеховине сведоке. Оног трена како то чу, устаде слепа жена и исповеди своју православну веру и љубав према васкрслом Христу, те замоли госте да напусте њен дом не остављајући им ништа.

Наше тело је љуштура, која ће да свене и увене касније или пре. Шта значи пролазно богатство у сравњењу са вечним и непролазним Царством Божјим? Данас јеси, сутра више ниси. Како човек одраста и његов свет, који је знао, смањује се и нестаје. Његово тело се, попут чауре, суши како би од црва постао лептир.

Али то бива само онима који не заволе црва већма већ лептира.

Но, ретки иду стазом Богопознања. Натовареним гресима и непотребним илузијама тешко је проћи чак и иглене уши кроз које су, у Израелу, пролазиле камиле.