Будите у нади радосни,

у невољи трпељиви,

у молитви постојани

(Рим. 12,12)

 

Видовдан је празник радосне наде, празник сигурног, трпељивог и молитвеног поуздања у боље сутра. Видовдан је ведар поглед из вечне будућности, из есхатона у невеселу садашњост. Видовданска нада је пак покајничка чежња за оним што смо имали па изгубили, али и сигурно и неопходна, већ и насушна, јер само она може да оживи нашу свеопшту српску умртвљеност. Не грешна патетика пораза, не сентиментално разочарење, не очајавање због милосрђа Божијег, већ здрава еванђелска нада може да нас подржи у постојаном ишчекивању дана који ће прековати мачеве косовске у плугове, а копља у српове (Ис 2,4). Не говори пророк Исаија о ковачким пословима, већ о преображењу свенародних особености, свенародне душе у којој весело прижељкујемо будућност чија је „светлост боља“ од ма које обећаване утопијске „светле будућности“, јер је Светлост наша „небеска Отаџбина“, јер је Светлост наша Небеска Србија.

видовдан

 

Ми, браћо и сестре, видовданском радосном надом „показујемо да тражимо Отаџбину“ (Јев 11,14), да тражимо и налазимо Небеску Србију, Небеску Отаџбину која је Сион, Нови Јерусалим. Та отаџбина је створена за све, прима све, у њој нема ограда и граница, слободно се може свуда. У тој небеској Отаџбини нема Грка и Јеврејина, Србина и Шиптара, сви су једно у Господу Христу.

Но сада наша будућност изгледа врло невесела и неизвесна, јер смо изгубили видовданску наду и потрли понеки смисао, а окренули леђа Оном Главном Смислу, који нас је уразумио и оглавио у самоме Богу. Окренули смо леђа оваплоћеној Речи-Сину, Јединородноме од Оца, преко кога нам се Отац јавио и показао лицем у лице! Потрли смо јединствени смисао закона деце Божије који нам је Син открио – да у Бога с љубављу верујемо, да се међусобно волимо, да се жртвујемо једни за друге, да се у непоколебивој и нераскидивој светости брака више рађамо, да служимо једни другима… А шта сада са нама бива? – Постајемо копилад, а не синови (Јев 12,8)! Сваки од изречених смислова оног законодавног смисла Божије, и, авај, претежак су захтев за нашу окамењену склоност према ропству, према неслободи и према греху!

Слобода је недостижан захтев за нас спутане безнађем. Не волимо ни себе, ни брата, јер не љубимо Бога, Оца нашег!

Као копилани не познајемо Оца, па зато негујемо завист и мржњу према браћи која имају Оца. Том копиланском нарави довели смо себе у стање крајње духовне пустиње и празнине, те изгубили косовско Отечество. Без Оца, шта ће нам Отечество ?

Некада смо били народ радосне наде, коју је симболизовао косовски божур. Некада смо били народ са живим поривом за избављењем из опасности које прете пропашћу, који симболизује арханђелски бели крин спасоносног духовног богословља. Некада смо били народ у невољи трпељиви, што симболизује смиље и босиље. Некада смо били народ у молитви постојан, што симболизује тамјан и измирна. Били смо народ наде која нас је штитила од злотвора, ослобађала од окупатора, откупљивала од белосветских уцењивача, оздрављала од болести и прослављала у понижености.

Ми, прожети видовданском надом, надамо се избављењу од великог зла. У име те наде се жртвујемо, крштавамо у властитој крви, сасвим мученички. Ко хоће да спасе себе и брата, мора себе згазити: ко хоће да се спасе-пропашће за овај свет! О, треба пропасти до дна, до покајања, до у тесна врата! До крста!

Господ ни себе није спасао од крста, јер без крста нема Васкрсења! Ако као народ желимо да васкрснемо, да остваримо своју наду на вечно спасење, морамо се вратити видовданској вери кнеза Лазара и његове војске. Ни време честитога кнеза није било боље од овог нашег за оправдање здраве наде у ослобођење. Апостол народа нам је рекао: Пренимо се од сна, јер нам је сада спасење ближе (Рим 13,11)! Бдимо, не спавајмо! Дух времена је стара варалица. Пробудимо се и оперимо! Оскрнавили смо се сваковрсним издајама и изневеравањима, мрзећи пријатеље и додворавајући се непријатељима, смишљеним лажима и подвалама, самолажима, крвљу проливеном у братоубилачким ратовима и ратним непочивима према иноплеменицима, гоњењем своје Свете Цркве и проливањем невине крви светих мученика за веру, убијањем деце у мајчином крилу и суседа за педаљ земље, убијање, свргавањем и протеривањем краља, миропомазаника Божјег, гонећи најбоље и одликујући најгоре, распињањем и черечењем свог српског језика, јединог неопозивог матерњег блага и наслеђа…. Упрљали смо се, блато нас је преплинуло, па тако прљави више не можемо на своје чисто цветно и Свето Поље, на Косово, где је наш свет створен! Не можемо, јер се за нас на Косову земља дотиче са Небом!

Јеромонах Иларион (Ђурица)

Извор: Фејсбук